Нова књига с ексклузивним историјским фотографијама руши мит ревезионистичке деснице: У Јасеновцу послије рата није било комунистичког логора

Фотомонографија аутора Ђорђа Миховиловића на једном мјесту обједињује 796 фотографија снимљених на локацији логора Јасеновац у раздобљу од 1945. до 1947. године које показују како на том простору након пада НДХ није постојао, нити је могао постојати, било какав логор

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 28. маја 2017. године.

Излазак књиге провокативног назива “Јасеновац 1945. – 1947. – Фотомонографија” јасеновачког вишег кустоса Ђорђа Миховиловића (Издање Јавне установе Спомен-подручје Јасеновац, 2016. које у Хрватској још није објављено у медијима) долази у врло важном историјском тренутку, односно у контексту још увијек трауматичне садашњости оптерећене грозним реинтерпретацијама ратног и поратног времена из пера све гласнијих негациониста и ревизиониста усташке државе и њених учинака. Књига доноси 769 фотографија велике историјске вриједности о самом концентрационом логору у Јасеновцу (и самом мјесту Јасеновац) те је изнимно вриједан допринос раскринкавању страховите лажи која укратко гласи овако: усташки логор у Јасеновцу није био логор смрти, тамо је живот изгубио мањи дио људи, углавном од болести, а прави се геноцид над Хрватима догодио на томе истоме мјесту у режији комунистичких власти након свибња 1945.!

Колико је ова лаж проширена и опака говори податак да не само што се на ту тему штампају књиге, пишу чланци, дају интервјуи у штампаним и електронским медијима и држе трибине широм Хрватске, већ се снимају и документарни филмови са жестоким манипулацијама и подвалама (попут оног лањског Јакова Седлара), а ревизионизам подржава и у структурама Католичке цркве у Хрватској јер, на примјер, католички недјељник Глас Концила, објављује фељтоне, доноси интервјуе и друге чланке у којима ревизионисти на дуго и на широко тумаче “истину о Јасеновцу”.

Мукотрпан рад

Аутор је показао и доказао да су на тим мјестима били немогући услови за смјештај и осигурање већег броја људи те да никаквог комунистичког логора након маја 1945. у Јасеновцу није било. Већ сама чињеница да су фотографије снимане током 1945., 1946. и 1947. године (дакле, у вријеме наводног постојања комунистичког логора Јасеновац), што претпоставља слободан улазак разних сниматеља и слободно кретање по наводном мјесту логора и убијања логораша (Хрвата), оповргава могућност постојања комунистичког логора. Наиме, такво би мјесто, како истиче рецензентица монографије Наташа Матаушић, било засигурно строго чувано, а улазак знатижељницима строго забрањен или контролисан.

Миховиловићева фотомонографија подразумијева мукотрпан знанствено-истраживачки рад и добро познавање теме и проблематике те њихово проширивање допунским подацима до сада непознатих детаља. Врло је важно то што ови подаци први пут долазе до шире јавности. Највећи дио фотографија у власништву је Хрватског повијесног музеја и Хрватског државног архива у Загребу, јавне установе Спомен-подручје Јасеновац, Архива Југославије и Јеврејског историјског музеја из Београда, затим Архива БиХ и Хисторијског музеја БиХ из Сарајева.

Једно од изворишта негационистичког наратива је “Друштво за истраживање троструког логора Јасеновац” које је основано у јуну 2014. године. Према тврдњама чланова Друштва, Јасеновац 1941. – 1945. није био логор смрти у којем су усташе масовно убијали Роме, Јевреје и Србе по геноцидним критеријима и Хрвате по политичким критеријима. Кажу да је био само обичан сабирни, кажњенички и радни логор (први логор) у којем се ријетка појединачна убијања броје тек на десетке или стотине, а никако на безбројне хиљаде мушкараца, жена и дјеце несталих у масовним ликвидацијама. Тврде да су комунисти (други логор од 1945. до 1948. за усташе, домобране и Нијемце, те трећи за информбировце од 1948. до 1952.) “оперирали” након маја 1945. и тамо, на мјесту усташког логора у Јасеновцу, извршили “геноцид над Хрватима”.

Гдје су страдали?

Ипак, нису пронашли ни једно једино име страдалог у “комунистичким логорима” након маја 1945.; насупрот поименичном попису од 83.145 жртава усташког логора Јасеновац 1941. – 1945. године за који чланови овога Друштва и њихови истомишљеници не могу тврдити да је све само лаж. Ниједна породица никад се није јавила с информацијом да је нетко од њених ближњих нестао у том наводном послијератном јасеновачком концлогору и то би, како је закључио Славко Голдштајн у књизи “Јасеновац – Трагика, митоманија, истина” (издање Фрактуре из Запрешића, 2016.), заправо требао бити довољан доказ да таквог послијератног логора смрти у Јасеновцу није ни било.

Непостојање било каквих доказа за недоказиве тврдње негационисти објашњавају реченицом да “непобитни писани докази о томе нису објављени, него се вјеројатно брижно крију или су чак уништени”. Према једној савјесно рађеној библиографији о усташком логору Јасеновац до 2000. године, сумира Голдштајн, објављено је 1106 књига, 1482 мемоарска записа и студијска чланка, 108 збирки докумената, а у посљедњих 15 година та је обилна грађа додатно обогаћена. Све је то поткријепљено десецима хиљада докумената који се односе на Јасеновац, а похрањени су у средишњим архивима држава које су настале на подручју бивше Југославије и у педесетак локалних архива. Међу њима је и велик број докумената усташке провенијенције који такођер јасно говоре о смртоносном карактеру јасеновачких логора 1941. – 1945. године.

Документи локалних архива на подручју бивше Југославије евидентирани су и у средишњим републичким архивима и с фотокопијама често су измјењивани ради проширења доступности, па је сасвим немогуће да је у тој испреплетеној мрежи нетко могао “брижно сакрити” или чак “уништити” комплетну документацију о једној фази “јасеновачких логора” не оставивши за собом никаквог трага. О пробоју и јасеновачком расплету пак негационисти ћуте као и аутори књиге “Јасеновачки логори – истраживања”. Зашто? Јер је јасеновачки финале заправо дефинитивни печат над историјом усташких логора. Тим завршним чином Јасеновац заувијек потврђује себе – од почетка до краја био је помало свашта, али по својој почетној намјени и бруталном крају био је првенствено и далеко највише логор смрти.

Управник логора Вјекослав Макс Лубурић се 19. априла 1945. вратио у Јасеновац и одмах наредио: “За три дана логора више не смије бити. Почистите све!” Кретање по логору строго је ограничено, уређаји су демолирани, настамбе миниране и већином одмах срушене. Увечер 21. априла све заточенице женског логора, њих више од 700, под јаком пратњом изведене су на стратиште и поубијане. Ниједна се није спасила. У испражњени женски логор доведени су мушки логораши, њих око 1100. Видјели су да је логор у ликвидацији и знали су што их чека. Преко ноћи разрадили су већ раније припремљени план за побуну и бијег. У 10 сати прије подне, на договорени позив главног организатора побуне Анте Бакотића “Напријед другови!”, око 600 логораша кренуло је у пробој. Оружје су им били столарски ножеви, чекићи, летве, насупрот до зуба наоружане усташке посаде.

Осам преживјелих

Под митраљеском ватром из стражарница, бункера и осматрачких торњева 90 се логораша из Логора III пробило до првих шумарака и спасило животе, а око 500 пало је покошено унутар логора и на брисаном простору изван жице и прије шуме. Послије пробоја у логору је остало још око 460 логораша који због болести или изнемоглости, због страха, резигнације или криве рачунице, нису судјеловали у побуни и пробоју. Усташе су их у бијесу, истога дана, скоро све поубијали. Преживјело их је свега осам који су се успјели сакрити у рушевинама минираних логорских зграда и дочекати партизане.

Задње снаге усташке посаде напустиле су Јасеновац 1. свибња 1945., а дан касније претходница Југославенске армије без борбе је ушла у опустошено мјесто. Од око 500 кућа у Јасеновцу усташе и Нијемци у повлачењу су запалили чак 433. У становитом смислу село је било продужена рука логора: у њему је био смјештен добар дио усташке посаде, ту су биле и логорашке радне јединице Кожара и механичарски Брзи склоп, усташка болница (о којој смо писали у Магазину од 22. 4. 2017.), затвор за логораше под истрагом, заповједништво и интендантура цијелог логорског сустава. Усташе су настојали за собом оставити што мање трагова, али зашто су палили и настамбе локалног становништва? Очај и бијес тоталног пораза тешко је контролирати.

Кориштене цигле

Главни усташки Логор III на рубу Јасеновца затечен је 2. маја у још дерутнијем стању. У јасеновачком мјесту зграде су уништаване пожаром, па су огољени зидови већином још стајали и обнова је бар дијелом била могућа. Напротив, у Логору III зграде и друге настамбе биле су миниране, до темеља урушене или сасвим срушене. Једини је стајао велики циглени зид, саграђен муком затвореника, дугачак 3,6 километара и висок око 3 метра, понегдје мало виши или нешто нижи. Постао је неисцрпиви извор грађе за становнике Јасеновца и околних села који су се враћали из избјеглиштва или прогонства под голе зидове и на згаришта. Надлежна нова власт, Котарски НОО Новска, дозволила је становништву користити циглу из зида и грађевни материјал из логорских рушевина за обнову домова и насеља.

Окружна и Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина стигле су на увиђај у разрушени јасеновачки логор 11. и 18. маја и 18. јуна 1945. Једногласно су утврдиле да је логор неупотребљив за било какве сврхе: све су зграде “… уништене или тешко оштећене тако да се ниједна не налази у употребљивом стању”. Као документација снимљено је око 400 фотографија које су сачуване. Све три комисије биле су сугласне с одлукама надлежних Народноослободилачких одбора да грађа из логорских рушевина и цигленог зида буде додијељена за обнову домова пострадалог становништва. Нема података да је било коме из тих комисија пало на ум да би један мањи дио рушевина требало конзервирати као историјски документ и не зна се ко је наредио тотално рашчишћавање логора. До 1948. године големи логорски простор био је претворен у ледину, баш какву тамо налазимо данас.

Знамо пак за постојање радног логора након маја 1945. из документације кустосице Јелке Смреке, а о тому највише говори Мирко Шимуњак, управник Радне групе Јасеновац од априла 1946. до маја 1947. с чином потпоручника, а затим и поручника ОЗН-е. Према Шимуњакову опису, кажњеничка група којој је он заповиједао звала се “Завод за присилни рад Викторовац – Радна група Јасеновац II”. Претходна група поручника Шакана била је “Јасеновац I”. Мјештани га се сјећају и колоквијално спомињу као “мали логор” који се у пораћу налазио унутар самог јасеновачког насеља, за разлику од “великог логора” који се за вријеме рата налазио на големом простору изван мјеста Јасеновац. Како је истражио Голдштајн, Шимуњаков “мали логор” није био самостална формацијска јединица, већ привремено деташирана група из великог кажњеничког логора Викторовца крај Сиска, гдје је у љето 1945. било око 3500 до 4000 затвореника, углавном бивших припадника оружаних снага НДХ, обично кажњених на невелике рокове присилног рада. Они су радили на демонтажи остатака усташког логора Јасеновац.

Уклањали рушевине

До априла 1946. Шимуњак је у Викторовцу био замјеник управника, затим и управник страже, а кад је преузео команду над групом у Јасеновцу, она је бројала око 600 кажњеника. Припадници Радне групе Јасеновац били су смјештени у згради шумарије недалеко од Јасеновца и у неколико околних кућа опкољених бодљикавом жицом под стражом војника КНОЈ-а. Највише су радили на рашчишћавању и уклањању рушевина на простору бившег усташког Логора III Циглана. Такођер, помагали су у градњи мостова, поправцима жељезничке пруге и помагали становништву у обнови инфраструктуре општинског мјеста и околних села. Радно вријеме је било од 7 до 19 сати, с двосатном паузом за ручак и одмор. Ручак су добивали на радном мјесту, доручак и вечеру у настамби. Затвореници Радне групе који су дали изјаву Јелки Смреки нису се жалили на храну, наводно није била лоша. Недјељом су имали слободан дан. Тада су имали право добивати пакете од родбине и примати посјете. Ниједан од Јелкиних свједока не спомиње убијање кажњених из редова Радне групе у Јасеновцу, изузев тројице бјегунаца које су ухватили поткозарски сељаци. Шимуњак и Безјак спомињу да је у Радној групи откривено неколико усташа који су пресвучени у домобране или у цивиле прикрили идентитет, па су их КНОЈ-евци отпремили на поновно суђење у Викторовац. И то је све.

Разоружани мит

У задарском “Хрватском недјељнику” од 28. јануара 2016. године тајник Друштва који демонтира “мит о Јасеновцу”, негационист и новинар Игор Вукић написао је три странице текста којем је сажетак графички издвојен у оквир и гласи: “Смирена расправа и даљња истраживања показат ће да НДХ и Завнох у изворишним основама Устава требају замијенити мјесто. У реченици која би могла гласити да се, међу осталим, историјско право хрватскога народа на пуну државну сувереност евидентирало: у раздобљу Другога свјетског рата у проглашењу Независне Државе Хрватске, насупрот Завноху, или још једноставније: у Уставу Завнох уопће не треба ни спомињати”.

Иако формулирана помало неспретним реченицама, идеја је врло јасна: тотална рехабилитација усташке Независне Државе Хрватске. Из историјских темеља данашње Републике Хрватске, записаних у њеном Уставу, Вукић предлаже да треба избацити Завнох, а на истоме мјесту устоличити НДХ. Поновимо: Усташка НДХ била је чедо фашистичке Италије и њемачко-нацистичког Трећега Рајха. Непосредно је настала Хитлеровом “Директивом 25” од 27. марта 1941. и правно је нестала с њемачком капитулацијом 8. маја 1945. Пуне четири године ратовала је на страни зла. Била је Хитлерова савезница која је наставила ратовати на Хитлеровој страни још и петнаестак дана након што се Хитлер убио. С временом, јасеновачки логор смрти постао је кључни симбол за цјелокупну НДХ и несавладива је препрека свакоме покушају рехабилитације усташке државе. Негационисти покушавају срушити “мит о Јасеновцу” како би НДХ, кад-тад, била рехабилитована. Књига Ђорђа Миховиловића их у томе у потпуности демаскира и разоружава.

Аутор: Драго Пилсел

Извор: Jutarnji List

Везане вијести:

Фaлсификaтoр мeђу нaрoдимa | Јадовно 1941.

Франкфуртер рундшау: Хрватско фалсификовање историје на …

Хрватски Јевреји огорчени због филма о концентрационом …

Антифашисти Хрватске: Награда Седлару – срамота за Загреб …