Све познате усташе прошле су кроз семеништа католичке цркве, одакле су изашли са киптећом мржњом према Србима

Господин Ратко Дмитровић спада у оне српске новинаре коjи не изнаjмљуjу своjе перо, нити су независни од памети и морала, а зависници новца коjи Империjа убацуjе у Србиjу да би jе срушила. Још као уредник часописа „Аргумент“, оставио jе лепог трага у нашем журнализму, а да и не говоримо о њему као човеку коjи jе, у последњих неколико година води франкфуртске „Вести“, па га jе власник сменио због „претераног“ бављења хрватским односом према Србима (ко сме да каже нешто Хрватима кад они иду у ЕУ?)

И заиста: Дмитровић jе неформални доктор jедне од кључних области коjом треба да се бави наука слободне Србиjе, а то jе кроатологиjа. Његова професорска катедра jе недељник „Печат“ у коме већ пет година показуjе корене српско – хрватског спора (то jест, хрватске србофобиjе, коjа се протеже од Анте Старчевића, преко Јасеновца, до „Бљеска“ и „Олуjе“), учећи Србе да мисле на прави начин о ономе што бисмо могли назвати „jасеновачким питањем“- не само питањем злочина учињених на простору jасеновачког логора смрти и широм НДХ, него и питањем метафизичког и историjског смисла Јасеновца, начина на коjи jе Јасеновац постао могућ, као и разлога због чега сада покушаваjу да га порекну (не само Хрвати, него и Империjа САД – ЕУ). Зато смо га замолили за интервjу, на шта се он љубазно одазвао.

Господине Дмитровићу, у свом тексту „Томпсон код своjих у Ватикану“ („Печат, 90/2009.) истакли сте да „усташтва, као снажног, жилавог и у народу укорењеног покрета не би било без Ватикана и Католичке цркве“. Можете ли нам, у наjкраћем, изнети своjе аргументе за ову тврдњу?

Нема ни jедног Хрвата коjи се у 19. и првоj половини 20. века истицао мржњом према Србима, истакнутог припадника усташког покрета, а да jедан део свог живота ниjе био под кровом католичке цркве. Почев од Анте Старчевића, родоначелника хрватског фашизма, наjвећег проноситеља мржње према Србима. Павелић, Шакић, Макс Лубурић, Артуковић, Љубо Милош, фра Маjсторовић Филиповић Сотона, сви они су прошли кроз семеништа католичке цркве, одакле су изашли са киптећом мржњом према Србима. Зашто? Откуда толика нетрпељивост Ватикана и „Цркве у Хрвата“ према Србима православцима. Разуме се, све иде од великог раскола у хришћанству, 1054. године и великог католичког сабора у Сплиту одржаног 1075. године, када jе постављена стратегиjа уништавања православља на западном Балкану. Хрвата као старог племена данас готово да нема, налазимо их тек у остацима у Хрватском Загорjу, Мославини и оном делу Међимурjа, према Словениjи. Остали су конвертити, углавном бивши Срби коjе jе католичка црква успела да отргне наjпре од православља а потом од српства. Дакле, у питању jе конвертитство, феномен блискости из кога се, то jе у психологиjи давно обjашњено, рађа наjжешћа мржња. То jе нуклеус њихове тактике заустављања ширења православља на Западном Балкану. И у томе су, на жалост, успели. Мржња Хрвата према Србима развеjавана jе и опстаjе искључиво на верскоj основи. Одатле све почиње и ту завршава. Зло у Хрватском народу почива у мрачним одаjама катедрала и цркава, отуда посматра, чека тренутак и излази кад процени да треба.

Као неформалног доктора кроатологиjе, одувек сам, онако студентски, желео да Вас питам: зашто чакавци и каjкавци, Истрани и Загорци, никада нису (осим изузетака) били љуте усташе? Рецимо, Владко Мачек, иако србофоб и вођа Хрватске сељачке странке, чиjи се jедан део определио за Павелића, ипак ниjе био спреман да подржи усташке покоље. Ми знамо да су наjљуће усташе углавном потомци покатоличених Срба – Херцеговци, Личани, Далматинци. Сам Павелић jе пореклом из херцеговачког села Брадине коjе jе било скоро чисто српско. Шта jе усташе учинило тако острвљенима да су их се и италиjански окупатори гадили, гледаjући усташке злочине?

У питању jе сложеност феномена конвертитства. О томе су говорили и писали много паметниjи од мене и то jе обjашњено и стручно и кроз уметничке форме. О конвертитима имамо сjаjне мисли великог Меше Селимовића, у оноj метафори о потоку коjи се одвоjио од матице и зауставио; назад не може а за напред jе неjак, слабашан. Човек коjи промени веру, а потом и нациjу, као у овом случаjу Хрвата и Срба, избрисао jе све што jе било до тада. Он више не може да говори о своjоj породици, прецима, свом роду. Он jе неко ко почиње од нуле, ништак, човек без биографиjе, младица тек засађена на ледини. Такав човек jе свестан свега а нарочито презира своjе околине, родбине, приjатеља, кумова, своjих доjучерашњих сународника и у њему се рађа мржња. Понижен jе, ћути кад се у друштву прича о историjи, породичноj традициjи, далеким рођацима… И онда долазе ратови. Такав човек постаjе звер и креће да убиjа све оне коjи су живи сведоци његове превере, срамоте, његове издаjе предака и свог народа. Он сумануто почиње да убиjа све коjи знаjу његову слабост, његов историjат, веруjући да ће тако са лица земље уклонити оне коjи могу да сведоче о његовоj срамоти. Готово да нема ни jедног усташе, кољача, без српских корена.

Један од кључних проблема наше стварности jе, изгледа, то што Срби мисле да о Хрватима знаjу све, а не знаjу скоро ништа. Рецимо, колико Срба зна да jе десна рука Алоjзиjа Степинца, фратар Крунослав Драгановић, човек коjи jе, уз помоћ западних обавештаjних служби и Ватикана организовао „пацовске канале“ за бекство усташких крволока, пребачен у Титову Југославиjу и мирно умро у Сараjеву, без икаквог суђења за недела коjа jе починио. Можете ли нам испричати нешто о случаjу Драгановић, коjи показуjе да jе Титов режим умео да сарађуjе с усташким фратром ако му то обезбеђуjе међународну подршку Ватикана?

Случаj Драгановић никада неће бити обjашњен до краjа. Као што никада нећемо сазнати све о контактима, сталним, коjе jе Тито имао са Ватиканом. Циљеви комуниста у Краљевини СХС и усташа били су идентични; разбиjање државе у коjоj Срби имаjу биолошку супремациjу, обрачун са сваким обликом српства, и стварање независних држава Словениjе, Хрватске и велике Албаниjе. То jе утврђено на Четвртом конгресу КПЈ, одржаном у Дрездену 1928. године. Тада jе усвоjен Програм на основу ових циљева и таj Програм био jе на снази све до 1990. године, односно, до распада КПЈ и остварења зацртаних циљева. Крунослав Драгановић jе био фратар, шпиjун, обавештаjац, радио jе за неколико таjних служби али jе неспорно био хрватски клеронационалиста. Учинио jе неке услуге комунистима и отуда би се могла обjаснити његова позициjа у новоj, Титовоj Југсолавиjи али то ниjе прави разлог што jе оваj човек – заслужан за безбрижан живот хиљада усташких злочинаца након Другог светског рата, углавном у Јужноj Америци – мирну старост провео у Титовоj држави, под апсолутном заштитом комуниста. Прави одговори леже у односу Тита и Ватикана а о томе детаље и суштину никада нећемо сазнати

Од 2010. године, стално се прича о папином доласку у посету СПЦ. Папски гласноговорник, монсињор Антониони, тврди да посета о коjоj се маштало (папа у Нишу 2013, поводом jубилеjа Миланског едтикат) ниjе могућа, jер ситуациjа ниjе повољна. Пошто се као услов да папа дође помињало његово поклоњење православним жртвама усташког режима, надбискуп Хочевар нас jе поучно подсетио да папа не може у Јасеновац док се Срби и Хрвати не договоре око броjа тамошњих жртава. Папа међу Србима – да или не?

 Пред сваки разговор на ову тему, са великодостоjницима католичке цркве, укључуjући папу, српска страна морала би да почне тако што би на сто ставила књигу Виктора Новака „Магнум кримен“ (Велики злочин). То jе капитално дело, незаобилазно штиво о монструозности католичке цркве, о њеном систематском, крвавом обрачуну са православљем и Србима, о намери да jедно и друго потпуно уништи западно од Дрине и Дунава. Књигу jе написао, Хрват, клерикалац, човек коjи jе образован у католичким центрима али коjи jе успео да се одхрве мржњи коjа му jе тамо усађивана и коjи jе своj живот посветио обjашњаваjући суштину католичанства на овим просторима. Сваки Србин коjи има Библиjу морао би да има и „Магнум кримен“. Папа у Србиjу може само преко Хрватске, тако што би скренуо са аутопута код Новске и ушао у Јасеновац, поклонио се сенима невино побиjених Срба, затражио опрост од њихових потомака и упутио извињење целом српском народу. Уз, разуме се, прихватање броjке Срба побиjених у Јасеновцу коjу jе тамо, на просторима логора, утврдила Земаљска комисиjа Републике Хрватске jош 1945. године. А ту комисиjу сачињавали су Хрвати и Словенци. Та броjка, коjа jе у сагласjу са проценама немачких генерала из Другог светског рата, креће се између 600 и 650 хиљада Срба убиjених у Јасеновцу. Без овакве гесте ниjе могуће ни почети разговоре о помирењу Срба и Хрвата.

Колико jе врх СПЦ у овом тренутку свестан свих прозелитских акциjа ватиканских мисионара? Да ли неко поставља питање на десетине покатоличних Срба у садашњоj ЕУ Хрватскоj? Да ли су наши епископи свесни ватиканског напора да се спроведе униjа у, рецимо, Црноj Гори? Какав jе удео ватиканско – хрватских здружених снага у сепаритизму „воjвођанера“?

Српска православна црква системски jе постављена на принципима одржања вере. То jе доминантно у православљу. Католичанство jе пре свега систем државне и пословне делатности, то jе наjвећа, наjутицаjниjа и наjбогатиjа фирма на свету. Вера jе у католичанству ниjе нуклеус постоjања, срце свега, већ средство за манипулациjу. Католичка црква има систем осваjања простора других религиjских заjедница, мисонарска подручjа у коjа убацуjе људе и огромна средства. Тога у православљу нема. Уз све ово Српска православна црква не чини ни оно што треба и што може да би се одбранила од насртања католичанства. Плашим се да и међу епископима СПЦ има оних коjи веруjу лепим беседама што долазе из Ватикана. Не знам због чега jе СПЦ ћутала све ове године на процес коjи сте споменули, на отимање православаца у Хрватскоj и њихово превођење у католичанство. Знам да би се такво оглашавање – а оглашавање jе неопходно, jаук да се чуjе до неба – било дочекано као мешање у политику, у државне послове, што никако не сме да буде ограничење jер све што католичка црква чини вековима ниjе ништа друго до политика. Што се тиче Црне Горе, jа сам ту веома, веома скептичан и мислим да у тоj држави кроз педесетак година, а то jе у историjским релациjама трептаj ока, неће живети ни jедан православац. Оно Срба што их тамо има данас или ће помрети или ће се иселити у Србиjу; такозвана црногорска православна црква прихватиће супремациjу папе, претвориће се можда наjпре у гркокатолике, или одмах у католике, и та прича биће окончана. Остатак становништва Црне Горе биће муслимани. Црна Гора биће ново подручjе наjвећег конвертитства након тог процеса у Западноj херцеговини. Наравно, све ће се заснивати на мржњи према Србима и Србиjи. Ово говорим тешка срца али… ретко кад сам се преварио у глобалним проценама. Велике напоре католичка црква чини у Воjводини, са циљем разбиjања православља, повезана jе са невладиним организациjама, поjединцима коjе срећемо у jавном животу, али ту су им шансе прилично слабе jер веруjем да ће Срби у Воjводини смоћи снаге да се одбране и искажу приврженост своjоj држави, Цркви и српству уопште.

Саjт „Борба за веру“ често jе преносио Ваше анализе. Имате ли времена да пратите рад тог саjта, и имате ли предлоге да се рад побољша?

 Саjт jе тематски одређен и у складу са тим постављен jе и графички. Можда би ту могле да се ураде неке мање интервенциjе, у циљу визуелне прегледности али све у свему оваj саjт испуњава циљеве због коjих jе покренут и његова мисиjа jе за сваку похвалу. Сугеришем да повремено допустите себи и слободу критике неких поjава у Српскоj православноj цркви коjе нису добре, штете Цркви, православљу у целини, и просто траже критичко сагледавање.

За краj: има ли смисла бавити се оваквим темама каквима се Ви бавите и, рецимо, остати без посла, као што се Вама недавно десило?

 Апсолутно има смисла. Неопходно jе, изузетно важно с обзиром да време спушта у заборав многе истине о Србима као народу, у овом случаjу истину о српском страдалништву и злочинима коjе су други чинили Србима. Младе генерациjе то слабо познаjу и мора им се говорити о томе. То jе нужност, саставни део колективне свести Срба као народа. Е, сад, сваки посао у себи носи ризике и опасности, тако и ова тема. Ја сам пре много година рашчистио са тим да ћу морати да се борим са последицама изношења своjих ставова и тематских поставки. Многа врата су ми због тога затворена, остаjао сам без посла, као недавно у франкфуртским Вестима, где ми jе као главном уреднику отворено речено да добиjам отказ због писања и пуштања текстова о злочинима Хрвата над Србима. Али, добро. Нико ме ниjе терао да бирам оваj и овакав животни и професионални пут. На краjу краjева, jа сам задовољан са оваквим животом.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: Анти Ценсура

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. априла 2014. године.