Из чамаца на весла потапали топовњаче

На Дунаву и Сави 1914. и 1915. године одиграле су се неке од наjнеравноправниjих битака у Првом светском рату. Адмирал Антић: Таква храброст морнара у историjи ратовања ниjе забележена. Први српски ратни брод „Јадар“, поринут августа 1915. године

НЕКЕ од наjвећих битака Првог рата у Србиjи одвиjале су се на Дунаву и Сави, али српски морнар нема споменик поред река у свом граду коjи jе бранио. Нема ни музеjа коjи би подсећао на jунаштво. Мало ко зна за пуковника Милана Ј. Радоjевића, команданта одбране Аде Циганлиjе 1914. године и првог (именованог) команданта Српске речне флотиле.

Ове чињенице мотивисале су адмирала Бошка Антића, некада првог човека Школе националне одбране наше воjске, да напише књигу „Српски аргонаути“. Он каже да историjа ратовања до тада ниjе забележила овакву храброст морнара.

Потпуковник Милан Ј. Радоjевић био jе официр коjи jе организовао српски отпор на рекама 1914. године, када Србиjа ниjе имала баш ништа да се супротстави надмоћноj аустроугарскоj морнарици. Он jе командовао српском Речном ратном флотилом и у наjжешћим сукобима у jесен 1915. године.

Од српских добровољаца, четника, аласа, пензионера и маjстора за израду бродова, пешадиjски потпуковник Милан Радоjевић jе на Чукарици 1914. године створио Штаб jединице за одбрану Србиjе на рекама. Наjвећи успех им jе био када су октобра 1914. из чамаца на весла положили мине од коjих jе потонуо наjвећи аустриjски монитор – оклопну топовњачу „Темеш“.

Антић додаjе да су након тога савезници послали српскоj воjсци морнаричке топове калибра 120 и 150 мм, затим морске мине, торпедно наоружање, рефлекторе. Стигли су и први савезнички морнарички одреди на Дунав и Саву. Почетком 1915. године у команду наше воjске у Београд стиже британски вицеадмирал Ернест Трубриџ, коjи преузима заповедање савезничким борбеним системом на рекама.

– У међувремену, док су „савезници“ организовали слање стручне помоћи Србима, у бродоградилишту на Чукарици jе оправљен и наоружан заробљени аустроугарски брод „Форте“ – наставља Антић. – У пролеће 1915. године саграђен jе нови тип малог ратног брода, са оклопом и наоружањем, по замисли Ђоке Поповића и Милоjка Ванића и име му jе било „Јадар“. Поринут jе 6. августа, што jе узето као дан наше Речне флотиле.

У jесен jе завршен, оклопљен и наоружан и ратни брод „Далмациjа“. Људи потпуковника Радоjевића нису седели и чекали савезнике, већ су испловљавали у сусрет моћниjама.

– Наоружани митраљезима, српски бродови су патролирали на Сави и Дунаву – вели Антић. – Често су ишли и у извиђање уз Дунав, па jе капетан Милан Мишић са бродом „Тимок“ продро у Нови Сад, обавио извиђање и изазвао панику у пристаништу. Стигао jе у Београд пробиjених груди.

Мекензен jе октобра 1915. године кренуо на Београд са осам монитора, 11 патролних моторних чамаца, два армирана брода. Његова флотила jе имала и 21 понтонски мост, 16 скела, 13 моторних чамаца… Из Висле му jе пристигло jош 14 моторних чамаца. У реjону Аде Циганлиjе на Сави настала jе кланица.

– Српски бродови су пружали неприjатељу жесток отпор – наставља Антић. – У непуна три дана, од 6. до 8.октобра, по дотад незабележеноj ватри неприjатељског оружjа, српски чамци су продирали и у позадину неприjатеља и спречавали довожење поjачања. Наша флотила jе поред тога одржавала и поново успостављала телефонске везе са десном обалом Саве, превозила браниоцима острва поjачања у људству, враћала рањенике…

Неприjатељ jе 6. октобра у бици потопио наше чамце „Победа“ и „Свети Ђорђе“. Нешто касниjе jе потопљена и „Слобода“. У 4.00 часа 8. октобра српскоj флотили jе наређено повлачење. До Албаниjе и Крфа…

– Са преживелима из jединице Радоjевић се, у зиму 1915. године, нашао у Медовском заливу у Албаниjи, где jе 15. децембра формирана Бродарска команда – обjашњава наш саговорник. – Тамо су пронашли два потопљена брода коjе су оспособили и са њима превозили болесне, жене и децу коjи су преко албанске голготе стизали до савезничких лађа. Потом су са острва Видо превозили мртве до „плаве гробнице“. На Крфу им jе држава купила расходовану грчку торпиљерку. Дали су jоj име „Србиjа“ и од 7. марта 1916. године развозили су српске воjнике и официре по расутим српским логорима на острву.

Када су српске трупе напустиле Крф и пошле на Солунски фронт, Бродарска команда са посадом „Србиjе“ кренула jе за Солун. Савезници нису веровали да Срби „са река“ могу из Јонског мора, Коринтским заливом преко Егеjа засутог минама. Успели су и од 13. маjа 1916. године Србиjа jе у Солунском заливу имала своjу лађу и Бродарску команду.

– Године 1918. морнари су кренули са пешадиjом у пробоj Солунског фронта и преко Бугарске су стигли у Београд -каже адмирал Бошко Антић. – Претходно су у Брзоj Паланци одсукали потопљени чамац и поправили га. Допловили су на Чукарицу 29. новембра 1918. године. Радоjевић, коjи jе читав рат провео у jедном чину, смењен jе марта следеће године са чела Бродарске команде jер jе негодовао због одлука да српском морнарицом командуjу они против коjих су се морнари борили.

ЛЕГЕНДА О ШЕФКЕТУ

МЕЂУ добровољцима у Речноj ратноj флотили био jе и Шефкет (у неким изворима зове се Шефхет) Халиловић, турски воjник заробљен код Куманова. Лечен jе у Београду и ту jе остао. Чим су поведене прве борбе за савску обалу Шефкет jе био добровољац и ту jе опет био рањен. Тек што jе мало залечен, ступио jе у Сремски добровољачки одред, а чим jе формирана српска Речна ратна флотила на Чукарици, постао jе митраљезац на бродовима. Касниjе, Шефкет jе командовао бродом „Победа“. Поново jе рањен код Земуна.

У зору 7. октобра 1915. године брод му jе потопљен, а Шефкет jе скинуо митраљез и са посадом кренуо у jуриш, долазећи Немцима са леђа – са реке. Ту jе погинуо.

АРТИЉЕРИЈА

АУСТРОУГАРСКУ морнарицу жестоко jе са копна нападала наша артиљериjа. Два дана по избиjању рата српски топови потопили су 18 наjмодерниjих аустроугарских бродова у Оршави код Ђердапа. У октобру jе код Шапца тешко хаварисан и монитор „Лаjта“. Аустроугарски пароброд „Белград“, пун мунициjе, марта 1915. наша артиљериjа jе дигла у ваздух код Ритопека. Са Калемегдана jе 15. маjа запаљен и jедан патролни брод…