ЛИКА

Пише: Богдан Пантић Никада нисам био у Карловцу. Никада нисам био на Коранском мосту и никада се нисам купао у истоименоj реци… Лажем, био сам у Карловцу док ме jе маjка носила у стомаку. Ишла jе да препозна леш мртвог ми оца. Тетка jе била у шоку, она то ниjе могла да уради, не би поднела таj бол. Довољно jе било што jе гледала рођеног брата како се дави у реци, како млатара рукама док бесупешно покушава да исплива на површину и како се та борба завршава поразом. Покушавали су да га оживе на обали где су га спасиоци извукли, а затим га jе хитна помоћ одвезла у градску болницу на реанимациjу, међутим спаса ниjе било. Умро jе три сата након приjема, вештачки су га одржавали на апаратима док ниjе испустио душу. У чекаоници, трудна жена jе стоички подносила вест да jе муж мртав и да сада мора да уђе у собу да га препозна.

Маjка ми jе умрла на порођаjу, искрварила jе до смрти. Када сам jа први пут заплакао, она jе последњи пут ухватила дах. Сахрањена jе у Карловцу, тако су њени родитељи желели, а моj отац jе остао да почива сам у Лици, у родном селу Суваjи. Не идем им на гробље. Често запалим свећу, поготово на задушнице, али им на гробове не идем, поготово не сада када живим у другоj држави. Када плачем због њих у ствари плачем због себе. Не плачем jер jе судбина била сурова према њима, плачем jер jе била сурова према мени да први дан живота дочекам без оба родитеља.

Одрастао сам у очевом селу, са бабом и дедом. Ја сам им био jедина утеха, jедини смисао живота. Чували су ме и подизали наjбоље што су знали и умели. Друга, стариjа тетка jе често долазила родитељима и мени у посету са своjим мужем и синовима, они су ми били повремено и jедино друштво у оноj забити. Због те забити, и jош неколико хиљада сличних, у Краjини jе почетком деведесетих, тих чувених деведесетих, избио рат. Тетка из Београда jе желеле да ме извуче одатле већ првих дана рата, када су пушке опалиле, но деда ниjе дао:

– Неће нама нико ништа, ми ништа нисмо згрешили – говорио jе, а тетка jе вриштала и jецала молећи га да ме одведе. Ја сам се играо рата са браћом, несвесни да jе рат био свуда око нас. Безбрижно смо ловили бабине кокошке по дворишту уз помоћу зрна кукркуза привезаног за канап, коjи jе био завезан за штап, коjи jе пак подупирао дрвену гаjбицу за воће. Оног тренутка када би нека од кока кљуцнула то зрно, канап би повукао штап и гаjбица би jе заробила. Пуштали бисмо избезумљену кокошку тек када би неко од стариjих почео да виче на нас, шта то радимо, како се то понашамо, а игру бисмо настављали одмах када би се таj неко вратио своме редовном послу. Нисмо схватали да детонациjе коjе су се чуле у даљини нису громови, како су нас лагали, него гранате топова и тенкова. Неколико година заредом тетке су на лето долазиле код нас и сваки пут би се уплакане враћале своjим кућама, jедна у Воjнић, друга у Београд.

Десетак дана пре него што ће пасти Краjина моjи тетка и теча су отишли назад за Србиjу. Са собом су понели килограме меса два заклана телета и две заклане овце. Деда jе знао и осећао да ће све отићи доврага. Сви су плакали у дворишту док jе он уларом вукао уплашено теле иза штале. Само смо се браћа и jа уз осмех, дреку и вику лоптали на гувну. Брат и сестра од друге тетке jош увек су били мали да нам придруже, jедва су знали да ходаjу. Таман када се моjа породица лагано опорављала од jедне несреће, над нама се надвиjала друга.

Остао сам са бабом и дедом у селу, иако су моjе тетке до последњег тренутка преклињале деду да ме jедна од њих поведе са собом. Мене наравно нико ништа ниjе питао. Баба jе одавно желела да ме склоне, али деда jе остаjао неумољив на сваки помен мога одласка.

Када сам са Тука, нашег брда на ком смо живели, шестог августа 1995. године, неколико дана пред пад Краjине, гледао колоне аутомобила и трактора како беже испред усташког ножа, коначано сам разумео да нешто ниjе у реду, да jе ђаво завладао и дошао по своjе. Током рата сам неколио пута слушао о покољу усташа над Србима у Суваjи у Другом светском рату и осећао сам страх међу људима да се то таj злочин не понови. Из друге просториjе прислушкивао бих разговоре стариjих, jер нама нису давали да будемо у соби када се о томе говорило. Слали би нас напоље или у суседне собе да не бисмо сазнали како су нам убиjали рођаке, комшиjе и сународнике тих дана 1941. године. Баба jе знала да смо их моjа браћа и jа прислушкивали, али нас у томе никада ниjе прекидала, jер jе желела да знамо њихову судбину, да jе не заборавимо и да не дозволимо да се нама никада таква судбина не догоди. Причали су да су усташе jедног дана упале у село и побили преко двеста Срба свих узраста,  само зато што су били Срби, само зато што су били друге нациjе и друге вере. Само! Преживели Срби, jош увек неподељени на четнике и партизане, скупили су се и осветили своjе очеве и маjке, бабе и деде, синове и ћерке, своjу браћу и сестре, своjу неjаку децу. Као што то често бива, убили су оне Хрвате коjи таj злочин нису починили, већ њихове рођаке у селу Бротињи. Кажу да jе шест кућа Ивезића тог дана затрто. Осветници их нису ни сахранили, већ су их бацили у неки бездан на неком од околних брда. Око за око, зуб за зуб, закони Старог Завета су нам у крви. Слаби смо ми хришћани, било православни, било римокатолици, када не умемо да опраштамо. Ни jа не бих опростио.

Осмог августа били смо међу реткима у селу коjи су остали, већина комшиjа jе претходних дана напустило своjе домове. Још само пар стараца, старица и jа нисмо били отишли. Тог дана се пред нашом кућом поjавио jедан воjник, тада сам мислио да jе био српски. Носио jе калашњиков, био jе необриjан, неуредан, прљав…

– Ви jош нисте побегли? – упитао нас jе полу љутито, не пожелевши нам ни добар дан. Тада jе било мало таквих дана. Моj деда jе наставио са старом причом о нашоj невиности:
– Ми никоме ништа нисмо урадили, остаjемо овде, а они ако ће да нас убиjу нека нас убиjу.
– Лепо jе газда што си спреман да лудо изгубиш своjу главу, али та глава – показуjући на мене пушком – jош треба да живи. А видим да се и газдарици не умире!

Деда се ућутао, а онда опет наставио:
– Ако ти нешто треба реци, ако не бежи и ти, ускоро ће доћи.

Воjник jе подигао откочену пушку и уперио jе у мене:
– Радиjе ћу вам свима сам прекратити муке, него да дозволим оним псима да вас дуго кољу. Спремаj се да бежиш или се спреми да умреш! – уперио jе пушку у мене и откочио jе. Прст му jе био на окидачу.

Деда jе погледао у мене, па у бабу. Колебао се и размишљао док сам jа запишавао гаће од страха. Изненада, баш у оноj секунди за коjу сам мислио да ми jе последња, викнуо jе баби:
– Маро, спремаj ствари! Милане, пођи са мном!

Деда jе ушао у шталу и пустио све краве на испашу. Исто jе учинио са овцама. Чак jе и свиње и кокошке пустио да тумараjу по дворишту док смо се спремали. Косачицу за сено jе сакрио у шуми, надаjући се да jе усташе неће наћи. Трактор jе брзо био спреман за наш полазак уз велику помоћ непознатог воjника. Понели смо мало суве хране, одеће и обуће. Мислио сам да ће и он да крене са нама, али jе само рекао:
– Бежите ви, jа ћу jош мало да будем овде.

Из маjице му jе испао ланчић за коjи jе било закачено латинично слово U. Вративши га назад унутар кошуље, осмехнуо се и намигнуо ми, знао jе да сам jош увек био клинац коjи ниjе знао шта то слово значи.
Кућа нам jе била запаљена, сва стока jе била заклана или отета, а jедино косачицу нису нашли. Баба и деда су три године лутали по Воjводини, док коначно нису решили да се врате у Лику. Вукао их jе родни краj, без обзира што на своjу земљу више нису били добродошли. Вукао их jе синовљев гроб, зарастао у коров, коjи нису обишли три дуга, чинило се бескраjна лета. Три године његов гроб нико ниjе чисто, три године нико на њему ниjе запалио свећу.
Ја сам остао код стариjе тетке у Београду, пошао сам у основну школу. Родну Лику сам заборавио, а jедино ми jе у снове долазио воjник коjи ми jе увек намигивао док jе враћао слово U  испод маjице. У његовим очима jе било нечег доброг, иако сам касниjе од тетке сазнао шта то слово значи. Никоме нисам рекао ко jе он био, ни теткама, ни баби, ни деди, оставивши их у уверењу да нас jе спасао Србин, а не Хрват, човек коме су били захвални, а за кога више никад чули и чиjу даљу судбину нису знали. Растао сам са млађом браћом, коjа су свима говорила да сам им рођени брат, такви смо тада били, такви смо и данас. Постао сам право градско дете, коjе као да наjраниjе године детињства ниjе провело у селендри од стотинак становника, чуваjући краве и овце.

И бомбардовање сам преживео. Моjа тетка ниjе. Погинула jе у бомбардовању РТС-а на своj рођендан 23. априла 1999. године. Теча jоj jе поклонио нову торбу, у сред рата потрошио jе паре на наизглед небитну ствар само да би jе мало орасположио. Била jе срећна таj дан, насмеjана од ува до ува и поред свих срања коjа су се дешавала око нас. Ја сам на ливади играо фудбал са браћом тих дана и месеци. Шта смо друго могли, него да некако скренемо своjе мисли са рата. По други пут сам, ни крив ни дужан, био у jедном. То вече тетка jе отишла, а у два jе зазвонио телефон да нам jаве да не могу да jе нађу, да она ниjе међу људима коjи су изашли из зграде. Теча jе био будан када jе зазвонио телефон. Мене jе пробудио и рекао да пазим на браћу док он оде до Абердареве. Опасност jе и даље траjала, а он jе прелазио Бранков мост jугићем. Нашли су jе затрпану испод тоне шута, теча jу jе препознао по торби.

Деди нисмо могли да jавимо шта се догодило, jер у оноj забити ниjе имао телефон. После две недеље звао нас jе из Доњег Лапца, jер у Србу ниjе било телефона, да чуjе ћеркин глас. Теча ниjе био ту, изгубио се из куће након теткине смрти, ни сам се не сећам шта смо тих дана jели буразери и jа. Ваљда су нам комшинице доносиле храну, углавном рибље конзерве и сув хлеб, не сећам се наjбоље, ти дани су ми магловити и неjасни. Ја сам био таj коjи се jавио на телефон:

– Јел` жива Милена? –  то jе било jедино што jе деда питао. Нисам имао снаге да му одговорим, само сам кренуо да плачем. Са друге стране слушачице први пут сам у животу чуо врисак мушкарца.

Ниjе прошло ни шест месеци од теткине смрти, а баба и деда су отишли своме сину и ћерки. Смрт jе била свуда око нас те 1999. године. Теча се некако повратио у живот, радио jе као коњ да би нас прехранио и облачио, али и да би скренуо мисли са своjе покоjне жене. На краjу jе довео другу жену, ниjе могао све да постигне сам. Убрзо jе на свет дошла мала Јована. Подигла су се и моjа браћа. Сестра и нова мама били су њихов нов живот. Ја сам живео у тоj кући све до своjе четрнаесте године, када сам постао свестан да сам у њоj вишак. Преселио сам се код друге тетке. И тамо сам био вишак. Никада им нисам замерио, биле су то усране године, ни данас нису, да будем искрен, ништа боље.

Та средња школа за мене jе била школа живота. Док су се моjи вршњаци зезали по дискотекама, у кафићима и на екскурзиjама jа сам радио свакодневно у jедном магацину у Земуну за ситне паре. Углавном сам jео паштету и хлеб, а посебним данима и месо, носио старе ствари коjе сам добиjао у Црвеном крсту, туширао се и спавао на разглављеном душеку у истом магацину у коjем сам радо. У трећоj години Бог jе коначно и мене погледао. Милош, моj наjбољи ортак из одељења, ме jе позвао да живим код њега:

– Матори, моjи имаjу брда кеша, станчину, знаjу те, воле те. Разговарали смо и сви желимо да дођеш живиш са нама – нисам био лажно скроман и одбио позив, већ сам покупио своjе прње и отишао из магацина. Посао нисам напустио. По први пут сам имао своjе паре, нису биле Бог зна шта, али сам могао да их трошим на нешто друго осим на jефтину и неквалитетну храну. Нисам се расипао, штедео сам новац, али сам с времена на време себи могао да купим маjицу, патике или панталоне. За осамнаести рођендан Милош и његова сестра су ми направили журку изненађења. Нисам могао да издржим, плакао сам као кишна година у купатилу, мислећи на оца, маjку, бабу, деду, тетку. Те вечери први пут сам се напио у животу, први пут сам тада љубав водио.

Када сам уписао факс пребацио сам се у Студењак. Милош и jа смо остали браћа до гроба, али нисам више желео да зависим од других, нити икоме да сметам. Једне од тих студентских година собу сам делио са Гораном, избеглицом са Косова, из Пећи, коjи jе доживео сличну судбину као и jа. Нисмо се много дружили, ал смо се jеданпут заракиjали у соби, причаjући о проклетим годинама када смо губили своjе наjимилиjе, када смо напустили своjе домове. Плакали као деца, чисто и искрено, разбиjени од његове шљивовице и емоциjа.
Давао сам годину за годином, био сам међу наjбољим студентима у генерациjи, добиjао сам неколико стипендиjа, бесплатан дом, радио сам разне послове, од магацина, преко конобарисања, до гардеробе у дискотекама. Увек сам имао неку кинтицу у џепу, коjу сам често делио са себи блиским људима.

– Матори, аjде идемо на Златибор сада на зиму, моjи су купили кућу тамо – позвао ме jе Милош.
– Брате, само реци датум и ко иде? – живот jе кратак и пун туге, да би човек пропуштао задовољства.
– Наша екипа из средње, а Маша иде са другарицама. Идемо да се спрдамо и пиjемо.

– Миланче – Маша ми се увек обрадуjе, загрли ме и изљуби. Цела екипа ми jе била мање више позната, само jедну девоjку нисам знао:

– Ово jе Лика, ово jе Милан – укочио сам се на помен тог имена. Пружио сам руку плавушици, нешто мало нижоj од мене. Погледао сам jе у очи боjе мора, насмешила ми се исто као онаj усташа коjи ми jе спасао живот, и пружила руку. Њено име и њен осмех су ми били довољни.

Не морате да погађате да jе она постала моjа девоjка, а касниjе и моjа жена. Купили смо кућу у Земуну, где ће Краjишник, него тамо. Радили смо обоjе, jа као инжињер у jедноj великоj грађевинскоj фирми, она као бабица у породилишту. Родила ми jе две ћерке и jедног сина, а онда jе jедног дана тихо умрла… Од чега? Као да jе битно.
Смрт jе поново ушла у моj живот…

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

Везане виjести:

МОМ ДЕДИ НИКОЛИ

Милан Пантовић: ЗАПИС СА КОРДУНА, ЉУТА ЛИЧКА ЗИМА

МИЛЕНА

Свjедочанство Стеве Бракуса о злочину усташа над Србима у Бракусовоj Драги 16. jуна 1944. године