Драгослав Илић: Поводом „загребачких“ комеморација

Након процjена о броjу жртава два највећа комплекса логора у НДХ, коjе jе изнио господин Драган Цветковић у загребачким „Новостима“, поред реакциjе у тексту „Јадовничка броjања“, доносимо текст Драгослава Илића коjи поменуту тематику посматра кроз неколико постављених питања.

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 04. јуна 2013. године.

Април jе мjесец, у коjем се Срби западно од Дрине кроз комеморациjе у Јасеновцу и Доњоj Градини присjећаjу времена великог страдања, холокауста и геноцидâ коjе jе над Србима и Ромима починила Независна Држава Хрватска током Другог свjетског рата. Уз мале датумске измjене тако jе било и ове године. Српско национално виjеће из Загреба учествовало jе у организациjи неколико активности тим поводом. Једна од њих jе постављање инсталациjе „Барака“ на Цвjетном тргу у Загребу, након коjе jе одржана трибина о поименичноj идентификациjи жртава Другог свjетског рата.

Како jе у раду трибине учествовао и београдски историчар, господин Драган Цветковић, виши кустос Музеjа жртава геноцида, самостални српски тjедник/недjељник „Новости“  искористио jе ову прилику и пером новинара Ненада Јовановића, са господином Цветковићем направљен jе интервjу.

У самом интервjуу пада у очи да jе новинар „Новости“  инсистирао на броjу жртава, наjслабиjе обрађеноj подтеми када говоримо о Јасеновцу, али и о холокаусту и геноцидима у НДХ. Поред тога, у фокус су стављене и контроверзе коjе су се, наjчешће из идеолошких разлога, плеле око броjева. Ово, али и процjене коjе jе изнио господин Цветковић намећу неколико питања коjа међусобно стоjе у одређеном узрочно-посљедичном односу.

1. Могућности прорачуна броjа жртава према мjестима страдања?

Уколико смо сагласни да jе НДХ починила холокауст и геноциде над Србима и Ромима ово питање не би требало бити интересантно за ширу jавност, односно не бисмо га требали посматрати у категориjама „умањивање/увећавање броjа жртава“. Мање jе важно да ли jе нека жртва страдала у неком од логора, локалних стратишта или у директном терору (на кућном прагу) jер jе у сваком случаjу риjеч о жртви геноцида НДХ. Зато jе оваj проблем потребно посматрати као унутарнаучно, техничко питање.

Процjена господина Драгана Цветковића, базирана jе на попису „Жртве рата 1941-1945“  коjег jе 1964. провео Савезни завод за статистику и достигнутог нивоа ревизиjе овог пописа коjу води београдски Музеj жртава геноцида. С обзиром да су пописом и достигнутим нивоом ревизиjе утврђени подаци за нешто више од 60% жртава од претпостављеног броjа стварних ратних губитака, могуће jе, мултидисциплинарним приступом, доћи до процjене приближног броjа страдалих према мjесту боравка (село, општина, град, срез, држава).

Међутим, изузетно висок проценат претпостављених жртава коjе нису пописане онемогућуjе процjену броjа жртава према мjестима страдања, зато што о тим жртвама, приjе свега о њиховом страдању, не знамо ништа.

Основна методолошка грешка господина Цветковића, како се чини, лежи у томе што jе исказани тренд, утврђени проценат страдалих у логорима код пописаних жртава примjенио на претпостављени броj не пописаних жртава и на таj начин добио процjену са релативно малом разликом између наjнижег и наjвишег могућег броjа. Броj jасеновачких жртава процjенио jе на 122.000 – 130.000, а госпићке групе логора на 16.000 – 17.000. Како не знамо баш ништа о не пописаним жртвама, самим тим ни мjесто, вриjеме и околности у коjима су страдале, а ако у обзир узмемо и чињеницу да прилив логораша као и њихова смртност нису били равномjерно распоређени на сво вриjеме постоjања логорâ за коjе jе вршена процjена, могуће jе закључити да ова као и мноштво других процjена, нема чврсто тло под ногама. Макар и теориjске могућности, ма колико као краjности не биле вjероватне, да су све не пописане жртве страдале у неком од логора, односно да ни jедна од њих ниjе страдала у неком од логора, саме по себи говоре да на темељу пописа Жртве рата 1941-1945. и достигнуте ревизиjе овог пописа, ниjе могуће вршити процjену броjа жртава према мjестима страдања.

Наравно, легитимно jе, штавише и пожељно, пред стручну jавност изниjети мишљење о овоj подтеми велике тематске цjелине „људски губици у Другом свjетском рату“ што jе господин Цветковић и чинио у више наврата. Но ипак, чини се да jе неозбиљно са оваквим подацима излазити у jавност, а притом знати да могу изазвати лавину, углавном jалових расправа и нови талас дехуманизациjе жртве.

2. Зашто се и данас бавимо процjенама?

Ово питање ће нас вратити неколико децениjа уназад. У претпоследњоj ратноj години основана jе Земаљска комисиjа за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, коjа jе након прикупљања података и првих прелиминарних процjена, престала са радом већ три године након рата. Сличне комисиjе у неким од европских земаља, радиле су и до средине осамдесетих године.

Непостоjање адекватне научне институциjе коjа би се бавила овом темом и веома висок ниво интересовања о коjем свjедочи броjна, жанровски и квалитетом различита литература родили су читав низ контроверзи везаних за броj жртава. Педесет и пет година након Комисиjе, 1993. године основан jе Музеj жртава геноцида у Београду, данас jедина српска институциjа ове намjене. Музеj издаjе Годишњак, до данас jе обjавио неколико важних студиjа, организовао више научних скупова, учествовао у међународноj сарадњи. Са друге стране, ово jе jедини музеj у Србиjи коjи нема адекватне услове за рад, приjе свега изложбени простор. Данас су у њему запослена свега четири историчара, од коjих jедан на одређено вриjеме.

Како бисмо на што jедноставниjи начин схватили положаj Музеjа, потребно jе рећи да му jе повjерен рад на ревизиjи пописа  „Жртве рата 1941-1945 “. коjу ниjе могуће привести краjу (што би значило исцрпити све расположиве изворе) без обимних истраживања у архивима свих држава насталих разбиjањем СФРЈ, али и неким архивима ван Балкана. Музеjу jе притом, приjе неколико година инспекциjа забранила ангажовање спољних сарадника, а у буџету за прошлу годину на располагању jе имао исти износ средстава за службена путовања и тоалет папир. У истоj години Влада Републике Србиjе jе за „Егзит фестивал“ издвоjила десетоструко више средстава у односу на годишњи буџет Музеjа.

О институционалном односу Републике Српске, чини се, потрошене су све риjечи. Историjски институт АНУРС, основан приjе готово двиjе године, због „недостатка новца“ сведен jе на плочицу са називом институциjе залиjепљену на jедна од врата у згради Академиjе. Истовремено jе Влада Републике Српске учествовала у финансирању концерата у износу од око пола милиона конвертибилних марака.

Спомен подручjе Доња Градина jе предмет манипулациjа. Средства за изградњу мемориjала, одобрена приjе неколико година, полако цуре док се заинтересоване интересне групе боре око тога чиjи проjекат ће бити усвоjен, посљедично, ко ће од њега имати већу зараду. Да трагедиjа буде већа, Доња Градина jе схваћена као локално стратиште. Ако пажљиво погледамо начин одабира запослених лако ћемо уочити да jе основни критериjум при запошљавању било мjесто боравка, а не стручност, како бисмо очекивали.

Република Српска jе приjе неколико година имала могућност да кроз сарадњу са мемориjалним центром Јад Вашем (Yad Washem) у Јерусалиму постане незаобилазан фактор, а можда и лидер у региону кад jе риjеч о образовању о холокаусту и геноциду. Но читав оваj програм jе шест година био блокиран у нашем Министарству просвjете и културе. Данас ћемо од истих оних коjи су оваj програм блокирали, чути како jе недопустиво да млади у Републици Српскоj знаjу мало или чак ништа о догађаjима из Другог свjетског рата.

3. Побjедници пишу историjу?

Окупљаjући народне снаге за стварање нове хрватске независности, Фрањо Туђман jе изjавио како НДХ ниjе била само квислиншка творевина већ и тисућљетни сан хрватскиг народа. Овом изjавом Туђман покушава премостити комунистички jаз у хрватскоj историjи и ухватити дашак вjетра у идеолошкоj промаjи насталоj након рушења Берлинског зида.

Истовремено Туђман jе покушао релативизовати злочине у Јасеновцу кроз релативизациjу броjа жртава.

С обзиром да jе Јасеновац наjвеће стратиште и да као такав симболизуjе свеукупно страдање у НДХ, релативизациjа Јасеновца би у симболичкоj равни значила и релативизациjу злочина, а у свиjести просjечног Хрвата и скидање одговорности са НДХ. Ниjе мали броj оних коjи су наставили његово дjело. Треба видjети научну продукциjу, од лексикона „Тко jе тко у НДХ“, па преко Јурчевићевог „Јасеновачког мита“, до мањих радова обjављених у научним часописима, у коjима jе НДХ посматрана као држава настала на хрватском повjесном тлу, а у коjоj су злочини били изазвани српским побунама. Броj жртава опет предњачи као критериjум за релативизациjу злочина. У овим ревизионистичким маховима, с циљем рехабилитациjе НДХ предњаче Институт за сувремену повjест и Институт Др Иво Пилар. О одjеку њиховог рада у хрватском друштву наjбоље свjедочи бизарна епизода везана за подизање споменика усташи погинулом у тзв. Велебитском устанку из 1932. На споменику пише усташа – антифашиста.

Наша немогућност да истражимо питање броjа жртава према мjестима страдања, чак ни да дамо неоспориве реалистичне процjене, одсуство бриге и ендемска неодговорност српске државе/ентитета, али и српских установа у Хрватскоj, широм су отворили врата хрватском ревизионизму историjе Другог свjетског рата. Чини се као да jе у овоj новоj консталациjи односа побjедила идеjа Фрање Туђмана, а посљедично, његови настављачи постаjу нови побjедници коjи пишу историjу.

Остаjе отворено питање да ли ћемо у скориjоj будућности добити генерациjу, коjа ће изучаваjући облике друштвене патологиjе, а посматраjући рад српских Влада нашег времена, али и Српског националног виjећа и његовог гласила „Новости“, открити феномен самомрзећег Србина!?

Феномен самомрзећег Јевреjина jе одавно познат.

Драгослав Илић