Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
У бездану Делић jаму на Завољу изнад Бихаћа, усташе су доводиле Србе, мушкарце, жене, дjецу и старце, jош током jуна па све до аугуста 1941. године, и у њу бациле 894 српска цивила из Мељиновца, Личког Петровог Села и околних села.
Само у jедном дану, 28. jула 1941. године усташе су похватале и побиле 92 српска сељака из села Мељиновца опћине Доњи Лапац. Њих су похватали код њихових кућа и одвели на губилиште недалеко Завоља гдjе су их побили из ватреног оружjа, поклали ножевима, а неке и живе, све бацили у Делић jаму – безданушу, недалеко Завоља.
О том злочину усташа из села Боричевца и неких других сусjедних хрватских села над своjим комшиjама Србима испричао ми jе маjа 1983. године jедини преживjели Вучен Репац коjи jе успио побjећи из усташких канџи. У ову бездану Делић jаму усташе су доводиле или довозиле не само Србе мушкарце већ жене, дjецу и старце, jош током jуна па све до аугуста 1941. године, све док jе нису напуниле и у њу бациле 894 српска цивила из околних села и Личког Петровог Села.
О покољу 92-jице Срба 28. jула 1941. године и бацању жртава у Делић jаму, Вучен Репац jе казао: “Приjе рата живио сам у родном селу Мељиновцу и преко сезоне радио у Завољу као шумски радник. Дана 28. jула 1941. наjбоље се сjећам од свих дана свога живота. Тога дана побjегао сам с губилишта Делић jаме недалеко Завоља. Из групе у коjоj сам jа доведен покушало нас jе побjећи четрнаесторица од коjих jе осам погинуло у биjегу, а нама шесторици то jе успjело. Од ове шесторице четворица су касниjе погинула у партизанима, а у Апатину jош живи Паjо Солаћ.
Освануо jе ведар и топао jулски дан. У наше село дошла jе група добро наоружаних усташа. Разjурили су се по селу и покупили све одрасле мушкарце коjе су затекли у кућама. Повели су нас према селу Скочаj. Ту су нас мало задржали и рекли нам да нас воде на Велебит на рад у шуми. Одвели су нас према Завољу и ту нам прикључили jош 20 Срба коjе су истога дана похватали у околним селима. Затворили су нас у круг жандармериjске станице. Након сат и пол дошли су у круг са жицом и клиjештима. Почеше нас везати. Људи се мало ускомешали, траже да нас не вежу, али ниjе помогло. Високе зидине, побjећи се не може, а усташе наоружане. Повежу нас у колону по четворица, два и два, па онда уздуж жицом низ сваку двоjну колону. Кад су повезали нас свих сакупљених 116, повели су нас у правцу села Баљевац. Ишли смо тако jедно вриjеме цестом, а онда скренули пољским путем десно према Завољу.
Идући тако око два километра стигли смо до Делић jаме те нам усташе рекоше да ћемо ту мало одморити док не стигне jош jедна колона. Био сам свезан с братом на челу колоне и кад смо нас двоjица сjели, читава колона се jедноставно превалила jер jе била повезана и уздуж. Када смо посjедали, усташе иступише испред нас на jедно петнаестак метара, њих око 60. Сви осjећамо страх да ће нас ту побити и људи почеше викати: “Немоjте нас тући!” У том моменту jедан се човjек успио отргнути и даде се у биjег. Двоjица усташа тргоше пушке и опалише за њим. Он паде, а ова двоjица притрчаше к њему и кундацима га размрскаше.
Када се повратише, кажу нама: “Ниjе требао бjежати па га не бисмо убили.” Осjећам да ће нас све побити и док сам мислио на то, видим како из групе усташа иступа jедан оружнички наредник. Тек што jе иступио, командуjе: “Паљба!” – и киша куршума просу се по нама. Како сам се нагло тргао, пукла jе жица и jа се дам у биjег. Усташе су за мном пуцале и jедно зрно ме мало окрзнуло. Бjежао сам низ благу падину према шуми, у правцу Жегара, и кад сам дотрчао до цесте, да не би изишао на чистину, завучем се у купину и буjад поред цесте. Чуjем бат воjничких чизама. Мало провирим и видим иду двоjица усташа. “Ево jеднога”, рече jедан. Ја помислим да jе видио мене и лагано савиjем неколико струка буjади над главу и гледам према њима.
Међутим, они нису видjели мене него jедног другог човjека коjи jе такођер покушао побjећи с губилишта али га jе ту стигао крвнички усташки метак. Ту мало постаjаше па други зликовац рече: “Види, маjку им jебем српску, ни jедан ниjе жив. Добро смо гађали ове шта су бjежали и ту немамо шта тражити. Идемо побити оне што се враћаjу, а сутра ћемо заћи у село па ћемо их пококати као псе да им се и сjеме затре.” У свом заклону близу Делић jаме, гдjе су усташе jош четири пута доводиле колоне мушкараца, жена и дjеце из околних српских мjеста, те Личког Петровог Села, све док jе нису напунили бацивши у њу 894-рицу Срба, остао сам све до 10 сати навечер. Кад се уноћало и паљба престала, полако се извучем из свог склоништа, изађем на цесту и кренем у Бjелопоље, jер ми jе жена била отуда, а познавао сам тамо и неколико људи.
Идући тако одjедном зачуjем бакат воjничких цокула, а пошто jе била ведра ноћ и мjесечина, осврнем се и видим двоjицу усташа како иду од Баљевца према Завољу. Склоним се у jедан џбун, и кад они одмакоше, вратим се на цесту, изуjем ципеле и наставим у чарапама. Убрзо скренем у правцу шуме. Кроз шуму сам ишао четири до пет километара. Шумски путеви су ми били добро познати али уморан сам и жедан. Наиђем на jедну готово пресахлу локву и поквасим мало уста онако блатњавом водом. Повучем се изнад пута и легнем под jедну jелу. Заспем одмах и пробудим се пред зору па наставим пут према Кореници. У саму зору избиjем у село Понор, изнад jедне куће. Приђем ближе и видим човjека како из тора пушта овце и козе. Примиjети он мене и видим уплаши се. Мало се боље загледам и препознам да jе то Вељо што jе са мном служио воjску.
Кад сам му назвао “Добро jутро, Вељо”, препознао jе и он мене и онако уплашен рече: “Е, бога ти, шта jе то с тобом?” Био сам гологлав, подеран и крваве руке. “Да ли jе истина да су jучер уташе побиле све Србе у Миљеновцу?” Кажем jа њему да jест истина. На то он, спустивши главу, забринуто рече: “Тако ће бити и нашим.” Ја упитах, гдjе су ваши? Он ми исприча да су усташе зашле у село и похватале све људе и одвеле у Кореницу, па да ће их онда отпремити негдjе на рад. Ја му кажем како су тако похватале и нас па умjесто на рад одвели на клаоницу, а да сам jа побjегао кроз кишу усташких пушчаних зрна па ће тако бити и овима вашим из Коренице и сигурно ни jедан неће ухватити за лопату.
Ту у Понорима познавао сам и Пеjу Коругу па сам отишао до његових. Он jе с осталима био у затвору у Кореници, а преко дана су им у посjету долазиле жене доносећи им храну. Његова жена ме jе убjеђивала да их неће усташе побити, да се то не смиjе невине људе убиjати. Када сам jоj испричао шта се догодило код нас, умиjесила jе крух и у њега замиjесила повећи нож па га одниjела Пеjи у затвор. Исте вечери у њихову су ћелиjу дошли jедан усташа и jедан оружник да их повежу. Пеjо jе брзо тргнуо нож из рукава, преклао их обадвоjицу и свих дванаест заточеника успjело jе побjећи… Требао сам вам jош тога испричати, али ми опростите. Нисам сада више способан да било шта вам jош кажем. Обузела ме туга и врти ми се мало у глави. Све ме подсjећа на ону трагедиjу стотина наших сељака, коjи осташе у Делић jами за виjеке вjекова… “
(Именични попис жртава обjављен jе у Зборнику 14, ХАК, Котар Доњи Лапац у НОР-у 1941-1945, Карловац 1985, стр. 1095-1142.)
Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005.
Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за помоћ у припреми садржаjа књиге за електронску, интернет верзиjу.
Везане виjести:
ДОКУМЕНТИ О ПРОТУНАРОДНОМ РАДУ И ЗЛОЧИНМА ЈЕДНОГ ДИЈЕЛА КАТОЛИЧКОГ КЛЕРА
One Response
Are you able to tell me where this jama is located exactly and are people able to visit, I would really appreciate if you could take the time to let me know where I could get this information.
Thank you in advance.