Jelena Šaulić Bojović, učiteljica i heroina Prvog svetskog rata. Sa ocem Perkom je učestvovala u Topličkom ustanku 1917. godine, a potom se pridružila četi vojvode Boška Bojovića, za kojeg se kasnije udala
Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 13. februara. 2018. godine.
Školovala se za učiteljicu, ali istorijske prilike su je učinile ratnicom. Želela je da uči đake, ne sluteći da će umesto krede držati pušku i bacati bombe. Da je živela drugačije i u nekom drugom dobu, možda bi joj struka podigla spomenik. Ovako joj je, na Pljevaljskom gradskom groblju, spomenik podiglo Udruženje ratnika i poštovalaca ratova 1912-1918. Jer, to je svojim delovanjem zaslužila Jelena Šaulić Bojović – neustrašiva heroina Prvog svetskog rata, koja je sasvim sigurno zadužila otadžbinu.
Ćerka sveštenika Perka, najmlađa od petoro dece, rođena je 1896. godine u selu Junča Do ispod Durmitora. Kako je, pričalo se, otac došao u sukob sa crnogorskim dvorom, porodica Šaulić se preselila u Medveđu, u kojoj je Jelena odrastala. Opisivali su je kao krupnu devojku crne kose, prodornog pogleda i britkog jezika, izuzetne lepote, pa je u narodu ostala uzrečica „Lepa kao Jelena Šaulić“. A kako je, iako prilično stidljiva, tiha i nenametljiva, inteligencijom odskakala od sredine, za kratko vreme je uspela da završi učiteljsku školu. Bilo je prirodno da izuzetna učenica znanje prenosi na mlađe generacije. I počela je da podučava đake, ali ne zadugo. Bugari su 17. februara 1917. godine ubili njenu majku Stanu (rođenu Knežević), a četiri dana kasnije buknuo je Toplički ustanak, kojim je na kratko stvorena slobodna republika. Među Srbima, koji su se podigli protiv bugarskog zuluma, bili su i sveštenik Perko sa ćerkom Jelenom.
Mlada učiteljica nije mogla mirno da sedi dok je trajao Prvi svetski rat, već se pridružila četi Koste Vojinovića na Radan planini. Postala je borac Gajtanskog odreda, a publicista Đorđije Ostojić, koji se mnogo bavio njenim likom i delom, navodi da je bila neustrašiva i da je vrlo brzo ovladala oružjem. Naročito se pokazala vešta u bacanju bombe, pa se glas o njoj kao pretnja proširio među neprijateljima, a među srpskim ustanicima kao nada da je otpor moguć. Mlada ratnica je verovala da će njen narod istrajati u ovoj bici, a sama je postala opasnost zulumćarima širom Radan planine. Iako je Toplički ustanak ugušen 25. marta, to nije bio kraj narodnom, pa ni Jeleninom vojevanju, koja je bila jedna od „vila sa Gajtana“.
Sa tatom i grupom četnika je nastavila put Crne Gore, gde se pridružila komitskoj četi vojvode Boška Bojovića, koja je ratovala protiv austrougarskog okupatora. Kažu da je tada mogla da parira i najvećim ratnicima. Ostojić beleži podvige mlade Durmitorke, koja se naročito istakla u sukobu komita i žandarma na Vrelima, početkom 1918. godine. U to vreme je već imala dovoljno iskustva i samopouzdanja, a u drugima je izazivala strahopoštovanje, pa je dobila zadatak da lično strelja jednog od zarobljenika, ozloglašenog Osmana Jogunicu iz Bosne. U tom obračunu je poginulo 97 neprijatelja, dok je dvadesetak zarobljeno.
Prvi svetski rat je završen, a Jelena je iz njega izašla kao slavna ratnica i zaljubljena žena. Između nje i ratnog prijatelja vojvode Boška Bojovića, dogodila se ljubav, koju su krunisali brakom i osnivanjem porodice u Pljevljima. Ona je konačno mogla da odloži oružje i vrati se učiteljskom pozivu. Činilo se da je novi život pred njom i da je najzad došlo vreme da ostvari svoje snove. Jer, mir je sklopljen, ona sada ima porodicu i sigurnu nadu u bolje sutra. Međutim, rat je ostavio traga na njeno zdravlje, pa se brzo po okončanju sukoba ozbiljno razbolela. Svi su mislili da će se izvući, jer je tolike bitke izvojevala, pokazavši koliko je snažna. Međutim, ovu je izgubila. Tek je napunila 26 godina, kada je, 21. marta 1921. godine preminula.
Kažu da se godinu dana posle njene smrti među pripadnicima plemena Drobnjak, kojem je pripadala, nisu čule gusle ni pesma. Sva slavlja su ostavljena po strani. Iako je posthumno odlikovana Karađorđevom zvezdom sa mačevima, koja se dodeljuje za izuzetnu hrabrost, a 2005. godine dobila spomen obeležje na Pljevaljskom gradskom groblju gde je sahranjena, Ostojić smatra da je „srpska Jovanka Orleanka“ morala da dobije mnogo više. Ostala je upamćena kao heroina ustaničke Toplice i nepokornog Durmitora.
ČINILA SAM SVETU I PLEMENITU DUŽNOST
U dnevniku koji je vodila, ostale su zabeležene njene reči o ratnih pohodima i onome što je za otadžbinu učinila:
– Smatrala sam da činim jednu svetu i plemenitu dužnost. A vazda sam želela da umrem samo kao dostojna Srpkinja. Pa i pod neprijateljskim bajunetima, toj bi se smrti nasmejala i bez usprege i straha na susret izašla.
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti:
OTKRIVENO SPOMEN-OBILjEŽJE NADEŽDI PETROVIĆ
One su svojom hrabrošću i svojom patnjom zadivile Svet