fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Први командант српске речне флотиле и српске морнарице

ОДИСЕЈ ИЗ ТЕМНИЋКОГ КРАЈА
ОДИСЕЈ ИЗ ТЕМНИЋКОГ КРАЈА

Пише Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Речна флотила Војске Србије је 6. августа 2015. године обележила 100-годишњицу свог формиrања. Формирана пред офанзиву снага фон Макензена, ова наша пловна јединица прошла је кроз више фаза свог развоја. али тек ових година дoстојно обележева свој рођендан. На свечаности је много тога поменуто, али име њеног оснивача остало је некако у сенци.

Заборавили смо многе јунаке наших ослободилачких ратова. Међу њима је и потпуковник Милан Ј. Радојевић, официр који је фoрмирао прву српску Речну флотилу, јуначки се са њом борио против снага Фон Макензена, са својим борцима-добровољцима прешао Албанију, формирао Бродарску команду на мору, командовао првим српским ратним бродом на мору и одвео га са Крфа у Солун, пробио се од Солуна до Београда и завршио рат у истом чину и смењен с дужности јер није хтео да прихвати да му командују они против којих се борио октобра 1915. године бранећи Београд.

Данас за њега у његовом Варварину и родном селу Бачина и не знају, мало знају и његови потомци а требао би да има споменик насред свог села и улицу у граду.

И село Бачина, и град Варварин и породица Радојевић требају бити поносни на јунака Милана.

Ово је прилика да се подсете сви они који нису знали ко је Милан Ј. Радојевић, да му се одуже тако што ће једна улица на Чукарици, коју је јуначки бранио, носити његово име, да ће му општина Варварин подићи споменик, да ће се у његовој Бачини на згради Месне заједнице постави плоча да се зна да је своју љубав према Србији и храброст коју је показао и у рату и после њега одавде понио.

У СТРОЈУ ХЕРОЈА «ЧЕЛИЧНЕ КЛАСЕ»

Милан Ј. Радојевић, рођен је 14. октобра 1881. године у селу Бачина, срез Темнићки, бановина Моравска од оца Јанићија и мајке Милеве.

После упорног трагања успео сам да откријем наследнике Милана Ј. Радојевића. Његов син Милорад имао је сина Радмила и кћерку Радунку, која је доживела 94 године и недавно је умрла. Радмило има кћерку Гордану, удату Васиљевић која живи у Крагујевцу. Њеног сина Вукашина, чукунунука Миланова, упознао сам са његовим чукундедом, послао му његову слику и сигуран сам да ће имати чиме да се похвали пред својим друговимa.

По завршеном шестом разреду гимназије ступио је у 32. класу Војне академије 1. септембра 1899. године, коју је завршио 15. августа 1901. године и произведен у чин пешадијског потпоручника, заједно са легендарним Драгутином Гавриловићем, војводом Војиславом Танкосићем – један од оснивача Црне руке, Војином Поповићем – Војводом Вуком, Милутином Недићем – касније армијски ђенерал, вршилац дужности начелника и начелник Главног генералштаба, командант армије и министар војске и морнарице, Бранивоје Јовановић – Војвода Брана, Богдан Хајнц, Милорад Петровић – Лорд … Ова класа поднела је највеће жртве за време балканских ратова и Првог светског рата – од 194 официра погинуло је 59. Због великог одзива у добровољце за четничко ратовање 32. класа Војне академије је у Српској војсци добила назив „челична класа“. Ова класа је, у балканским и Првом светском рату дала 64 носиoца Карађорђеве звезде са мачевима.

Унапређен је: у чин пешадијског поручника 18 марта 1905, капетана 14. јануара 1910, капетана прве класе 12. јула 1912, мајора 12. новембра1913. и потпуковника 1. октобра 1915. године; у чин геодетског пуковника 14. октобра 1920. године.

У својој војничкој каријери обављао је дужности: водни официр у 12. пешадијском пуку до октобра 1905; у барутани „Обилићево“ до децембра 1905; у 12. пуковској окружној команди до априла 1906; водни официр у 16. пешадијском пуку и 2. пешадијском пуку до 24. фебруара 1907; у Географском одељењу Главног Ђенералштаба до септембра 1912; топограф у Штабу 2. армије до октобра 1913; у Географском одељењу Главног Ђенералштаба до јула 1914; командант Другог батаљона Деветог пешадијског пука другог позива до 24. новембра 1914; командант Аде Циганлије, а тиме и командант прве српске Речне флотиле од 23 јануара до 8. октобра 1915. године; командант Другог батаљона Седмог пешадиског пука другог позива до 18.новембра 1915; командант Трећег батаљона 19. кадровског пешадиског пука до 20. децембра 1915; командант Бродарске команде, у инжињеријском одељењу Врховне команде, од 21. децембра 1915. до марта 1919. године; шеф Војнодрумског одсека Саобраћајног одељења Врховне команде до 4. маја 1920; шеф слагалишта одсека Војногеографског института до 12. новембра1923; шеф репродуктивног одсека Војногеографског института до 21. фебруара1940.

Учествовао је у Српско-турском рату 1912/13. године, Српско-бугарскм рату 1913. и Првом светском рату 1914-1918. године.

Учествујући у ослободилачким ратовима два пута је рањаван: на друму Мустафа Паша – Једрене 10. јануара 1913. године у кук десне ноге и на Сувобору 18. новембра 1914. године у десну ногу. Као последицу рањавања имао је краћу ногу за два центиметра, укочено колено, реуматизам…

Пензионисан је и преведен у резервни састав Војске Краљевине Југославије 21. фебруара 1940. године.

Одликован је: Златном медаљом за ревносну службу (1913), Златном медаљом за ревносну службу (1917), Златном медаљом за храброст (1924), Белим орлом 4. степена, Карађорђевом звездом 4. степена са мачевима (1920) за заслуге у одбрани Београда, Орденом Св. Саве 4. степена, Орденом Св. Саве 3. степена, Белим орлом 3. степена, Југословенском круном 4. степена, Југословенском круном 3. степена, Споменицом Краља Петра Првог, Споменицом за српско-турски рат 1912/13. године, Споменицом за српско-бугарски рат 1913. године, Споменицом за рат за ослобођење и уједињење 1914-1918, Албанском споменицом 1915, Енглеским орденом Д.С.С. (1916), Француским ратним крстом дивизијског ранга (1919) и Грчким ратним крстом (1919).

КОМАНДАНТ ПРВЕ НАЦИОНАЛНЕ ФЛОТИЛЕ

Рат је Милана Ј. Радојевића затекао на положају команданта Другог батаљона Деветог пешадијског пука другог позива до 24. новембра 1914, а од 23 јануара до 8. октобра 1915. године је командант Аде Циганлије, а тиме и командант прве српске Речне флотиле. Као командант Аде Циганлије је био носилац формирања Речне флотиле, која му је била потчињена цело вреемс ог постојања.

У оквиру снага Топчидерског пододсека на чукаричком делу војишта дејствовала је Команда Аде Циганлије за чијег је команданта 10. јануара 1915. године постављен мајор Милан Ј. Радојевић. О ангажованим средствима и снагама јединице командант Радојевић пише у свом дневнику: „По оздрављењу од задобијених рана 10. јануара 1915. године примио команду Аде Циганлије у саставу Команде Одбране Београда, под којом су командом биле јединице: Бродарска Чета са бродарском радионицом, одред добровољаца, минерско одељење, Шумадијски Мостови Полутрен и пешадија која је поседала Малу и Велику Аду Циганлију. Поред организације овог дела фронта, овој је команди био нарочити задатак: организација техничких средстава за прелазак преко Саве и Дунава при евентуалној нашој офанзиви и организација свих средства за одбрану и осигурање наших дуж Саве и Дунава у обиму Команде Одбране Београда. У вези са овом командом биле су још и стране поморске мисије: руска, енглеска и француска, прва са торпедним и минским станицама, друга са артиљеријом и рефлекторима поред торпедних станица и једног патролног брода са лансирним апаратима за торпеда, а трећа са маринским топовима и рефлекторима…“.

Пуцањ са монитора «Бодрог» био је знак за почетак Првог светског рата, али и знак да ће речне ратне флотиле одиграти значајну улогу у овом рату, а јакој аустроугарској флотили Србија се није имала чиме супроставити, јер није имала речне ратне бродове ни одговарајућу обалску артиљерију за дејства против оклопљених монитора.

Речну флотилу је било могуће формирати за кратко време исључиво за ограничена дејства на фронту око Београда. Стварана је на Сави код Аде Циганлије, која је штитила рукавац код Чукарице од погледа са леве обале, а прилазе су штитиле минске препреке, савезничке торпедне батерије и морнаричка далекометна артиљерија.

Најинтензивније припреме за одбрану од напада преко Дунава и Саве обављене су у току ишчекивања офанзиве немачких снага под командом фелдмаршала Макензена октобра 1915. године. У то време српска Речна флотила је већ имала у саставу оклопљени брод «Тимок», оклопљени чамац «Јадар», брзи моторни чамац «Слободу» са руском посадом, моторне чамце «Победа» и «Свети Ђорђе», више шлепова и око100 чамаца.

Српска Речна флотила у чукаричком рукавцу
Српска Речна флотила у чукаричком рукавцу

«Наоружани митраљезима, српски бродови су патролисали на Сави и Дунаву», како пише Младен Ст. Ђуричић. «Често пута су се упућивали и у извиђање уз Дунав, па је капетан Милан Мишић са бродом ‘Тимок’ продро у Нови Сад, извршио извиђање, изазвао панику у Пристаништу и окренуо натраг гоњен и засипан ватром. Стигао је у Београд пробијених груди. Ипак је преболео рану».

«Јадар» је био први српски новосаграђени ратни брод. Поринут је у Саву 6. августа 1915. године, а изграђен је у новоформираном војном бродоградишту на Сави код Чуларице. Овај брод је имао два митраљеза у куполи. Коришћен је и за полагање мина на Сави и Дунаву.

Датум поринућа «Јадра» проглашен је за Дан Речне флотиле.

Српској флотили придодат је и енглески торпедни чамац, наоружан са два торпеда 450 мм и брзометним аутоматским топом «Хочкис» калибра 47 мм, са енглеском посадом. Поред патролирања, тај чамац је извршио два торпедна напада на бродове код Земуна.

Главна дејства српске Речне флотиле била су на Сави и Дунаву, код Београда. Српска Речне флотила је одржавала везу између десне обале Саве и мостобрана на Великој Ади Циганлији, коју су поселе српске трупе, штитила комуникацију Београд–Обреновац, потпомагала прелазак српских трупа у Срем, минирала пловне путеве и обављала извиђачку службу. Била је потчињена Команди Велике Аде Циганлије, чији је командант био потпуковник Милан Ј. Радојевић – први командант наше Речне флотиле.

Оклопљени чамац «Јадар» у пловидби поред Аде Циганлије
Оклопљени чамац «Јадар» у пловидби поред Аде Циганлије

За време преласка јединица фелдмаршала Макензена 6/7. октобра 1915. године, јединице српске Речне флотиле учествовале су у борбама на простору од Чукарице до порушеног савског железничког моста. Бродови Флотиле пружали су непријатељу жесток отпор, нападајући његова пловна средства за прелазак. Смелим нападима српски чамци су често продирали у позадину непријатеља и спречавали довожење појачања његовим јединицама, које су успеле да пређу на Аду. За време тешких и крвавих борби, јединице Флотиле одржавале су и поново успостављале телефонске везе са десном обалом Саве, превозиле браниоцима острва појачања у људству, а приликом повлачења српских копнених снага учествовале су у евакуацији острва.

Антоније Ђурић у свом фељтону «За част отаџбине» пише:

«… Оклопљени шлеп, који је служио за прихват посаде са Мале Аде, потопљен је… Моторни чамац ‘Слобода’ разнесен је као да је од картона.

У мрак, моторни чамац ‘Победа’ односи посади на Малој Ади храну. Цела флотила поседа своје објекте, готова да се упусти у борбу. Енглески мајор Кер очекује наређење својој шалупи која је заједно са осталим објектима под сталном шрапнелском ватром.

Ни у поноћ оркан не престаје.

Седмог октобра наставља се паклена ватра. Флотила крстари између Мале Аде и Чукарице, пошто је телефонска веза стално у прекиду. Око два часа, по поноћи, командир мртве страже са Велике Аде према Црпари јавља да непријатељ подиже мост. Одмах се у извиђање упућују енглеска шалупа и оклопљени чамац ‘Јадар’. Шалупа са дрвеним коритом, дочекана ватром, враћа се. ‘Јадар’ продужује пут узводно, али не примећује ништа на води…

… ‘Победа“ и Свети Ђорђе’ наизменично одржавају непрекидну везу с Малом Адом на коју Немци такође нападају. Упућује се једно одељење са обичним чамцима ради сваке евентуалности, пошто су све телефонске везе покидане. Моторни чамац ‘Свети Ђорђе’ је онеспособљен…

… У зору ‘Јадар’ прелази на Малу Аду и преноси прву групу заробљених Немаца. Они изјављују да су дошли са руског фронта до Батајнице, па трчећим кораком до Аде Циганлије, јер су два часа каснили са прелазом. Прочитана им је, пре напада, заповест да пред собом имају непријатеље какве до сада нису имали, који се херојски боре на свом земљишту.

Следећи дан ‘Победа’ превози муницију на Малу Аду. Чим се појављује на Сави, дочекује је један митраљез са савског железничког моста и онеспособљава.

Нешто поподне у један мах чују се громки узвици на Малој Ади, а потом настаје громка тишина. ‘Јадар’, на кога се тог часа претоваривана муниција за посаду Мале Аде, полази у извиђање. Али чим се појавио иза низводног врха Велике Аде дочекују га два митраљеза са Мале Аде. То је значило да се посада Мале Аде часно одужила свом позиву и до последњег метка одржала у борби, да би завршила ножем у прса».

«Јадар» је скренуо узводно и отворио ватру с бока и иза леђа Немаца. После дејства морао се повучи.

Иза Велике Аде Циганлије били су постављени шлепови, испуњени земљом и песком, из којих су браниоци Београда пружали снажан отпор и наносили непријатељу тешке губитке. У тим борбама готово сви бродови су претрпели тешка оштећења. Немци су потопили чамце «Победа» и «Свети Ђорђе», који су одржавали везу са Малом Адом Циганлијом, а потом и оклопни шлеп за време прихвата посаде са Мале Аде Циганлије. Нешто касније је потопљен и чамац «Слобода», чија је посада скинула митраљез и наставиал да се бори на Ади.

У четири часа 8. октобра наређено је да се импровизивана Речна флотила потопи, 4. батаљону 10. кадровског пука да се повуче са Велике Аде Циганлије и инжињерцима да поруше мост.

Био је то крај српске Речне флотиле, која је импровизована и дејствовала само два дана, али је свој задатак извршила у потпуности и превазишла своје могућности. Била је то прва наша речна ратна флотила, која је располагала са скромним и малим пловним објектима из речног бродарстзва, добила је и први српски ратни брод – «Јадар». Имала је људство састављено од стараца и омладинаца, али високог морала и одлучно да брани отаџбину. Она је постигла значајне резултате, што се најбоље види из оперативног дневника Макензенових снага при форсирању Дунава и Саве, по коме је било предвиђено уништење те Флотиле још на почетку артиљеријске припреме и планирано обезбеђење места преласка на ушћу Саве у Дунав пловним јединицама аустроуагарске флотиле од изненадних напада српских патролних чамаца.

Борба српске Речне флотиле у првом светском рату заслужено заузима истакнуто место у херојској одбрани Београда, а у историју ратовања ушла је као још једна флотила формирана у току рата. С обзиром на значај који је имала у рату, доказала је да се без специјално обучених и опремљених пловних снага не могу успешно изводити борбена дејства на пловним рекама, какве су Дунав и Сава.

Борбе за Аду Циганлију један страни новинар овако је описао:

«Пролазећи поред овог ниског, дугачког и жбуновитог острва, на коме су и данас ретка висока дрвећа изрешетана пушчаним зрнима, а положене гране и данас леже, живо ме подсећа да је сваки жбун и свака стопа ове влажне земље натопљена крвљу храбрих бранилаца и многобројног исто тако храброг нападача.

Путниче, иди мало више на Баново Брдо, па погледај многобројне хумке оних који су дали своје животе на овом острву. Тамо почивају један крај другог храбри браниоци и њихови противници из далеке Немачке, на домаку Београда, за који су пали».

У Београд се и није могло другачије, само преко мртвих бранилаца. Браниоци нашег главног града су остали доследни својој заклетви – само преко њих мртвих непријатељ може проћи. Пет хиљада мртвих за свој град, од шеснаест хиљада бранилаца, не рачунајући погинуле грађане од бомбардовања.

ПРЕКО АЛБАНИЈЕ

Пруживши достојан отпор надмоћнијем непријатељу, српска војска која је бранила Београд се повлачила, исцпљена и после претрпљених губитака у реорганизованом стању. Многе су се јединице измешале, па су се повлачиле раздвојено. Нису се могли одупрети шестоструко бројнијем непријатељу, кога је подржавала тешка артиљерија са копна и воде.

Са трупама Одбране Београда, правцем Младеновац-Баточина-Јагодина, повлачиле су се и снаге које су браниле Аду Циганлију, с њима и преживели бродарци српске Речне

флотиле, који су напустили своје бродове. Митраљези и један топ су скинути и посада их је понела за борбе на копну. Искрцано људство је подељено у две групе. Млађи су се придужили свом команданту, потпуковнику Милану Ј. Радојевићу, остали су се придружили Одбрани Београда. У каснијим сећањима Милан Ј. Радојевић пише да су “ и једни и други били ван војне обавезе”. У првој групи је био и један ратник који је остао без ока, а код Аде Циганлије је заробио немачког поручника. “Такви су били”, пише Милан Ј. Радојевић, ”и остали дечаци који ме нису напуштали ни у примирју, ни у бојевима”.

Са својим «дечацима», први командант Речне флотиле се пробијао из боја у бој. Гинули су код Кумодража и на Торлаку. На Авали су се пробили из окружења, “један од њих», по тврђењу Милана Ј. Радојевића у тексту Одисеја српског брода Србија, “лежи у гробу Незнаног јунака и даље кроз све бојеве, где је требало луде смелости, истрајности и одрицања свога живота, ту је била моја ‘гарда’, моји верни дечаци који ме нису напуштали”. Тако говори командант о својим војницима, који нису још за то били дорасли годинама, а својим делима су то превазишли.

Српска војска се повлачила под борбом на узастопним положајима и честим противнападима наносећи непријатељу знатне губитке. Са осталом војском су се повлачили и припадници српске Речне флотиле. На Јадранско море стигли су гладни, боси и голи. Албански камењар им је подерао обућу, одећу претворио у рите. Стигли су на море о коме су сањали – храбри српски бродарци – добровољци стигли су са Саве на широко Јадранско море, чији крај не виде.

КОМАНДАНТ СРПСКЕ МОРНАРИЦЕ

На Крфу

Морнар остаје морнар читав живот било где да се нађе. Чим су сазнали да се у Медовскм заливу налазе два потопљена брода са брашном, хлебом и сланином, одмах су наши бродарци почели да ваде храну из потопљених бродова да се нахране избеглице. Са потопљених бродова су искрцавали храну, а на друге укрцавали болеснике, жене и децу који су преживели албанску голготу.

Бродарци су сами себе назвали Бродарском командом, осећајући потребу за њеним постојањем. Командант пристаништа је Врховној команди предложио да се та Бродарска команда заиста формира и Врховна команда је актом број 58.453 од 15. децембра 1915. године за њеног команданта поставила потпуковника Милана Ј. Радојевића, који је добио задатак да формира Команду.

Бродарци су и дан и ноћ утоваривали рањене и болесне војнике, избеглице и ратни материјал за Крф. Сви су одлазили морем, а бродарци су остајали. Укрцали су се на последњи брод који је одлазио. Оставивши своје чамце у албанској луци, преко Бриндизија, бродарци су стигли на острво Видо. По острву су се кретали живи костури – болесни српски војници. Француска шалупа ретко одржава везу са Крфом. Бродарци, вични чамцима, су се снашли и са грчким чамцима су се пребацили на Крф. Увек спремни на акцију, од Грка су закупили један чамац са веслима и њиме успоставили везу са острвом Видо.

Ембрион Бродарске команде је постојао. Чланови Врховне команде су знали искуства Команде Аде Циганлије и многи од њих су били уверени да се искуство бродараца може искористити и овде на Крфу. Инжењери Ђорђе Златковић и Миливоје Павловић су код Краљевске Владе, а начелник Саобраћајног оделења Милутин Недић, класни друг Милана Ј. Радојевића, код Врховне команде настојали да се формира, коначно, Бродарска команда и да јој се купи један брод. И Краљевска Влада и Врховна команда су усвојиле предлоге.

Испробано је много малих бродова. Одређена је и стручна комисија, која је изабрала бродић “Авго – Зора”, раније је то била грчка торпиљарка “Паxсо”, чији је депласман био 69,50 тона, дужина 23,10 и ширина 4 метра. Развијао је брзину од 16 чворова. Брод је био наоружан са два митраљеза. До куповине је саобраћао на линији Крф – Санти Каранти. Плаћен је 45.000 драхми, а на опрему је потрошено још 5.000 драхми. Начелник Саобраћајног оделења му је дао име “Србија”. О том догађају Иво Шишевић пише:

“Нико није био сретнији од наших бродараца, који је примише, поседоше и пустише у саобраћај. На њеном задњем крају немирно је лепршала срспка народна тробојна застава. Застава је била мало већих размера, те је њен доњи крај пркосно додиривао плаво крфско море. Морали смо лађу крстити и вјенчати за море, како је то по поморским обичајима, назвали смо је ‘Србија’, јер је то била једнодушна жеља. Хтјели смо, да нас потсјећа весела, пркосна и снажна на оно што нам је најмилије, на изгубљену Отаџбину, на мајку Србију. Крупним ћирилским словима беше написано с једне и друге стране СРБИЈА. Већ сама појава тога брода, са српском заставом на крми, изазвала је и дипломатски инцидент. Италијански посланик замјерио је што брод плови под српском заставом, која није призната као поморска и што је у Италији узбуђена штампа појавом српског торпиљара у поморским водама блиским самој Италији.”

Брод је примљен 7. марта 1916. године. Француска команда пристаништа га није радо прихватила и није дала своје људство за помоћ на броду. Сматрали су да овај брод није оспособљен за обалну службу. Дали су само једног подофицира и једног мотористу.

“Послуга на броду састављена је од наших капетана и лађара, са Дунава и Саве, који су избегли на Крф са нашом војском преко Албаније, а доцније, дошао је добровољно и приличан број наших Бокељаца и Далматинаца из Египта, Француске, Енглеске, Италије и других земаља. Међу њима било је капетана помораца дуге пловидбе, машиниста и обичних морнара, те је брод добио прописну посаду од 28 људи, као и остали персонал за радионицу”, пише Ж.Ј. Кезић. Број чланова посаде се касније мењао.

На броду се вијорила српска застава, иако вијање српске заставе није било у складу са међународним поморским прописима – Србија није била поморска земља и њена застава није призната на мору. Међутим, “спор” је изглађен уз објашњење да српска застава служи за дизање морала код српских војника. Без обзира што је та тврдња искоришћена као лукавство, застава је заиста подизала морал српских војника, они су били поносни на њу.

Цела бродска посада била је састављена од добровољаца са Саве и Дунава, а бродом су заповедали капетани речних бродова. Посада се смењивала на броду, а они који нису били чланови посаде образовали су радионицу за оправке. Радили су на једном новом чамцу и градили весла.

На самом почетку рада, брод је доживео и хаварију. Брод се насукао на стене уз кеј, а при том је моториста сломио вентил сигурности. Квар је отклоњен, команду над бродом преузео је потпуковник Милан Ј. Радојевић, а са бродом и сву одговорност за брод и његово функционисање.

Брод је саобраћао на редовним линијама између Крфа и Говина на северу и Ахилеона, Бенице и Мориатике на југу. Брод је увек био тако крцан “да ни игла не би пала”, како пише његов командант Милан Ј. Радојевић, “на кров брода”. Превозили су се генерали, виши официри, али и здрави и болесни редови. Сва места на броду су била свима приступачна, без обзира на чин и положај. “Србија” под српском заставом је била понос српских војника, пружала им је у туђини неку топлину.

На броду се често чула најпопуларнија песма са Крфа, а касније и Солуна – “Тамо далеко”.. Певали су је српски и савезнички војници и свако је додавао нешто своје.

Од Крфа до Солуна, кроз Коринтски канал, између егејских острва, поред хриди и пличина и, што је најопасније, поред многобројних минских препрека и опасности од немачких подморница

Када су српске трупе напустиле Крф, после реорганизације која је завршена 26. априла 1916. године, на пут се спремала и Бродарска команда са посадом “Србије”.

Одласком српских трупа све је мање било потребе за превожењем. Позадинске установе, које су остале на Крфу, су желеле да брод и даље остане на Крфу, али је Врховна команда сматрала да је Бродарска команда њена јединица, која треба да буде са осталим њеним јединицама. Било је пуно дилема око способности брода за такав пут. Командант и његова посада су били упорни, тражили су за брод било какво наоружање, “митраљез или један Хочкисов топчић”, како пише Милан Ј. Радојевић, али код Савезника су наишли на подругљив осмех. Онај ко има крстарице, разараче и подморница не може схватити да се неко таквим бродом усуђује на пут од Крфа до Солуна, кроз Коринтски канал, између многобројних егејских острва, хриди и пличина и, што је најопасније, поред многобројних минских препрека и опасности од немачких подморница. Уместо наоружања упућен им је један подофицир – “Метр Пупон”, како га назива Милан Ј. Радојевић, који треба да их води као навигатор. Команданта “навалне”(назив како је зове Милан Ј. Радојевић) дивизије са крстарице “Валдек Русо” им је послао поморску карту са уцртаним путем којим требају пловити.

Потпуковник Милан Ј. Радојевић је прибавио и бродске документе, те формирао посаду , а остатак оставио капетану Мостарчићу да их касније пребаци у Солун.

Храбри командант са Аде Циганлије је био храбар и на Јонском мору, где је са својом посадом за кратко време стекао одређена искуства, али и поверење у своје људе. Истина, та искуства су стечена у превожењима око острва Крфа, а сада се требало отиснути на тако далек пут, са бродом у који верује само он и његова посада – било је то довољно за подвиг.

Командант је био пешадијски потпуковник Милан Ј. Радојевић, ађутант пешадијски поручник Бранко Мишић, помоћник команданта бродски капетан Милан Петровић, лекар Милутин Гачић, машински инжењер Милоје Здравковић, мотористи Милан Павловић и Лазар Максимовић, кормилари Коста Мирчетић и Петар Јовановић, ложачи Глиша Стефановић, Јован Ивковић и Јован Копчалић, редар Момчило Дамјановић, “матрози” Илија Ташић, Александар Беговић, Миодраг Манић, Јован Ристић и Алекснадар Луковић. У посади се налазио и поменути Француз Пупон.

Брод је био спреман за пут до Солуна, најдужи који је прошао. Савезници нису имали поверења у овај брод, али српски војници су веровали у своју “Србију”. Посада бродараца на чијем челу је био пешадијски официр, већ искусни поморац, кренула је на следећу етапу на свом повратку у Отаџбину.

Са својом војском кренуо је и њен први ратни брод, њихова “Србија”. Тешко се било одлучити на такав пут са тако старим бродом. Међутим, за српске морнаре није било дилеме – правац Солун са “Србијом”, а одатле је лакше за родну Србију.

Дванаестог маја 1916. године стигло је одобрење да “Србија” може кренути на пут.

Брод је испловио у 13.00 часова. Потпуковник Милан Ј. Радојевић тај моменат описује: “Тачно у 13 часова полазимо. Пролазимо поред крстарице ‘Валдек Русо’. Официри са брода машу нам и желе срећан пут. Са обале заостали Срби машу нам марамицама. Ми смо горди што идемо пре њих, као да смо пошли својим кућама, а не на нову етапу чамовања. Ложачи пуним лопатама нагрчу угаљ у ложиште. Импонира нам густ црни дим као да смо и ми на неком ратном броду. Брод јури пуном паром”.

Са обале, поред српских војника, машу им и крфске мајке дајући нам свој благослов, али и с тугом младе Крфљанке чија су срца освојили српски војници.

Пролазак поред острва Итака, родног места Одисеја, посетио је српске Одисеје на Хомера и његово време, на време митова и легенди. Уместо античких чудовишта вребале су немачке подморнице и мине.

Од наиласка на мине спасила их је француска торпиљарка. Укрцани француски подофицир замало их није довео на минско поље. Није од тада више био арогантан, нити је више потцењивао ове људе који су дошли са река, а неки од њих нису чак пловили раније ни реком. Пут је водио западно до Паксоса и Антипаксоса, па отвореним Јонским морем уз вертикалне стеновите обале. Овакву пловидбу бродарци нису имали на Дунаву и Сави. Ноћу се није назирала обала, у даљини се видео само светионик.

После проласка кроз теснац Рион и Антирион према Невпаксосу посада је била уморна и брод се насукао на пличак, али штете није било.

Тачно у подне 13. маја стигли су пред улазак у Коринтски канал. Српска застава плови кроз канал који повезује Јонско и Егејско море. Грчки војници са обале узвикују: “Зито Сербо”. На изласку контролори, кад су угледали српску заставу, нису обавили никакву контролу. За бродарце то и није била нека атракција, само их је та пловидба посетила на пловидбу кроз Ђердап због околних стена, као да плове кроз Мали и Велики Казан и виде Мали и Велики Штрбац изнад њих. Они су научили да плове кроз вртлоге Ђердапа. На њиховим лицима огледала се сета.

У пирејском пристаништу их у француском конзулату упозоравају да се без заштите ратних бродова не путује Егејским морем, јер има “сумарена” и мина. Француски адмирал није веровао ни да ће “Србија” стићи довде. Од српског почасног конзула у Пиреју добијена је српска тробојка са великим државним грбом у средини.

У 10.00 часова 15. маја пут је настављен. Море је било узбуркано. Мали брод се љуљао као орахова љуска. Приче о сумаренима не престају. Код моста између Еубеје и копна, у месту Халкису на брод долази француски конзул Гал. Сва упозорења о немогућности даље пловидбе због тренутног правца морске струје и подсећања на страдање бродова у таквим условима била су безуспешна – “Србија” је наставила даље.

“Пред поноћ поче море да бесни. Сасвим изненада почеше да се ваљају све већи таласи. Са запада севале су муње. Мала ‘Србија’ изгледала је као орахова љуска. Брод се њихао у свима правцима, како су га таласи бацали. Изгледало је као да бели врхови побеснелих таласа додирују врх катарке. Метр (звање) Пупон чинио се да спава на крову брода”, пише Милан Ј. Радојевић, “Изнад валова у даљини црнели су се брегови као авети, који се спремају да нас прогутају. Бљесак муња засењивао нам очи”.

Крмар Коста је сигурно водио брод, а на питање потпуковника Радојевића одговорио је: “Не брините, господине потпуковниче, ово није страшније од кошаве у Ђердапу”.

Француз Пупон од страха се држао за ограду, а крмар Коста је хладан. Пред непознатом обалом су се усидрили. Случајно су се зауставили пре оштрих стена, којих на поморској карти , коју су имали, није било.

Ујутро се све смирило, море је било глатко. Дижу сидро и крећу између рта Книмас и каменитог острвцета Лисица, а од рта Ставрос курс води на север.

И поред сталних упозорења у Валосу да “мине плове са Дарданела право на излаз Валоског залива, да сумарени ишчекују сваки брод, па потапају чак и рибарске барке”, брод у 15.00 часова 17. маја напушта Валос.

У зору 18. маја опет је брод наишао на песак, али опет је била велика срећа – нема оштећења. У пет часова брод прелази кроз обележене пролазе кроз минска поља, а већ у седам часова угледали су кеј у Солуну. Нико ништа није чуо о броду у Солуну од његовог поласка с Крфа. Потпуковник Милан Ј. Радојевић се одмах јавио Врховној команди. Сачекао их је и фарнцуски командант у Солуну контраадмирал Моро.

Ратни брод “Србија” у солунској луци
Ратни брод “Србија” у солунској луци

Срећа прати храбре и одисеја “Србије” се срећно завршила. Посада је била на прагу Отаџбине. Посада је веровала да је била под заштитом заштитника свих морнара Светог Николе, па онда је лако објаснити стихове које је српска војска певала у Солуну: “Сви моле Светог Николу, његову силу на мору”.

Лако је објаснити и познату поморску узречицу: “ Ко не зна да се моли Богу нека пође на море”.


Заклетва прве српске морнарице

Одмах по доласку у Солун, “Србија” је почела са превожењем људства и материјала на линији Солун-Микра. Од набавке брода на Крфу па до новембра 1916. године “Србија” је превезла 33.062 војника и официра и 759.965 килограма разне робе. Био је то подвиг с обзиром да је то био брод стар 35 година и са дотрајалим котлом. Брод је поправљен и ремонтован на енглеском доку.


Команда брода била је војничка. Врховна команда је наредила да посада положи заклетву. Била је то прва зааклетва коју полажу српски морнари. На дан заклетве код посаде је завладало “неко необично, огромно и свето осећање”, пише Ж.Ј. Кезић у “Војничком гласнику” 1927. године, “како код морнара тако и код старешина. Сваки је једва чекао да дође на заклетву, а нарочито стари морнари, који су били дуги низ година на мору, али увек под туђим заставама, а нису ни слутили да ће дочекати да путују у свом животу под својом заставом”.


Морнари су се у новим морнарским униформама, које су купљене на енглеској крстарици “Сен Жорж”, шеткали нервозни из жеље да оставе што бољи утисак када улицама Солуна крену на заклетву. Желели су да буду пример осталим морнарима на бродовима у Солунском заливу. Касарна је била окићена цвећем, на капији се вијала велика српска застава, а грађани Солуна и савезнички војници су се окупили да виде свечаност полагања заклетве морнарице која се заклиње у туђој земљи, која нема ни једног метра слободне своје земље, ни једног метра слободне своје обале. Али то је војска народа који никада није признао туђу власт, који има своју државу и који је пре десет векова имао своје море и своју морнарицу.


„Србија” је свеже офарбана, име брода истакнуто је јасним живим бојама, а на јарболу се вијала државна застава са савезничким заставама. На прамцу и крми вијала се такође застава Отаџбине. Заставе су везле српске девојке.

Бродарска команда и посада брода «Србија»
Бродарска команда и посада брода «Србија»

“Гледајући ово”, пише Ж.Ј. Кезић, “ наша срца су силно куцала од радости, јер нам се чини, да је ова заклетва претеча будућих великих заклетви наше моћне морнарице, на нашем будућем лепом и слободном Јадрану, и чини нам се, да су они силни и многобројни бродови, укотвљени у Солунском заливу, већ наши бродови на Јадранском мору и да су они морнари, који се спремају да положе заклетву, сишли са оних бродова у Солунском заливу”.

Музика Краљеве гарде, одевена у нова гардијска одела, свира српску народну музику, а у колу су наши војници, Енглези, Французи и Сенегалци – црнци први пут играју коло, коло из поробљене Србије, а они добро знају што је робија и далека, поробљена, земља.


“Србија” је и до дана заклетве била понос српских војника. Није било оваквог весеља на улицама Солуна.


Командир Прве саобраћајне чете води морнаре улицама Солуна, на челу је музика, а иза свих огромна маса радозналог народа. “Наши морнари”, по речима Ж.Ј. Кезића, “иако у туђини и без своје Отаџбине били су више него поносни, јер они иду на свечану реч, иду на заклетву Краљу и Отаџбини”.


Било је то 18. маја 1916. године.


По завршеној заклетви морнари су се вратили у своју Касарну. Настало је весеље. Свечаности су присуствовали представници свих савезничких армија и сви су пожелели да у будућности виде наше бродове, под нашом заставом.

“Када су наши морнари”, пише Ж.Ј. Кезић, “положили заклетву на верност Краљу и Отаџбини, осећали су се сасвим други војници, лађа ‘Србија’ им је била и изгледала лепша и милија, него до тога часа, јер они су сада заклети војници. Чували су свој брод као мало воде на длану, а одакле су сви ишли сваки је по нешто носио за њу. Неки конопац. Неки четку, неки саргију, да се опере, неки кутију фарбе, да је зафарба, на месту где се фарба ољушти, тако да никада њихова лађа ‘на мору’ не сме изостати иза лађа других великих држава. Застава њихова морала је увек бити чиста и испеглана па макар каква киша и олуја владала на мору. Једном речју чували су свој брод као мајка своје дете, а када путују за Микру или обратно за ‘Бејаз кулу’ увек су сви на палуби, те их увек савезнички морнари гледали како терају свој брод смело и куражно иако је стар, преко највећих бура и непогода, па и чист као злато, под заставом њихове будуће државе, која ће такође имати своје море и своје бродове, као и остали сретни народи”.

“Србија” је имала посаду од 12 људи. Поред већ поменутог Милана Петровића, који је званично био командант брода, на броду је био касније Андро Бенић из Дубровника, те ложач Шпиро Јокић, а морнар Лука Старчевић. Ова два последња били су из Кртола. Звали су их Египћани, јер су на Крф дошли из Египта где су радили на ископавања Суецког канала. Њихов долазак је узвишен чин јер у Египту није било борби и тамо су били безбедни. Ови Бокељи су дошли да помогну својој браћи и прикључе се српској војсци као добровољци.


Српски војници, посебно морнари с брода “Србија”, живели су свој живот и на копну, веселили се по кафанама и чинили оно што чине и остали морнари у лукама. Град и његова лука су живели свој живот. Много је згода из тог времена. Једна од њих објављена је у књизи “Велики дани Србије 1914 – 1918”.


“Увече, око седам часова, седели смо у башти кафане ‘Београд’ баш поред саме морске обале, вечерали и пили у весељу. Башта пуна света, а свирала је и нека циганска капела. У близини нашега стола неко грчко друштво с лепом, млечном и као уписаном Гркињом. Гркиња је, седећи позади нашег стола, правила покретима и погледом немирних очију, неку игру уметничког кокетирања. Све што је било у њеној близини, уздисало је и чезнуло за њом. Само они што су седели поред ње, изгледали су као да седе поред неке бабе, у хладној соби, а не поред женског створа тако младог и лепог, поред кога све расте и све буја. Велике црне очи биле су у складу са живим цртама њеног лица, и урођеном грацијом погледала је дискретно на наш сто. Лице је често додиривала прстима њених облих руку.


Музика је по нашој жељи свирала и певала ‘Да су мени очи твоје’. Та песма се често понављала и за свако понављање музичари су добијали по неколико стотина драхми.


‘Ако ме ова Гркиња још једном страсно погледа, ја ћу све што је на столу побацати у море!’. Она, после тога погледа дуго и дубоко мене и ја све флаше бацих у море”.


Келнери су донели нове чаше, добили бакшиш, а Цигани још јаче засвираше песму “Да су мени очи твоје”, уз нови бакшиш. На нов “изазов” Гркиње, Ђера баца читав сто у море, келнери доносе нови сто, Цигани појачавају музику, читава башта посматра “русвај”. У заносу он сада изјављује да ће скочити у море, ако га Гркиња још једном погледа.


“Гркиња поче да уздише гледајући и извињавајући… Ја устадох са столице и скочих у море. Пре него што сам скочио, видео сам у близини један чамац са рибаром. Рачунао сам да ћу допливати до њега. Али рибар поче намерно да весла и бежи од мене”.


Нашег љубавника спасили су француски морнари који су на позив српских официра дојурили моторним чамцем. Кад су сазнали да је Србин скочио у море због лепих очију, покупили су читаво Ђерино друштво на свој торпиљар и наставили весеље уз француска вина. А лепа Гркиња, кад је видела последице свог кокетирања, вриснула је и пала у несвест, док је њено друштво мирно посматрало ову морску “Параду”.


“Кад је свануло, људи су дошли себи. Команда у Солуну већ је обавештена, узела ме је на саслушање. Пала је казна и одмах на фронт”.


ФОРМИРА СЕ И РАТНА МОРНАРИЦА

Од свог формирања, Бродарска команда се налазила у саставу Одсека војнодрумског саобраћаја Врховне команде. Када је у Инжињеријско – техничком одељењу Војног министарства одржана конференција, којој је присуствовао и Милан Ј. Радојевић, он је стално истицао да је неопходно да се рад Бродарске команде унапреди и да се ради на стварању пловног парка “ради ефикасније борбе против непријатеља и ослобађања домовине”. На конференцији је постигнута сагласност да се Команда издвоји из Одељења војнодрумског саобраћаја и потчини Саобраћајном одељењу Врховне команде. Писмена одлука о томе није никада донета, а захтеву се супроставио и шеф војнодрумског саобраћаја Врховне команде потпуковник Душан Радосављевић, који није ни присуствовао конференцији.


Командант Бродарске команде био је упоран у образлагању потребе за издвајањем из институције која није имала никакве везе са задацима Команде, па је на његов захтев, шеф Саобраћајног оделења Врховне команде српске војске 10. августа 1918. године поднео предлог начелнику Штаба Врховне команде војводи Мишићу:


“Разматрајући предлог Бродарске команде, пов. број 559, од 9.августа т.г., налазим да би Бродарска команда требала да буде под непосредну управу Саобраћајног одељења из следећих разлога:


Иако Уредба о служби у позадини војске у чл. 18. предвиђа да у надлежности шефа Одсека за обичне путеве спадају преноси и на рекама, ипак налазим да Бродарска команда као нова установа у нашој војсци, која носи карактер основе за нашу будућу марину, нема у своме правцу развијања никакве везе са Друмским одсеком”.


Наченик Штаба Врховне команде војвода Мишић прихватио је ово образложење и истог дана донео решење, којим је Бродарска команда издвојена из састава Војнодрумског одсека и 10. августа 1918. године постала установа у саставу Саобраћајног одељења Врховне команде.


Бродарска команда је ангажована у многорбојним задацима у припреми за пробој Солунског фронта. У њеном саставу је био и наш први ратни брод “Србија”.


Интересантно је забележити да су на броду у мају 1918. године боравили чланови југословенског одбора – Трумбић, Тринаестић и Васиљевић.


Брод је неколико пута пловио до Пиреја, а и превозио наше делегације до Свете Горе. Када је пловио морем где се могао срести са швапским сумаренима, своје митраљезе је посада увијала у црну ћебад како би непријатељ мислио да су топови.


Према платном списку посаде ратног брода посада је имала 10 -12 чланова, дотле је Бродарска команда у свом саставу имала 160 људи, и то: два активна и шест резервних официра, 17 чиновника, 25 подофицира, 98 редова(од којих 25 добровољаца) и остало повремено прекомандовано особље. На платном списку налазе се: Андро Бенић, резервни потпоручник; Лазар Максимовић, бродарски; Љубомир Јовановић, машиниста; Вучић Глишић, крмар; Зрдравко Миловановић, редар; Душан Стојановић, ложач; Шпиро Јакић, ложач; Ђуро Старчевић, морнар; Антон Летић, морнар; Лука Старчевић, морнар; Јосип Будунић, морнар; Петар Ристић, морнар (платни спасак 20.августа 1919. године).


СА БРОДА “СРБИЈА” У РОЂЕНУ СРБИЈУ

Као што се митски Одисеј, након “лутања” и искушења, вратио на своју Итаку и својој Пенелопи, тако су се и српски бродарци, након три године и пута преко три мора, вратили на своје реке – Саву и Дунав.


Десило се то након што је српска војска ослободила Београд 1. новембра 1918. године. Док су пешадинци, артиљерци и коњаници на броду “Србија” савлађивали буру и олују на мору, морнари и бродарци су заузврат јуришали на бугарске, аустријске и немачке ровове. Пред њиховим налетом непријатељ је панично бежао. Врховна команда је 6. новембра наредила команданту Српске бродарске команде да се са људством одмах пребаци из Солуна, преко Скопља за Београд. Потпуковник Милан Радојевић је са групом бродараца (105 људи, наоружаних са 80 карабина и два митарљеза) на Дунав стигао преко Бугарске, добивши наређење од Врховне команде да се одмах пребаци из Солуна у Београд. Требало је да се тај пут одвија преко Скопља, али је командант савезничких снага у Солуну, генерал Франш д’Епере, наредио се путује преко Бугарске. Путовали су возом из Солуна (7. новембра) до Куманова, а одатле камионима преко Криве Паланке за Ђушево, Александрово и Видин, где су стигли 15. новембра.


О свом путу Милан Ј. Радојевић ће касније написати чланак “Српска бродарска команда кроз Бугарску 1918”, који је објављен у “Ратничком гласнику” за 1937, свеска 2 и 3.


У пристаништу није било брода да се одмах пребаце у Србију. Радојевић је тражио помоћ од францсуког команданта. После низа покушаја да спрече да српски бродари пре стигну у Србију од Француза, бродарци су поправивши једну ведету, њих 21, кренули ведетом у 10 часова 20. новембра. Стигли су до ушћа Суводолске реке, где се ведета насукала, а одатле пешице до Брзе Паланке. Ведета је у међувремену одсукана и упловила је у Брзу Паланку вијући српску заставу. Из Брзе Паланке је отпловила за Кладово. Други део бродараца је ишао пешице и камионима, Радојевић се вратио бродом “Апатин”(бивши српски “Београд”) по остале бродарце у Видин. Након још једног путешествија допловили су у Београд 29. новембра. Бродарска команда је у Солуну била потчињена Саобраћајном одељењу српске Врховне команде, а по доласку у Београд Бродарска команда је стављена под комадну Инжињеријског одељења срспке Врховне команде.


ДОНЕЛИ ЗЛАТНУ СЛОБОДУ

Грци су имали свог Одисеја и свог Хомера да опева његово путовање од рођене Итаке, кроз сва искушења, и поновни повратак на родну земљу. Грци имају свог Хомера, али га имају и Срби, али више Хомера. То су народни гуслари, а један од њих је и Петар Перуновић Перун, који маниром народног певача кроз уста Моравке девојке и светог ратника исказује српску одисеју од Србије, преко три мора, поново у Србију. Није узалуд чекала српска Пенелопа да се врате момци који ће испросити њу и њене другарице што три године чекају крај Мораве да се врате њихови Одисеји и не питајући да ли су их у земљи Грчкој завеле чаробнице са три мора, знајући да их је највећи број узела смрт. Затресао се Балкан, развили су се горди барјаци, рикнуо је српски топ када је кренула српска војска са Солунског фронта, а они који су тврдили да су се подавили у “мору дубоком” нису се од страха зауставили до Софије, Будима и Беча.


Опет се заорила песма поред Ситнице, Мораве, Тимока, Колубаре, Дрине, Саве, Дунава и свих речица и потока уз које је заиграло српско коло. Живот је кренуо поново, Моравке девојке су се удале за своје Одисеје и рађале нове јунаке који ће се одазвати на позив за одбрану Отаџбине када то буде требало, а Србину је суђено да ратује, иако му ништа нема драже од мира и слободе. Због тог мира и слободе Србин и ратује.


Ослободиоце су дочекале девојке са цвећем и пешкирима, а у Свилајнцу, у срцу Ресаве, група девојака је француском генералу предала заставу коју су тајно везле, по цену свог живота, за време бугарске окупације. Биле су то Јелена, Даница, Вида, Љубица, Милица… Била је то величанствена застава са сребрним ресама на којој су, у умецима, насликане савезничке заставе, а при њеном дну ћирилским словима је писало: ”Ослободиоцима Србије 1918. Девојке Ресаве”.


Гуслар Петар Перуновић Перун је један од најистакнутијих гуслара, који је у Србију дошао 1900. године и учествовао у свим великим догађајима. Борио се у балканским ратовима, у црногорској војсци, а затим од 1914. године са Србима, с којима је прешао Албанију. Рањен је на Гучеву, а једном приликом му је граната однела главу гусала. Својим гуслама је наступао на Сорбони, у Америци је њима позивао добровољце у српску војску. Очевици су забележили да је при повлачењу кроз Албанију умео да застане и гуслама охрабри посустале.


Наши бродарци су попут митских Аргонаута прешли три мора и много река, али нису ишли по златно руно, већ по снагу и препород да би донели златну слободу својој изнуреној Отаџбини и свом народу, али слобода нема цене и на том путу многи су остали – Слава им!


Преживели ће дуго после певати омиљену хорску песму са Крфа и Солуна: “Ој, Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати…”.


ОДБИО ДА МУ КОМАНДУЈУ ОНИ КОЈИ СУ РУШИЛИ БЕОГРАД

Бродарци су поново прионули на формирање своје Речне ратне флотиле. У Београд је поново стигао енглески адмирал Трубриџ, који је у саставу Команде Источне војске организовао Команду Дунавске флотиле.


После закључења примирја са Централним силама 1918. године, а сходно условима капитулације аустроугарске војске, адмирал Трубриџ је послао у Будимпешту свог помоћника енглеског капетана бојног брода Хагарда, са једним оделењем бродараца из Бродарске команде Србије и неколико енглеских морнара да преузму пловне јединице аустроугарске Дунавске флотиле.


У Београд је 24. децембра 1918. године реморкерима дотегљено пет монитора и два патролна чамца.


Пошто је крајем децембра 1918. године изгледало да би због затегнуте ситуације у Мађарској могло доћи до савезничке интервенције, адмирал Трубриџ је одлучио да се организује Речна флотила и, по потреби, употреби.


За посаде монитора и патролних чамаца су, у почетку, одређени бродарци Бродарске команде Србије. Пошто то није било довољно, одлучено је да се узму официри и морнари ратне морнарице с мора. Стога је Оделење морнарице при Народном већу у Загребу упутило у Београд поручника бојног брода Божидара Мажуранића са групом од 200 морнара, који су се укрцали на бродове 1. јануара 1919. године.


Бродови – четири монитора и два патролна чамца – предана су српској Бродарској команди 31. децембра 1918. године, а укрцавање југословенских посада извршено је 1. јануара 1919. године. За команданта флотиле постављен је поручник бојног брода Божидар Мажуранић. Трубриџ је издао наредбу по којој се целокупно људство на ратним бродовима “има повиновати српским законима и војним прописима”. У дисциплинском погледу под командантом српске Бродарске команде било је и све људство које се налазило у Београдском пристаништу и зимовнику, а за веће кривице на ратним бродовима био је надлежан команаднт српске Бродарске команде.


Очито је да српска Врховна команда није посветила посебну пажњу припремама за преузимање аустроугарске флотиле, вероватно из разлога што није очекиван тако брз крах асустроугарске војске на тлу Србије.


Наком доласка Бродарске команде помоћник начелника Врховне команде наредио је њеном команданту да у сарадњи са делегатом из Загреба изради пројекат за организацију пловидбе на рекама. Тада је наређено да се на пословима пловидбе запосли известан број припадника бивше аустроугарске морнарице. Тако је и стигао у Београд одред од 10 официра и 20 подофицира и морнара. Тако је адмирал Трубриџ имао на располагању људство Бродарске команде. За прве привремене посаде монитора одређено је 60 подофицира и морнара из састава Бродарске команде, али без официра. Доласком из Загреба поручника бојног брода Божидара Мажуранића ситиација се почела мењати и људство из Загреба се наметнуло Трубриџу и укрцало се на мониторе, а Мажуранић је из Загреба позвао другу групу, па су убрзо посаде монитора биле састављене од официра, подофицира и морнара из састава Повереништва за морнарицу из Загреба, док је од Бродарске команде осатало само 14 лица.


Монитори су дати Српској Влади. Они су резултат победе наше војске. Они су се борили противу српске војске. Они су убијали незаштићене жене и децу наших бораца, који су своју крв лили на другом крају наше домовине за слободу своју. Мониторске послуге у нашој Крајини вршили су пљачке и насиља у улози грубог победиоца, иако су говорили лепим српским језиком. С тога би било неморално и неправедно да тим мониторима командују исти официри и да на истим топовима буду исти људи који до пре пола године нису имали ни труни југословенског осећања. Ко нам гарантује да ће се дух посисан мајчиним млеком и негован за половину и више људског века моћи изменити. Имао сам прилике да читам коресподенцију мониторске послуге са патролног брода «ц» из 1915. године, па сам убеђен да формацијски састав флотиле треба да буде онакав какав се предлаже. Не би требало да на тим мониторима буду исти људи или њуди који су из исте средине поникли, истим се начином васпитали и иста осећања имали. Како смо пак прокламовали уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, онда би било правично и логично да се и целокупна мониторска послуга комбинује за све три народности према броју популације сразмерно, а задржавајући, која је и задобила те монитире својим борбам и пожртвовањем. бар за прво време док се не изгладе тешке успомене на рад монитора код Београда за време годишњег напада на Београд, команду у рукама српске војске.


Из реферата команданта Бродарске команде

начелнику Инжињерског одељења Врховне команде

Ово је довело до ситуације да је Бродарска команда практично искључена из рада на организацији Речне флотиле, као и свих послова из подручја пловидбе. Адмирал Трубриџ, као командант Дунавске пловидбе, решавао је све према свом нахођењу. Сигурно је да је то довело до затегнутих односа између адмирала Трубриџа и Бродарске команде. Посебно се командант Бродарске команде није слагао да бивши аустроугарски официри заузму командне положаје на мониторима. Све је то условило дуготрајну преписку између Бродарске команде и Команде Дунавске пловидбе. Због тога је у Врховној команди, под утицајем кадрова из Загреба, сазревало мишљење да Бродарску каманду треба расформирати. Решењем Врховне команде од 7. децембра 1918. године Бродарска команда је изашла из састава Саобраћајног оделења, а ушла у састав Инжињеријског оделења Врховне команде.

После Првог светског рата, према званичним подацима, у активну службу, у Војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поред 3.500 официра српске војске, примљено је 2.500 бивших аустроугарских официра. Тако су први пораз доживели српски војници јер су дошли под команду дојучерашњих поражених непријатеља. Устроугарски војници су уласком у војску Срба, Хрвата и Словенаца у почетку имали веће могућности за напредовањем, јер су им признати чинови из хабзбуршких јединица и академија. Српски официри који су изнели терет рата постали су преко ноћи подређени официрима из поражене војске. Власти Краљевине Срба, Хрвата о Словенаца признале су чинове аустроугарским официрима доводећи у понижавајући положај стотине српских официра који су револтирани напуштали војску земље коју су створили. Ту судбину доживео је и потпуковник Милан Ј. Радојевић.


Командант Бродарске команде је предлагао да Бродарска команда преузме целокупну организацију бродарства и Речне флотиле. Затим да команданти монитора буду официри – артиљерци копнене војске, а поморски официри да врше дужност навигатора, с тим да команда Речне флотиле буде у рукама српских официра.


Током марта месеца дошло је до смене команданта Бродарске команде. На место пешадијског потпуковника Милана Радојевића дошао је инжињеријски потпуковник Тома Николић. Радојевић је упућен у Загреб на службу у Одељењу за морнарицу.

Бачина, родно село заборављеног хероја
Бачина, родно село заборављеног хероја

Тако је завршио још један јунак наших ратова.

Бошко Антић, контраадмирал у пензији

Извор: ВОСТОК

Везане вијести:

Тамо далеко, у Одеси

Српски Спартанци: Ово нестварно јунаштво наше војске је 105 година било заборављено

Васа Казимировић: Цена српске победе у првом светском рату: 1.247.435 људи

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: