Prvi komandant srpske rečne flotile i srpske mornarice

Piše Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Rečna flotila Vojske Srbije je 6. avgusta 2015. godine obeležila 100-godišnjicu svog formiranja. Formirana pred ofanzivu snaga fon Makenzena, ova naša plovna jedinica prošla je kroz više faza svog razvoja. ali tek ovih godina dostojno obeleževa svoj rođendan. Na svečanosti je mnogo toga pomenuto, ali ime njenog osnivača ostalo je nekako u senci.

Zaboravili smo mnoge junake naših oslobodilačkih ratova. Među njima je i potpukovnik Milan J. Radojević, oficir koji je formirao prvu srpsku Rečnu flotilu, junački se sa njom borio protiv snaga Fon Makenzena, sa svojim borcima-dobrovoljcima prešao Albaniju, formirao Brodarsku komandu na moru, komandovao prvim srpskim ratnim brodom na moru i odveo ga sa Krfa u Solun, probio se od Soluna do Beograda i završio rat u istom činu i smenjen s dužnosti jer nije hteo da prihvati da mu komanduju oni protiv kojih se borio oktobra 1915. godine braneći Beograd.

Danas za njega u njegovom Varvarinu i rodnom selu Bačina i ne znaju, malo znaju i njegovi potomci a trebao bi da ima spomenik nasred svog sela i ulicu u gradu.

I selo Bačina, i grad Varvarin i porodica Radojević trebaju biti ponosni na junaka Milana.

Ovo je prilika da se podsete svi oni koji nisu znali ko je Milan J. Radojević, da mu se oduže tako što će jedna ulica na Čukarici, koju je junački branio, nositi njegovo ime, da će mu opština Varvarin podići spomenik, da će se u njegovoj Bačini na zgradi Mesne zajednice postavi ploča da se zna da je svoju ljubav prema Srbiji i hrabrost koju je pokazao i u ratu i posle njega odavde ponio.

U STROJU HEROJA «ČELIČNE KLASE»

Milan J. Radojević, rođen je 14. oktobra 1881. godine u selu Bačina, srez Temnićki, banovina Moravska od oca Janićija i majke Mileve.

Posle upornog traganja uspeo sam da otkrijem naslednike Milana J. Radojevića. Njegov sin Milorad imao je sina Radmila i kćerku Radunku, koja je doživela 94 godine i nedavno je umrla. Radmilo ima kćerku Gordanu, udatu Vasiljević koja živi u Kragujevcu. Njenog sina Vukašina, čukununuka Milanova, upoznao sam sa njegovim čukundedom, poslao mu njegovu sliku i siguran sam da će imati čime da se pohvali pred svojim drugovima.

Po završenom šestom razredu gimnazije stupio je u 32. klasu Vojne akademije 1. septembra 1899. godine, koju je završio 15. avgusta 1901. godine i proizveden u čin pešadijskog potporučnika, zajedno sa legendarnim Dragutinom Gavrilovićem, vojvodom Vojislavom Tankosićem – jedan od osnivača Crne ruke, Vojinom Popovićem – Vojvodom Vukom, Milutinom Nedićem – kasnije armijski đeneral, vršilac dužnosti načelnika i načelnik Glavnog generalštaba, komandant armije i ministar vojske i mornarice, Branivoje Jovanović – Vojvoda Brana, Bogdan Hajnc, Milorad Petrović – Lord … Ova klasa podnela je najveće žrtve za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata – od 194 oficira poginulo je 59. Zbog velikog odziva u dobrovoljce za četničko ratovanje 32. klasa Vojne akademije je u Srpskoj vojsci dobila naziv „čelična klasa“. Ova klasa je, u balkanskim i Prvom svetskom ratu dala 64 nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima.

Unapređen je: u čin pešadijskog poručnika 18 marta 1905, kapetana 14. januara 1910, kapetana prve klase 12. jula 1912, majora 12. novembra1913. i potpukovnika 1. oktobra 1915. godine; u čin geodetskog pukovnika 14. oktobra 1920. godine.

U svojoj vojničkoj karijeri obavljao je dužnosti: vodni oficir u 12. pešadijskom puku do oktobra 1905; u barutani „Obilićevo“ do decembra 1905; u 12. pukovskoj okružnoj komandi do aprila 1906; vodni oficir u 16. pešadijskom puku i 2. pešadijskom puku do 24. februara 1907; u Geografskom odeljenju Glavnog Đeneralštaba do septembra 1912; topograf u Štabu 2. armije do oktobra 1913; u Geografskom odeljenju Glavnog Đeneralštaba do jula 1914; komandant Drugog bataljona Devetog pešadijskog puka drugog poziva do 24. novembra 1914; komandant Ade Ciganlije, a time i komandant prve srpske Rečne flotile od 23 januara do 8. oktobra 1915. godine; komandant Drugog bataljona Sedmog pešadiskog puka drugog poziva do 18.novembra 1915; komandant Trećeg bataljona 19. kadrovskog pešadiskog puka do 20. decembra 1915; komandant Brodarske komande, u inžinjerijskom odeljenju Vrhovne komande, od 21. decembra 1915. do marta 1919. godine; šef Vojnodrumskog odseka Saobraćajnog odeljenja Vrhovne komande do 4. maja 1920; šef slagališta odseka Vojnogeografskog instituta do 12. novembra1923; šef reproduktivnog odseka Vojnogeografskog instituta do 21. februara1940.

Učestvovao je u Srpsko-turskom ratu 1912/13. godine, Srpsko-bugarskm ratu 1913. i Prvom svetskom ratu 1914-1918. godine.

Učestvujući u oslobodilačkim ratovima dva puta je ranjavan: na drumu Mustafa Paša – Jedrene 10. januara 1913. godine u kuk desne noge i na Suvoboru 18. novembra 1914. godine u desnu nogu. Kao posledicu ranjavanja imao je kraću nogu za dva centimetra, ukočeno koleno, reumatizam…

Penzionisan je i preveden u rezervni sastav Vojske Kraljevine Jugoslavije 21. februara 1940. godine.

Odlikovan je: Zlatnom medaljom za revnosnu službu (1913), Zlatnom medaljom za revnosnu službu (1917), Zlatnom medaljom za hrabrost (1924), Belim orlom 4. stepena, Karađorđevom zvezdom 4. stepena sa mačevima (1920) za zasluge u odbrani Beograda, Ordenom Sv. Save 4. stepena, Ordenom Sv. Save 3. stepena, Belim orlom 3. stepena, Jugoslovenskom krunom 4. stepena, Jugoslovenskom krunom 3. stepena, Spomenicom Kralja Petra Prvog, Spomenicom za srpsko-turski rat 1912/13. godine, Spomenicom za srpsko-bugarski rat 1913. godine, Spomenicom za rat za oslobođenje i ujedinjenje 1914-1918, Albanskom spomenicom 1915, Engleskim ordenom D.S.S. (1916), Francuskim ratnim krstom divizijskog ranga (1919) i Grčkim ratnim krstom (1919).

KOMANDANT PRVE NACIONALNE FLOTILE

Rat je Milana J. Radojevića zatekao na položaju komandanta Drugog bataljona Devetog pešadijskog puka drugog poziva do 24. novembra 1914, a od 23 januara do 8. oktobra 1915. godine je komandant Ade Ciganlije, a time i komandant prve srpske Rečne flotile. Kao komandant Ade Ciganlije je bio nosilac formiranja Rečne flotile, koja mu je bila potčinjena celo vreems og postojanja.

U okviru snaga Topčiderskog pododseka na čukaričkom delu vojišta dejstvovala je Komanda Ade Ciganlije za čijeg je komandanta 10. januara 1915. godine postavljen major Milan J. Radojević. O angažovanim sredstvima i snagama jedinice komandant Radojević piše u svom dnevniku: „Po ozdravljenju od zadobijenih rana 10. januara 1915. godine primio komandu Ade Ciganlije u sastavu Komande Odbrane Beograda, pod kojom su komandom bile jedinice: Brodarska Četa sa brodarskom radionicom, odred dobrovoljaca, minersko odeljenje, Šumadijski Mostovi Polutren i pešadija koja je posedala Malu i Veliku Adu Ciganliju. Pored organizacije ovog dela fronta, ovoj je komandi bio naročiti zadatak: organizacija tehničkih sredstava za prelazak preko Save i Dunava pri eventualnoj našoj ofanzivi i organizacija svih sredstva za odbranu i osiguranje naših duž Save i Dunava u obimu Komande Odbrane Beograda. U vezi sa ovom komandom bile su još i strane pomorske misije: ruska, engleska i francuska, prva sa torpednim i minskim stanicama, druga sa artiljerijom i reflektorima pored torpednih stanica i jednog patrolnog broda sa lansirnim aparatima za torpeda, a treća sa marinskim topovima i reflektorima…“.

Pucanj sa monitora «Bodrog» bio je znak za početak Prvog svetskog rata, ali i znak da će rečne ratne flotile odigrati značajnu ulogu u ovom ratu, a jakoj austrougarskoj flotili Srbija se nije imala čime suprostaviti, jer nije imala rečne ratne brodove ni odgovarajuću obalsku artiljeriju za dejstva protiv oklopljenih monitora.

Rečnu flotilu je bilo moguće formirati za kratko vreme isljučivo za ograničena dejstva na frontu oko Beograda. Stvarana je na Savi kod Ade Ciganlije, koja je štitila rukavac kod Čukarice od pogleda sa leve obale, a prilaze su štitile minske prepreke, savezničke torpedne baterije i mornarička dalekometna artiljerija.

Najintenzivnije pripreme za odbranu od napada preko Dunava i Save obavljene su u toku iščekivanja ofanzive nemačkih snaga pod komandom feldmaršala Makenzena oktobra 1915. godine. U to vreme srpska Rečna flotila je već imala u sastavu oklopljeni brod «Timok», oklopljeni čamac «Jadar», brzi motorni čamac «Slobodu» sa ruskom posadom, motorne čamce «Pobeda» i «Sveti Đorđe», više šlepova i oko100 čamaca.

«Naoružani mitraljezima, srpski brodovi su patrolisali na Savi i Dunavu», kako piše Mladen St. Đuričić. «Često puta su se upućivali i u izviđanje uz Dunav, pa je kapetan Milan Mišić sa brodom ‘Timok’ prodro u Novi Sad, izvršio izviđanje, izazvao paniku u Pristaništu i okrenuo natrag gonjen i zasipan vatrom. Stigao je u Beograd probijenih grudi. Ipak je preboleo ranu».

«Jadar» je bio prvi srpski novosagrađeni ratni brod. Porinut je u Savu 6. avgusta 1915. godine, a izgrađen je u novoformiranom vojnom brodogradištu na Savi kod Čularice. Ovaj brod je imao dva mitraljeza u kupoli. Korišćen je i za polaganje mina na Savi i Dunavu.

Datum porinuća «Jadra» proglašen je za Dan Rečne flotile.

Srpskoj flotili pridodat je i engleski torpedni čamac, naoružan sa dva torpeda 450 mm i brzometnim automatskim topom «Hočkis» kalibra 47 mm, sa engleskom posadom. Pored patroliranja, taj čamac je izvršio dva torpedna napada na brodove kod Zemuna.

Glavna dejstva srpske Rečne flotile bila su na Savi i Dunavu, kod Beograda. Srpska Rečne flotila je održavala vezu između desne obale Save i mostobrana na Velikoj Adi Ciganliji, koju su posele srpske trupe, štitila komunikaciju Beograd–Obrenovac, potpomagala prelazak srpskih trupa u Srem, minirala plovne puteve i obavljala izviđačku službu. Bila je potčinjena Komandi Velike Ade Ciganlije, čiji je komandant bio potpukovnik Milan J. Radojević – prvi komandant naše Rečne flotile.

Za vreme prelaska jedinica feldmaršala Makenzena 6/7. oktobra 1915. godine, jedinice srpske Rečne flotile učestvovale su u borbama na prostoru od Čukarice do porušenog savskog železničkog mosta. Brodovi Flotile pružali su neprijatelju žestok otpor, napadajući njegova plovna sredstva za prelazak. Smelim napadima srpski čamci su često prodirali u pozadinu neprijatelja i sprečavali dovoženje pojačanja njegovim jedinicama, koje su uspele da pređu na Adu. Za vreme teških i krvavih borbi, jedinice Flotile održavale su i ponovo uspostavljale telefonske veze sa desnom obalom Save, prevozile braniocima ostrva pojačanja u ljudstvu, a prilikom povlačenja srpskih kopnenih snaga učestvovale su u evakuaciji ostrva.

Antonije Đurić u svom feljtonu «Za čast otadžbine» piše:

«… Oklopljeni šlep, koji je služio za prihvat posade sa Male Ade, potopljen je… Motorni čamac ‘Sloboda’ raznesen je kao da je od kartona.

U mrak, motorni čamac ‘Pobeda’ odnosi posadi na Maloj Adi hranu. Cela flotila poseda svoje objekte, gotova da se upusti u borbu. Engleski major Ker očekuje naređenje svojoj šalupi koja je zajedno sa ostalim objektima pod stalnom šrapnelskom vatrom.

Ni u ponoć orkan ne prestaje.

Sedmog oktobra nastavlja se paklena vatra. Flotila krstari između Male Ade i Čukarice, pošto je telefonska veza stalno u prekidu. Oko dva časa, po ponoći, komandir mrtve straže sa Velike Ade prema Crpari javlja da neprijatelj podiže most. Odmah se u izviđanje upućuju engleska šalupa i oklopljeni čamac ‘Jadar’. Šalupa sa drvenim koritom, dočekana vatrom, vraća se. ‘Jadar’ produžuje put uzvodno, ali ne primećuje ništa na vodi…

… ‘Pobeda“ i Sveti Đorđe’ naizmenično održavaju neprekidnu vezu s Malom Adom na koju Nemci takođe napadaju. Upućuje se jedno odeljenje sa običnim čamcima radi svake eventualnosti, pošto su sve telefonske veze pokidane. Motorni čamac ‘Sveti Đorđe’ je onesposobljen…

… U zoru ‘Jadar’ prelazi na Malu Adu i prenosi prvu grupu zarobljenih Nemaca. Oni izjavljuju da su došli sa ruskog fronta do Batajnice, pa trčećim korakom do Ade Ciganlije, jer su dva časa kasnili sa prelazom. Pročitana im je, pre napada, zapovest da pred sobom imaju neprijatelje kakve do sada nisu imali, koji se herojski bore na svom zemljištu.

Sledeći dan ‘Pobeda’ prevozi municiju na Malu Adu. Čim se pojavljuje na Savi, dočekuje je jedan mitraljez sa savskog železničkog mosta i onesposobljava.

Nešto popodne u jedan mah čuju se gromki uzvici na Maloj Adi, a potom nastaje gromka tišina. ‘Jadar’, na koga se tog časa pretovarivana municija za posadu Male Ade, polazi u izviđanje. Ali čim se pojavio iza nizvodnog vrha Velike Ade dočekuju ga dva mitraljeza sa Male Ade. To je značilo da se posada Male Ade časno odužila svom pozivu i do poslednjeg metka održala u borbi, da bi završila nožem u prsa».

«Jadar» je skrenuo uzvodno i otvorio vatru s boka i iza leđa Nemaca. Posle dejstva morao se povuči.

Iza Velike Ade Ciganlije bili su postavljeni šlepovi, ispunjeni zemljom i peskom, iz kojih su branioci Beograda pružali snažan otpor i nanosili neprijatelju teške gubitke. U tim borbama gotovo svi brodovi su pretrpeli teška oštećenja. Nemci su potopili čamce «Pobeda» i «Sveti Đorđe», koji su održavali vezu sa Malom Adom Ciganlijom, a potom i oklopni šlep za vreme prihvata posade sa Male Ade Ciganlije. Nešto kasnije je potopljen i čamac «Sloboda», čija je posada skinula mitraljez i nastavial da se bori na Adi.

U četiri časa 8. oktobra naređeno je da se improvizivana Rečna flotila potopi, 4. bataljonu 10. kadrovskog puka da se povuče sa Velike Ade Ciganlije i inžinjercima da poruše most.

Bio je to kraj srpske Rečne flotile, koja je improvizovana i dejstvovala samo dva dana, ali je svoj zadatak izvršila u potpunosti i prevazišla svoje mogućnosti. Bila je to prva naša rečna ratna flotila, koja je raspolagala sa skromnim i malim plovnim objektima iz rečnog brodarstzva, dobila je i prvi srpski ratni brod – «Jadar». Imala je ljudstvo sastavljeno od staraca i omladinaca, ali visokog morala i odlučno da brani otadžbinu. Ona je postigla značajne rezultate, što se najbolje vidi iz operativnog dnevnika Makenzenovih snaga pri forsiranju Dunava i Save, po kome je bilo predviđeno uništenje te Flotile još na početku artiljerijske pripreme i planirano obezbeđenje mesta prelaska na ušću Save u Dunav plovnim jedinicama austrouagarske flotile od iznenadnih napada srpskih patrolnih čamaca.

Borba srpske Rečne flotile u prvom svetskom ratu zasluženo zauzima istaknuto mesto u herojskoj odbrani Beograda, a u istoriju ratovanja ušla je kao još jedna flotila formirana u toku rata. S obzirom na značaj koji je imala u ratu, dokazala je da se bez specijalno obučenih i opremljenih plovnih snaga ne mogu uspešno izvoditi borbena dejstva na plovnim rekama, kakve su Dunav i Sava.

Borbe za Adu Ciganliju jedan strani novinar ovako je opisao:

«Prolazeći pored ovog niskog, dugačkog i žbunovitog ostrva, na kome su i danas retka visoka drveća izrešetana puščanim zrnima, a položene grane i danas leže, živo me podseća da je svaki žbun i svaka stopa ove vlažne zemlje natopljena krvlju hrabrih branilaca i mnogobrojnog isto tako hrabrog napadača.

Putniče, idi malo više na Banovo Brdo, pa pogledaj mnogobrojne humke onih koji su dali svoje živote na ovom ostrvu. Tamo počivaju jedan kraj drugog hrabri branioci i njihovi protivnici iz daleke Nemačke, na domaku Beograda, za koji su pali».

U Beograd se i nije moglo drugačije, samo preko mrtvih branilaca. Branioci našeg glavnog grada su ostali dosledni svojoj zakletvi – samo preko njih mrtvih neprijatelj može proći. Pet hiljada mrtvih za svoj grad, od šesnaest hiljada branilaca, ne računajući poginule građane od bombardovanja.

PREKO ALBANIJE

Pruživši dostojan otpor nadmoćnijem neprijatelju, srpska vojska koja je branila Beograd se povlačila, iscpljena i posle pretrpljenih gubitaka u reorganizovanom stanju. Mnoge su se jedinice izmešale, pa su se povlačile razdvojeno. Nisu se mogli odupreti šestostruko brojnijem neprijatelju, koga je podržavala teška artiljerija sa kopna i vode.

Sa trupama Odbrane Beograda, pravcem Mladenovac-Batočina-Jagodina, povlačile su se i snage koje su branile Adu Ciganliju, s njima i preživeli brodarci srpske Rečne

flotile, koji su napustili svoje brodove. Mitraljezi i jedan top su skinuti i posada ih je ponela za borbe na kopnu. Iskrcano ljudstvo je podeljeno u dve grupe. Mlađi su se pridužili svom komandantu, potpukovniku Milanu J. Radojeviću, ostali su se pridružili Odbrani Beograda. U kasnijim sećanjima Milan J. Radojević piše da su “ i jedni i drugi bili van vojne obaveze”. U prvoj grupi je bio i jedan ratnik koji je ostao bez oka, a kod Ade Ciganlije je zarobio nemačkog poručnika. “Takvi su bili”, piše Milan J. Radojević, ”i ostali dečaci koji me nisu napuštali ni u primirju, ni u bojevima”.

Sa svojim «dečacima», prvi komandant Rečne flotile se probijao iz boja u boj. Ginuli su kod Kumodraža i na Torlaku. Na Avali su se probili iz okruženja, “jedan od njih», po tvrđenju Milana J. Radojevića u tekstu Odiseja srpskog broda Srbija, “leži u grobu Neznanog junaka i dalje kroz sve bojeve, gde je trebalo lude smelosti, istrajnosti i odricanja svoga života, tu je bila moja ‘garda’, moji verni dečaci koji me nisu napuštali”. Tako govori komandant o svojim vojnicima, koji nisu još za to bili dorasli godinama, a svojim delima su to prevazišli.

Srpska vojska se povlačila pod borbom na uzastopnim položajima i čestim protivnapadima nanoseći neprijatelju znatne gubitke. Sa ostalom vojskom su se povlačili i pripadnici srpske Rečne flotile. Na Jadransko more stigli su gladni, bosi i goli. Albanski kamenjar im je poderao obuću, odeću pretvorio u rite. Stigli su na more o kome su sanjali – hrabri srpski brodarci – dobrovoljci stigli su sa Save na široko Jadransko more, čiji kraj ne vide.

KOMANDANT SRPSKE MORNARICE

Na Krfu

Mornar ostaje mornar čitav život bilo gde da se nađe. Čim su saznali da se u Medovskm zalivu nalaze dva potopljena broda sa brašnom, hlebom i slaninom, odmah su naši brodarci počeli da vade hranu iz potopljenih brodova da se nahrane izbeglice. Sa potopljenih brodova su iskrcavali hranu, a na druge ukrcavali bolesnike, žene i decu koji su preživeli albansku golgotu.

Brodarci su sami sebe nazvali Brodarskom komandom, osećajući potrebu za njenim postojanjem. Komandant pristaništa je Vrhovnoj komandi predložio da se ta Brodarska komanda zaista formira i Vrhovna komanda je aktom broj 58.453 od 15. decembra 1915. godine za njenog komandanta postavila potpukovnika Milana J. Radojevića, koji je dobio zadatak da formira Komandu.

Brodarci su i dan i noć utovarivali ranjene i bolesne vojnike, izbeglice i ratni materijal za Krf. Svi su odlazili morem, a brodarci su ostajali. Ukrcali su se na poslednji brod koji je odlazio. Ostavivši svoje čamce u albanskoj luci, preko Brindizija, brodarci su stigli na ostrvo Vido. Po ostrvu su se kretali živi kosturi – bolesni srpski vojnici. Francuska šalupa retko održava vezu sa Krfom. Brodarci, vični čamcima, su se snašli i sa grčkim čamcima su se prebacili na Krf. Uvek spremni na akciju, od Grka su zakupili jedan čamac sa veslima i njime uspostavili vezu sa ostrvom Vido.

Embrion Brodarske komande je postojao. Članovi Vrhovne komande su znali iskustva Komande Ade Ciganlije i mnogi od njih su bili uvereni da se iskustvo brodaraca može iskoristiti i ovde na Krfu. Inženjeri Đorđe Zlatković i Milivoje Pavlović su kod Kraljevske Vlade, a načelnik Saobraćajnog odelenja Milutin Nedić, klasni drug Milana J. Radojevića, kod Vrhovne komande nastojali da se formira, konačno, Brodarska komanda i da joj se kupi jedan brod. I Kraljevska Vlada i Vrhovna komanda su usvojile predloge.

Isprobano je mnogo malih brodova. Određena je i stručna komisija, koja je izabrala brodić “Avgo – Zora”, ranije je to bila grčka torpiljarka “Paxso”, čiji je deplasman bio 69,50 tona, dužina 23,10 i širina 4 metra. Razvijao je brzinu od 16 čvorova. Brod je bio naoružan sa dva mitraljeza. Do kupovine je saobraćao na liniji Krf – Santi Karanti. Plaćen je 45.000 drahmi, a na opremu je potrošeno još 5.000 drahmi. Načelnik Saobraćajnog odelenja mu je dao ime “Srbija”. O tom događaju Ivo Šišević piše:

“Niko nije bio sretniji od naših brodaraca, koji je primiše, posedoše i pustiše u saobraćaj. Na njenom zadnjem kraju nemirno je lepršala srspka narodna trobojna zastava. Zastava je bila malo većih razmera, te je njen donji kraj prkosno dodirivao plavo krfsko more. Morali smo lađu krstiti i vjenčati za more, kako je to po pomorskim običajima, nazvali smo je ‘Srbija’, jer je to bila jednodušna želja. Htjeli smo, da nas potsjeća vesela, prkosna i snažna na ono što nam je najmilije, na izgubljenu Otadžbinu, na majku Srbiju. Krupnim ćirilskim slovima beše napisano s jedne i druge strane SRBIJA. Već sama pojava toga broda, sa srpskom zastavom na krmi, izazvala je i diplomatski incident. Italijanski poslanik zamjerio je što brod plovi pod srpskom zastavom, koja nije priznata kao pomorska i što je u Italiji uzbuđena štampa pojavom srpskog torpiljara u pomorskim vodama bliskim samoj Italiji.”

Brod je primljen 7. marta 1916. godine. Francuska komanda pristaništa ga nije rado prihvatila i nije dala svoje ljudstvo za pomoć na brodu. Smatrali su da ovaj brod nije osposobljen za obalnu službu. Dali su samo jednog podoficira i jednog motoristu.

“Posluga na brodu sastavljena je od naših kapetana i lađara, sa Dunava i Save, koji su izbegli na Krf sa našom vojskom preko Albanije, a docnije, došao je dobrovoljno i priličan broj naših Bokeljaca i Dalmatinaca iz Egipta, Francuske, Engleske, Italije i drugih zemalja. Među njima bilo je kapetana pomoraca duge plovidbe, mašinista i običnih mornara, te je brod dobio propisnu posadu od 28 ljudi, kao i ostali personal za radionicu”, piše Ž.J. Kezić. Broj članova posade se kasnije menjao.

Na brodu se vijorila srpska zastava, iako vijanje srpske zastave nije bilo u skladu sa međunarodnim pomorskim propisima – Srbija nije bila pomorska zemlja i njena zastava nije priznata na moru. Međutim, “spor” je izglađen uz objašnjenje da srpska zastava služi za dizanje morala kod srpskih vojnika. Bez obzira što je ta tvrdnja iskorišćena kao lukavstvo, zastava je zaista podizala moral srpskih vojnika, oni su bili ponosni na nju.

Cela brodska posada bila je sastavljena od dobrovoljaca sa Save i Dunava, a brodom su zapovedali kapetani rečnih brodova. Posada se smenjivala na brodu, a oni koji nisu bili članovi posade obrazovali su radionicu za opravke. Radili su na jednom novom čamcu i gradili vesla.

Na samom početku rada, brod je doživeo i havariju. Brod se nasukao na stene uz kej, a pri tom je motorista slomio ventil sigurnosti. Kvar je otklonjen, komandu nad brodom preuzeo je potpukovnik Milan J. Radojević, a sa brodom i svu odgovornost za brod i njegovo funkcionisanje.

Brod je saobraćao na redovnim linijama između Krfa i Govina na severu i Ahileona, Benice i Moriatike na jugu. Brod je uvek bio tako krcan “da ni igla ne bi pala”, kako piše njegov komandant Milan J. Radojević, “na krov broda”. Prevozili su se generali, viši oficiri, ali i zdravi i bolesni redovi. Sva mesta na brodu su bila svima pristupačna, bez obzira na čin i položaj. “Srbija” pod srpskom zastavom je bila ponos srpskih vojnika, pružala im je u tuđini neku toplinu.

Na brodu se često čula najpopularnija pesma sa Krfa, a kasnije i Soluna – “Tamo daleko”.. Pevali su je srpski i saveznički vojnici i svako je dodavao nešto svoje.

Od Krfa do Soluna, kroz Korintski kanal, između egejskih ostrva, pored hridi i pličina i, što je najopasnije, pored mnogobrojnih minskih prepreka i opasnosti od nemačkih podmornica

Kada su srpske trupe napustile Krf, posle reorganizacije koja je završena 26. aprila 1916. godine, na put se spremala i Brodarska komanda sa posadom “Srbije”.

Odlaskom srpskih trupa sve je manje bilo potrebe za prevoženjem. Pozadinske ustanove, koje su ostale na Krfu, su želele da brod i dalje ostane na Krfu, ali je Vrhovna komanda smatrala da je Brodarska komanda njena jedinica, koja treba da bude sa ostalim njenim jedinicama. Bilo je puno dilema oko sposobnosti broda za takav put. Komandant i njegova posada su bili uporni, tražili su za brod bilo kakvo naoružanje, “mitraljez ili jedan Hočkisov topčić”, kako piše Milan J. Radojević, ali kod Saveznika su naišli na podrugljiv osmeh. Onaj ko ima krstarice, razarače i podmornica ne može shvatiti da se neko takvim brodom usuđuje na put od Krfa do Soluna, kroz Korintski kanal, između mnogobrojnih egejskih ostrva, hridi i pličina i, što je najopasnije, pored mnogobrojnih minskih prepreka i opasnosti od nemačkih podmornica. Umesto naoružanja upućen im je jedan podoficir – “Metr Pupon”, kako ga naziva Milan J. Radojević, koji treba da ih vodi kao navigator. Komandanta “navalne”(naziv kako je zove Milan J. Radojević) divizije sa krstarice “Valdek Ruso” im je poslao pomorsku kartu sa ucrtanim putem kojim trebaju ploviti.

Potpukovnik Milan J. Radojević je pribavio i brodske dokumente, te formirao posadu , a ostatak ostavio kapetanu Mostarčiću da ih kasnije prebaci u Solun.

Hrabri komandant sa Ade Ciganlije je bio hrabar i na Jonskom moru, gde je sa svojom posadom za kratko vreme stekao određena iskustva, ali i poverenje u svoje ljude. Istina, ta iskustva su stečena u prevoženjima oko ostrva Krfa, a sada se trebalo otisnuti na tako dalek put, sa brodom u koji veruje samo on i njegova posada – bilo je to dovoljno za podvig.

Komandant je bio pešadijski potpukovnik Milan J. Radojević, ađutant pešadijski poručnik Branko Mišić, pomoćnik komandanta brodski kapetan Milan Petrović, lekar Milutin Gačić, mašinski inženjer Miloje Zdravković, motoristi Milan Pavlović i Lazar Maksimović, kormilari Kosta Mirčetić i Petar Jovanović, ložači Gliša Stefanović, Jovan Ivković i Jovan Kopčalić, redar Momčilo Damjanović, “matrozi” Ilija Tašić, Aleksandar Begović, Miodrag Manić, Jovan Ristić i Aleksnadar Luković. U posadi se nalazio i pomenuti Francuz Pupon.

Brod je bio spreman za put do Soluna, najduži koji je prošao. Saveznici nisu imali poverenja u ovaj brod, ali srpski vojnici su verovali u svoju “Srbiju”. Posada brodaraca na čijem čelu je bio pešadijski oficir, već iskusni pomorac, krenula je na sledeću etapu na svom povratku u Otadžbinu.

Sa svojom vojskom krenuo je i njen prvi ratni brod, njihova “Srbija”. Teško se bilo odlučiti na takav put sa tako starim brodom. Međutim, za srpske mornare nije bilo dileme – pravac Solun sa “Srbijom”, a odatle je lakše za rodnu Srbiju.

Dvanaestog maja 1916. godine stiglo je odobrenje da “Srbija” može krenuti na put.

Brod je isplovio u 13.00 časova. Potpukovnik Milan J. Radojević taj momenat opisuje: “Tačno u 13 časova polazimo. Prolazimo pored krstarice ‘Valdek Ruso’. Oficiri sa broda mašu nam i žele srećan put. Sa obale zaostali Srbi mašu nam maramicama. Mi smo gordi što idemo pre njih, kao da smo pošli svojim kućama, a ne na novu etapu čamovanja. Ložači punim lopatama nagrču ugalj u ložište. Imponira nam gust crni dim kao da smo i mi na nekom ratnom brodu. Brod juri punom parom”.

Sa obale, pored srpskih vojnika, mašu im i krfske majke dajući nam svoj blagoslov, ali i s tugom mlade Krfljanke čija su srca osvojili srpski vojnici.

Prolazak pored ostrva Itaka, rodnog mesta Odiseja, posetio je srpske Odiseje na Homera i njegovo vreme, na vreme mitova i legendi. Umesto antičkih čudovišta vrebale su nemačke podmornice i mine.

Od nailaska na mine spasila ih je francuska torpiljarka. Ukrcani francuski podoficir zamalo ih nije doveo na minsko polje. Nije od tada više bio arogantan, niti je više potcenjivao ove ljude koji su došli sa reka, a neki od njih nisu čak plovili ranije ni rekom. Put je vodio zapadno do Paksosa i Antipaksosa, pa otvorenim Jonskim morem uz vertikalne stenovite obale. Ovakvu plovidbu brodarci nisu imali na Dunavu i Savi. Noću se nije nazirala obala, u daljini se video samo svetionik.

Posle prolaska kroz tesnac Rion i Antirion prema Nevpaksosu posada je bila umorna i brod se nasukao na pličak, ali štete nije bilo.

Tačno u podne 13. maja stigli su pred ulazak u Korintski kanal. Srpska zastava plovi kroz kanal koji povezuje Jonsko i Egejsko more. Grčki vojnici sa obale uzvikuju: “Zito Serbo”. Na izlasku kontrolori, kad su ugledali srpsku zastavu, nisu obavili nikakvu kontrolu. Za brodarce to i nije bila neka atrakcija, samo ih je ta plovidba posetila na plovidbu kroz Đerdap zbog okolnih stena, kao da plove kroz Mali i Veliki Kazan i vide Mali i Veliki Štrbac iznad njih. Oni su naučili da plove kroz vrtloge Đerdapa. Na njihovim licima ogledala se seta.

U pirejskom pristaništu ih u francuskom konzulatu upozoravaju da se bez zaštite ratnih brodova ne putuje Egejskim morem, jer ima “sumarena” i mina. Francuski admiral nije verovao ni da će “Srbija” stići dovde. Od srpskog počasnog konzula u Pireju dobijena je srpska trobojka sa velikim državnim grbom u sredini.

U 10.00 časova 15. maja put je nastavljen. More je bilo uzburkano. Mali brod se ljuljao kao orahova ljuska. Priče o sumarenima ne prestaju. Kod mosta između Eubeje i kopna, u mestu Halkisu na brod dolazi francuski konzul Gal. Sva upozorenja o nemogućnosti dalje plovidbe zbog trenutnog pravca morske struje i podsećanja na stradanje brodova u takvim uslovima bila su bezuspešna – “Srbija” je nastavila dalje.

“Pred ponoć poče more da besni. Sasvim iznenada počeše da se valjaju sve veći talasi. Sa zapada sevale su munje. Mala ‘Srbija’ izgledala je kao orahova ljuska. Brod se njihao u svima pravcima, kako su ga talasi bacali. Izgledalo je kao da beli vrhovi pobesnelih talasa dodiruju vrh katarke. Metr (zvanje) Pupon činio se da spava na krovu broda”, piše Milan J. Radojević, “Iznad valova u daljini crneli su se bregovi kao aveti, koji se spremaju da nas progutaju. Bljesak munja zasenjivao nam oči”.

Krmar Kosta je sigurno vodio brod, a na pitanje potpukovnika Radojevića odgovorio je: “Ne brinite, gospodine potpukovniče, ovo nije strašnije od košave u Đerdapu”.

Francuz Pupon od straha se držao za ogradu, a krmar Kosta je hladan. Pred nepoznatom obalom su se usidrili. Slučajno su se zaustavili pre oštrih stena, kojih na pomorskoj karti , koju su imali, nije bilo.

Ujutro se sve smirilo, more je bilo glatko. Dižu sidro i kreću između rta Knimas i kamenitog ostrvceta Lisica, a od rta Stavros kurs vodi na sever.

I pored stalnih upozorenja u Valosu da “mine plove sa Dardanela pravo na izlaz Valoskog zaliva, da sumareni iščekuju svaki brod, pa potapaju čak i ribarske barke”, brod u 15.00 časova 17. maja napušta Valos.

U zoru 18. maja opet je brod naišao na pesak, ali opet je bila velika sreća – nema oštećenja. U pet časova brod prelazi kroz obeležene prolaze kroz minska polja, a već u sedam časova ugledali su kej u Solunu. Niko ništa nije čuo o brodu u Solunu od njegovog polaska s Krfa. Potpukovnik Milan J. Radojević se odmah javio Vrhovnoj komandi. Sačekao ih je i farncuski komandant u Solunu kontraadmiral Moro.

Sreća prati hrabre i odiseja “Srbije” se srećno završila. Posada je bila na pragu Otadžbine. Posada je verovala da je bila pod zaštitom zaštitnika svih mornara Svetog Nikole, pa onda je lako objasniti stihove koje je srpska vojska pevala u Solunu: “Svi mole Svetog Nikolu, njegovu silu na moru”.

Lako je objasniti i poznatu pomorsku uzrečicu: “ Ko ne zna da se moli Bogu neka pođe na more”.

Zakletva prve srpske mornarice

Odmah po dolasku u Solun, “Srbija” je počela sa prevoženjem ljudstva i materijala na liniji Solun-Mikra. Od nabavke broda na Krfu pa do novembra 1916. godine “Srbija” je prevezla 33.062 vojnika i oficira i 759.965 kilograma razne robe. Bio je to podvig s obzirom da je to bio brod star 35 godina i sa dotrajalim kotlom. Brod je popravljen i remontovan na engleskom doku.

Komanda broda bila je vojnička. Vrhovna komanda je naredila da posada položi zakletvu. Bila je to prva zaakletva koju polažu srpski mornari. Na dan zakletve kod posade je zavladalo “neko neobično, ogromno i sveto osećanje”, piše Ž.J. Kezić u “Vojničkom glasniku” 1927. godine, “kako kod mornara tako i kod starešina. Svaki je jedva čekao da dođe na zakletvu, a naročito stari mornari, koji su bili dugi niz godina na moru, ali uvek pod tuđim zastavama, a nisu ni slutili da će dočekati da putuju u svom životu pod svojom zastavom”.

Mornari su se u novim mornarskim uniformama, koje su kupljene na engleskoj krstarici “Sen Žorž”, šetkali nervozni iz želje da ostave što bolji utisak kada ulicama Soluna krenu na zakletvu. Želeli su da budu primer ostalim mornarima na brodovima u Solunskom zalivu. Kasarna je bila okićena cvećem, na kapiji se vijala velika srpska zastava, a građani Soluna i saveznički vojnici su se okupili da vide svečanost polaganja zakletve mornarice koja se zaklinje u tuđoj zemlji, koja nema ni jednog metra slobodne svoje zemlje, ni jednog metra slobodne svoje obale. Ali to je vojska naroda koji nikada nije priznao tuđu vlast, koji ima svoju državu i koji je pre deset vekova imao svoje more i svoju mornaricu.

„Srbija” je sveže ofarbana, ime broda istaknuto je jasnim živim bojama, a na jarbolu se vijala državna zastava sa savezničkim zastavama. Na pramcu i krmi vijala se takođe zastava Otadžbine. Zastave su vezle srpske devojke.

“Gledajući ovo”, piše Ž.J. Kezić, “ naša srca su silno kucala od radosti, jer nam se čini, da je ova zakletva preteča budućih velikih zakletvi naše moćne mornarice, na našem budućem lepom i slobodnom Jadranu, i čini nam se, da su oni silni i mnogobrojni brodovi, ukotvljeni u Solunskom zalivu, već naši brodovi na Jadranskom moru i da su oni mornari, koji se spremaju da polože zakletvu, sišli sa onih brodova u Solunskom zalivu”.

Muzika Kraljeve garde, odevena u nova gardijska odela, svira srpsku narodnu muziku, a u kolu su naši vojnici, Englezi, Francuzi i Senegalci – crnci prvi put igraju kolo, kolo iz porobljene Srbije, a oni dobro znaju što je robija i daleka, porobljena, zemlja.

“Srbija” je i do dana zakletve bila ponos srpskih vojnika. Nije bilo ovakvog veselja na ulicama Soluna.

Komandir Prve saobraćajne čete vodi mornare ulicama Soluna, na čelu je muzika, a iza svih ogromna masa radoznalog naroda. “Naši mornari”, po rečima Ž.J. Kezića, “iako u tuđini i bez svoje Otadžbine bili su više nego ponosni, jer oni idu na svečanu reč, idu na zakletvu Kralju i Otadžbini”.

Bilo je to 18. maja 1916. godine.

Po završenoj zakletvi mornari su se vratili u svoju Kasarnu. Nastalo je veselje. Svečanosti su prisustvovali predstavnici svih savezničkih armija i svi su poželeli da u budućnosti vide naše brodove, pod našom zastavom.

“Kada su naši mornari”, piše Ž.J. Kezić, “položili zakletvu na vernost Kralju i Otadžbini, osećali su se sasvim drugi vojnici, lađa ‘Srbija’ im je bila i izgledala lepša i milija, nego do toga časa, jer oni su sada zakleti vojnici. Čuvali su svoj brod kao malo vode na dlanu, a odakle su svi išli svaki je po nešto nosio za nju. Neki konopac. Neki četku, neki sargiju, da se opere, neki kutiju farbe, da je zafarba, na mestu gde se farba oljušti, tako da nikada njihova lađa ‘na moru’ ne sme izostati iza lađa drugih velikih država. Zastava njihova morala je uvek biti čista i ispeglana pa makar kakva kiša i oluja vladala na moru. Jednom rečju čuvali su svoj brod kao majka svoje dete, a kada putuju za Mikru ili obratno za ‘Bejaz kulu’ uvek su svi na palubi, te ih uvek saveznički mornari gledali kako teraju svoj brod smelo i kuražno iako je star, preko najvećih bura i nepogoda, pa i čist kao zlato, pod zastavom njihove buduće države, koja će takođe imati svoje more i svoje brodove, kao i ostali sretni narodi”.

“Srbija” je imala posadu od 12 ljudi. Pored već pomenutog Milana Petrovića, koji je zvanično bio komandant broda, na brodu je bio kasnije Andro Benić iz Dubrovnika, te ložač Špiro Jokić, a mornar Luka Starčević. Ova dva poslednja bili su iz Krtola. Zvali su ih Egipćani, jer su na Krf došli iz Egipta gde su radili na iskopavanja Sueckog kanala. Njihov dolazak je uzvišen čin jer u Egiptu nije bilo borbi i tamo su bili bezbedni. Ovi Bokelji su došli da pomognu svojoj braći i priključe se srpskoj vojsci kao dobrovoljci.

Srpski vojnici, posebno mornari s broda “Srbija”, živeli su svoj život i na kopnu, veselili se po kafanama i činili ono što čine i ostali mornari u lukama. Grad i njegova luka su živeli svoj život. Mnogo je zgoda iz tog vremena. Jedna od njih objavljena je u knjizi “Veliki dani Srbije 1914 – 1918”.

“Uveče, oko sedam časova, sedeli smo u bašti kafane ‘Beograd’ baš pored same morske obale, večerali i pili u veselju. Bašta puna sveta, a svirala je i neka ciganska kapela. U blizini našega stola neko grčko društvo s lepom, mlečnom i kao upisanom Grkinjom. Grkinja je, sedeći pozadi našeg stola, pravila pokretima i pogledom nemirnih očiju, neku igru umetničkog koketiranja. Sve što je bilo u njenoj blizini, uzdisalo je i čeznulo za njom. Samo oni što su sedeli pored nje, izgledali su kao da sede pored neke babe, u hladnoj sobi, a ne pored ženskog stvora tako mladog i lepog, pored koga sve raste i sve buja. Velike crne oči bile su u skladu sa živim crtama njenog lica, i urođenom gracijom pogledala je diskretno na naš sto. Lice je često dodirivala prstima njenih oblih ruku.

Muzika je po našoj želji svirala i pevala ‘Da su meni oči tvoje’. Ta pesma se često ponavljala i za svako ponavljanje muzičari su dobijali po nekoliko stotina drahmi.

‘Ako me ova Grkinja još jednom strasno pogleda, ja ću sve što je na stolu pobacati u more!’. Ona, posle toga pogleda dugo i duboko mene i ja sve flaše bacih u more”.

Kelneri su doneli nove čaše, dobili bakšiš, a Cigani još jače zasviraše pesmu “Da su meni oči tvoje”, uz novi bakšiš. Na nov “izazov” Grkinje, Đera baca čitav sto u more, kelneri donose novi sto, Cigani pojačavaju muziku, čitava bašta posmatra “rusvaj”. U zanosu on sada izjavljuje da će skočiti u more, ako ga Grkinja još jednom pogleda.

“Grkinja poče da uzdiše gledajući i izvinjavajući… Ja ustadoh sa stolice i skočih u more. Pre nego što sam skočio, video sam u blizini jedan čamac sa ribarom. Računao sam da ću doplivati do njega. Ali ribar poče namerno da vesla i beži od mene”.

Našeg ljubavnika spasili su francuski mornari koji su na poziv srpskih oficira dojurili motornim čamcem. Kad su saznali da je Srbin skočio u more zbog lepih očiju, pokupili su čitavo Đerino društvo na svoj torpiljar i nastavili veselje uz francuska vina. A lepa Grkinja, kad je videla posledice svog koketiranja, vrisnula je i pala u nesvest, dok je njeno društvo mirno posmatralo ovu morsku “Paradu”.

“Kad je svanulo, ljudi su došli sebi. Komanda u Solunu već je obaveštena, uzela me je na saslušanje. Pala je kazna i odmah na front”.

FORMIRA SE I RATNA MORNARICA

Od svog formiranja, Brodarska komanda se nalazila u sastavu Odseka vojnodrumskog saobraćaja Vrhovne komande. Kada je u Inžinjerijsko – tehničkom odeljenju Vojnog ministarstva održana konferencija, kojoj je prisustvovao i Milan J. Radojević, on je stalno isticao da je neophodno da se rad Brodarske komande unapredi i da se radi na stvaranju plovnog parka “radi efikasnije borbe protiv neprijatelja i oslobađanja domovine”. Na konferenciji je postignuta saglasnost da se Komanda izdvoji iz Odeljenja vojnodrumskog saobraćaja i potčini Saobraćajnom odeljenju Vrhovne komande. Pismena odluka o tome nije nikada doneta, a zahtevu se suprostavio i šef vojnodrumskog saobraćaja Vrhovne komande potpukovnik Dušan Radosavljević, koji nije ni prisustvovao konferenciji.

Komandant Brodarske komande bio je uporan u obrazlaganju potrebe za izdvajanjem iz institucije koja nije imala nikakve veze sa zadacima Komande, pa je na njegov zahtev, šef Saobraćajnog odelenja Vrhovne komande srpske vojske 10. avgusta 1918. godine podneo predlog načelniku Štaba Vrhovne komande vojvodi Mišiću:

“Razmatrajući predlog Brodarske komande, pov. broj 559, od 9.avgusta t.g., nalazim da bi Brodarska komanda trebala da bude pod neposrednu upravu Saobraćajnog odeljenja iz sledećih razloga:

Iako Uredba o službi u pozadini vojske u čl. 18. predviđa da u nadležnosti šefa Odseka za obične puteve spadaju prenosi i na rekama, ipak nalazim da Brodarska komanda kao nova ustanova u našoj vojsci, koja nosi karakter osnove za našu buduću marinu, nema u svome pravcu razvijanja nikakve veze sa Drumskim odsekom”.

Načenik Štaba Vrhovne komande vojvoda Mišić prihvatio je ovo obrazloženje i istog dana doneo rešenje, kojim je Brodarska komanda izdvojena iz sastava Vojnodrumskog odseka i 10. avgusta 1918. godine postala ustanova u sastavu Saobraćajnog odeljenja Vrhovne komande.

Brodarska komanda je angažovana u mnogorbojnim zadacima u pripremi za proboj Solunskog fronta. U njenom sastavu je bio i naš prvi ratni brod “Srbija”.

Interesantno je zabeležiti da su na brodu u maju 1918. godine boravili članovi jugoslovenskog odbora – Trumbić, Trinaestić i Vasiljević.

Brod je nekoliko puta plovio do Pireja, a i prevozio naše delegacije do Svete Gore. Kada je plovio morem gde se mogao sresti sa švapskim sumarenima, svoje mitraljeze je posada uvijala u crnu ćebad kako bi neprijatelj mislio da su topovi.

Prema platnom spisku posade ratnog broda posada je imala 10 -12 članova, dotle je Brodarska komanda u svom sastavu imala 160 ljudi, i to: dva aktivna i šest rezervnih oficira, 17 činovnika, 25 podoficira, 98 redova(od kojih 25 dobrovoljaca) i ostalo povremeno prekomandovano osoblje. Na platnom spisku nalaze se: Andro Benić, rezervni potporučnik; Lazar Maksimović, brodarski; Ljubomir Jovanović, mašinista; Vučić Glišić, krmar; Zrdravko Milovanović, redar; Dušan Stojanović, ložač; Špiro Jakić, ložač; Đuro Starčević, mornar; Anton Letić, mornar; Luka Starčević, mornar; Josip Budunić, mornar; Petar Ristić, mornar (platni spasak 20.avgusta 1919. godine).

SA BRODA “SRBIJA” U ROĐENU SRBIJU

Kao što se mitski Odisej, nakon “lutanja” i iskušenja, vratio na svoju Itaku i svojoj Penelopi, tako su se i srpski brodarci, nakon tri godine i puta preko tri mora, vratili na svoje reke – Savu i Dunav.

Desilo se to nakon što je srpska vojska oslobodila Beograd 1. novembra 1918. godine. Dok su pešadinci, artiljerci i konjanici na brodu “Srbija” savlađivali buru i oluju na moru, mornari i brodarci su zauzvrat jurišali na bugarske, austrijske i nemačke rovove. Pred njihovim naletom neprijatelj je panično bežao. Vrhovna komanda je 6. novembra naredila komandantu Srpske brodarske komande da se sa ljudstvom odmah prebaci iz Soluna, preko Skoplja za Beograd. Potpukovnik Milan Radojević je sa grupom brodaraca (105 ljudi, naoružanih sa 80 karabina i dva mitarljeza) na Dunav stigao preko Bugarske, dobivši naređenje od Vrhovne komande da se odmah prebaci iz Soluna u Beograd. Trebalo je da se taj put odvija preko Skoplja, ali je komandant savezničkih snaga u Solunu, general Franš d’Epere, naredio se putuje preko Bugarske. Putovali su vozom iz Soluna (7. novembra) do Kumanova, a odatle kamionima preko Krive Palanke za Đuševo, Aleksandrovo i Vidin, gde su stigli 15. novembra.

O svom putu Milan J. Radojević će kasnije napisati članak “Srpska brodarska komanda kroz Bugarsku 1918”, koji je objavljen u “Ratničkom glasniku” za 1937, sveska 2 i 3.

U pristaništu nije bilo broda da se odmah prebace u Srbiju. Radojević je tražio pomoć od francsukog komandanta. Posle niza pokušaja da spreče da srpski brodari pre stignu u Srbiju od Francuza, brodarci su popravivši jednu vedetu, njih 21, krenuli vedetom u 10 časova 20. novembra. Stigli su do ušća Suvodolske reke, gde se vedeta nasukala, a odatle pešice do Brze Palanke. Vedeta je u međuvremenu odsukana i uplovila je u Brzu Palanku vijući srpsku zastavu. Iz Brze Palanke je otplovila za Kladovo. Drugi deo brodaraca je išao pešice i kamionima, Radojević se vratio brodom “Apatin”(bivši srpski “Beograd”) po ostale brodarce u Vidin. Nakon još jednog putešestvija doplovili su u Beograd 29. novembra. Brodarska komanda je u Solunu bila potčinjena Saobraćajnom odeljenju srpske Vrhovne komande, a po dolasku u Beograd Brodarska komanda je stavljena pod komadnu Inžinjerijskog odeljenja srspke Vrhovne komande.

DONELI ZLATNU SLOBODU

Grci su imali svog Odiseja i svog Homera da opeva njegovo putovanje od rođene Itake, kroz sva iskušenja, i ponovni povratak na rodnu zemlju. Grci imaju svog Homera, ali ga imaju i Srbi, ali više Homera. To su narodni guslari, a jedan od njih je i Petar Perunović Perun, koji manirom narodnog pevača kroz usta Moravke devojke i svetog ratnika iskazuje srpsku odiseju od Srbije, preko tri mora, ponovo u Srbiju. Nije uzalud čekala srpska Penelopa da se vrate momci koji će isprositi nju i njene drugarice što tri godine čekaju kraj Morave da se vrate njihovi Odiseji i ne pitajući da li su ih u zemlji Grčkoj zavele čarobnice sa tri mora, znajući da ih je najveći broj uzela smrt. Zatresao se Balkan, razvili su se gordi barjaci, riknuo je srpski top kada je krenula srpska vojska sa Solunskog fronta, a oni koji su tvrdili da su se podavili u “moru dubokom” nisu se od straha zaustavili do Sofije, Budima i Beča.

Opet se zaorila pesma pored Sitnice, Morave, Timoka, Kolubare, Drine, Save, Dunava i svih rečica i potoka uz koje je zaigralo srpsko kolo. Život je krenuo ponovo, Moravke devojke su se udale za svoje Odiseje i rađale nove junake koji će se odazvati na poziv za odbranu Otadžbine kada to bude trebalo, a Srbinu je suđeno da ratuje, iako mu ništa nema draže od mira i slobode. Zbog tog mira i slobode Srbin i ratuje.

Oslobodioce su dočekale devojke sa cvećem i peškirima, a u Svilajncu, u srcu Resave, grupa devojaka je francuskom generalu predala zastavu koju su tajno vezle, po cenu svog života, za vreme bugarske okupacije. Bile su to Jelena, Danica, Vida, Ljubica, Milica… Bila je to veličanstvena zastava sa srebrnim resama na kojoj su, u umecima, naslikane savezničke zastave, a pri njenom dnu ćirilskim slovima je pisalo: ”Oslobodiocima Srbije 1918. Devojke Resave”.

Guslar Petar Perunović Perun je jedan od najistaknutijih guslara, koji je u Srbiju došao 1900. godine i učestvovao u svim velikim događajima. Borio se u balkanskim ratovima, u crnogorskoj vojsci, a zatim od 1914. godine sa Srbima, s kojima je prešao Albaniju. Ranjen je na Gučevu, a jednom prilikom mu je granata odnela glavu gusala. Svojim guslama je nastupao na Sorboni, u Americi je njima pozivao dobrovoljce u srpsku vojsku. Očevici su zabeležili da je pri povlačenju kroz Albaniju umeo da zastane i guslama ohrabri posustale.

Naši brodarci su poput mitskih Argonauta prešli tri mora i mnogo reka, ali nisu išli po zlatno runo, već po snagu i preporod da bi doneli zlatnu slobodu svojoj iznurenoj Otadžbini i svom narodu, ali sloboda nema cene i na tom putu mnogi su ostali – Slava im!

Preživeli će dugo posle pevati omiljenu horsku pesmu sa Krfa i Soluna: “Oj, Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati…”.

ODBIO DA MU KOMANDUJU ONI KOJI SU RUŠILI BEOGRAD

Brodarci su ponovo prionuli na formiranje svoje Rečne ratne flotile. U Beograd je ponovo stigao engleski admiral Trubridž, koji je u sastavu Komande Istočne vojske organizovao Komandu Dunavske flotile.

Posle zaključenja primirja sa Centralnim silama 1918. godine, a shodno uslovima kapitulacije austrougarske vojske, admiral Trubridž je poslao u Budimpeštu svog pomoćnika engleskog kapetana bojnog broda Hagarda, sa jednim odelenjem brodaraca iz Brodarske komande Srbije i nekoliko engleskih mornara da preuzmu plovne jedinice austrougarske Dunavske flotile.

U Beograd je 24. decembra 1918. godine remorkerima dotegljeno pet monitora i dva patrolna čamca.

Pošto je krajem decembra 1918. godine izgledalo da bi zbog zategnute situacije u Mađarskoj moglo doći do savezničke intervencije, admiral Trubridž je odlučio da se organizuje Rečna flotila i, po potrebi, upotrebi.

Za posade monitora i patrolnih čamaca su, u početku, određeni brodarci Brodarske komande Srbije. Pošto to nije bilo dovoljno, odlučeno je da se uzmu oficiri i mornari ratne mornarice s mora. Stoga je Odelenje mornarice pri Narodnom veću u Zagrebu uputilo u Beograd poručnika bojnog broda Božidara Mažuranića sa grupom od 200 mornara, koji su se ukrcali na brodove 1. januara 1919. godine.

Brodovi – četiri monitora i dva patrolna čamca – predana su srpskoj Brodarskoj komandi 31. decembra 1918. godine, a ukrcavanje jugoslovenskih posada izvršeno je 1. januara 1919. godine. Za komandanta flotile postavljen je poručnik bojnog broda Božidar Mažuranić. Trubridž je izdao naredbu po kojoj se celokupno ljudstvo na ratnim brodovima “ima povinovati srpskim zakonima i vojnim propisima”. U disciplinskom pogledu pod komandantom srpske Brodarske komande bilo je i sve ljudstvo koje se nalazilo u Beogradskom pristaništu i zimovniku, a za veće krivice na ratnim brodovima bio je nadležan komanadnt srpske Brodarske komande.

Očito je da srpska Vrhovna komanda nije posvetila posebnu pažnju pripremama za preuzimanje austrougarske flotile, verovatno iz razloga što nije očekivan tako brz krah asustrougarske vojske na tlu Srbije.

Nakom dolaska Brodarske komande pomoćnik načelnika Vrhovne komande naredio je njenom komandantu da u saradnji sa delegatom iz Zagreba izradi projekat za organizaciju plovidbe na rekama. Tada je naređeno da se na poslovima plovidbe zaposli izvestan broj pripadnika bivše austrougarske mornarice. Tako je i stigao u Beograd odred od 10 oficira i 20 podoficira i mornara. Tako je admiral Trubridž imao na raspolaganju ljudstvo Brodarske komande. Za prve privremene posade monitora određeno je 60 podoficira i mornara iz sastava Brodarske komande, ali bez oficira. Dolaskom iz Zagreba poručnika bojnog broda Božidara Mažuranića sitiacija se počela menjati i ljudstvo iz Zagreba se nametnulo Trubridžu i ukrcalo se na monitore, a Mažuranić je iz Zagreba pozvao drugu grupu, pa su ubrzo posade monitora bile sastavljene od oficira, podoficira i mornara iz sastava Povereništva za mornaricu iz Zagreba, dok je od Brodarske komande osatalo samo 14 lica.

Monitori su dati Srpskoj Vladi. Oni su rezultat pobede naše vojske. Oni su se borili protivu srpske vojske. Oni su ubijali nezaštićene žene i decu naših boraca, koji su svoju krv lili na drugom kraju naše domovine za slobodu svoju. Monitorske posluge u našoj Krajini vršili su pljačke i nasilja u ulozi grubog pobedioca, iako su govorili lepim srpskim jezikom. S toga bi bilo nemoralno i nepravedno da tim monitorima komanduju isti oficiri i da na istim topovima budu isti ljudi koji do pre pola godine nisu imali ni truni jugoslovenskog osećanja. Ko nam garantuje da će se duh posisan majčinim mlekom i negovan za polovinu i više ljudskog veka moći izmeniti. Imao sam prilike da čitam korespodenciju monitorske posluge sa patrolnog broda «c» iz 1915. godine, pa sam ubeđen da formacijski sastav flotile treba da bude onakav kakav se predlaže. Ne bi trebalo da na tim monitorima budu isti ljudi ili njudi koji su iz iste sredine ponikli, istim se načinom vaspitali i ista osećanja imali. Kako smo pak proklamovali ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, onda bi bilo pravično i logično da se i celokupna monitorska posluga kombinuje za sve tri narodnosti prema broju populacije srazmerno, a zadržavajući, koja je i zadobila te monitire svojim borbam i požrtvovanjem. bar za prvo vreme dok se ne izglade teške uspomene na rad monitora kod Beograda za vreme godišnjeg napada na Beograd, komandu u rukama srpske vojske.

Iz referata komandanta Brodarske komande

načelniku Inžinjerskog odeljenja Vrhovne komande

Ovo je dovelo do situacije da je Brodarska komanda praktično isključena iz rada na organizaciji Rečne flotile, kao i svih poslova iz područja plovidbe. Admiral Trubridž, kao komandant Dunavske plovidbe, rešavao je sve prema svom nahođenju. Sigurno je da je to dovelo do zategnutih odnosa između admirala Trubridža i Brodarske komande. Posebno se komandant Brodarske komande nije slagao da bivši austrougarski oficiri zauzmu komandne položaje na monitorima. Sve je to uslovilo dugotrajnu prepisku između Brodarske komande i Komande Dunavske plovidbe. Zbog toga je u Vrhovnoj komandi, pod uticajem kadrova iz Zagreba, sazrevalo mišljenje da Brodarsku kamandu treba rasformirati. Rešenjem Vrhovne komande od 7. decembra 1918. godine Brodarska komanda je izašla iz sastava Saobraćajnog odelenja, a ušla u sastav Inžinjerijskog odelenja Vrhovne komande.

Posle Prvog svetskog rata, prema zvaničnim podacima, u aktivnu službu, u Vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pored 3.500 oficira srpske vojske, primljeno je 2.500 bivših austrougarskih oficira. Tako su prvi poraz doživeli srpski vojnici jer su došli pod komandu dojučerašnjih poraženih neprijatelja. Ustrougarski vojnici su ulaskom u vojsku Srba, Hrvata i Slovenaca u početku imali veće mogućnosti za napredovanjem, jer su im priznati činovi iz habzburških jedinica i akademija. Srpski oficiri koji su izneli teret rata postali su preko noći podređeni oficirima iz poražene vojske. Vlasti Kraljevine Srba, Hrvata o Slovenaca priznale su činove austrougarskim oficirima dovodeći u ponižavajući položaj stotine srpskih oficira koji su revoltirani napuštali vojsku zemlje koju su stvorili. Tu sudbinu doživeo je i potpukovnik Milan J. Radojević.

Komandant Brodarske komande je predlagao da Brodarska komanda preuzme celokupnu organizaciju brodarstva i Rečne flotile. Zatim da komandanti monitora budu oficiri – artiljerci kopnene vojske, a pomorski oficiri da vrše dužnost navigatora, s tim da komanda Rečne flotile bude u rukama srpskih oficira.

Tokom marta meseca došlo je do smene komandanta Brodarske komande. Na mesto pešadijskog potpukovnika Milana Radojevića došao je inžinjerijski potpukovnik Toma Nikolić. Radojević je upućen u Zagreb na službu u Odeljenju za mornaricu.

Tako je završio još jedan junak naših ratova.

Boško Antić, kontraadmiral u penziji

Izvor: VOSTOK

Vezane vijesti:

Tamo daleko, u Odesi

Srpski Spartanci: Ovo nestvarno junaštvo naše vojske je 105 godina bilo zaboravljeno

Vasa Kazimirović: Cena srpske pobede u prvom svetskom ratu: 1.247.435 ljudi