Косово и Арарат – две светиње, српска и јерменска

Бабкен Симоњан

Бабкен Симоњан, књижевник, преводилац, есеjиста, Почасни конзул Србиjе у Јермениjи

Кроз ћирилицу Срби мораjу да опстану jер вам jе ћирилица одбрана од сваког зла и осваjача. Српско писмо jе ћирилица и ту нема расправе. Српска ћирилица jе савршениjа од латиници, то jе доказано лингвистички.-Да би неки писац написао нешто о Косову мора да носи српско крвареће срце у грудима. Нама Јерменима jе jасан бол, jасна носталгиjа Срба за Косовом и Метохиjом. Нама, као и Србима отете су историjске териториjе наше отаџбине, каже Симоњан

Познати Јерменски песник Бабкен Симоњан, Почасни конзул Србиjе у Јермениjи познат jе и као преводилац, есеjиста, србиста, културни делатник. Рођен jе 1952. године у Јеревану (Јермениjа). Аутор jе десет књига песама, есеjа, путописа и преко 800 публикациjа. Од 1975. бави се jерменско-српским књижевним и културним везама, истражуjе jерменску малоброjну заjедницу у Србиjи. Добитник jе броjних награда и признања за своj рад међу коjима jе и награда „Свети Сава“ коjа му jе додељена 1994. године у Пећи за књигу „Кроз балканску ватру“. Добитник jе , такође, и „Златне значке“ коjу додељуjе Културно просветна заjедница Србиjе.

Велико приjатељство према Србиjи као и  сличност судбине српског и jерменског народа основни су разлог и покретач овог разговора.

Ваша екселенциjо, реците нам , молим Вас, коjе сте приоритете зацртали као почасни конзул Србиjе у Јермениjи, у своjоj дипломатскоj мисиjи?

-Новембра 2006. године одлуком Владе Републике Србиjе именован сам за Почасног конзула Републике Србиjе у Јермениjи. Моjа конзулска делатност обухвата готово све сфере jавног живота: дипломатиjу, књижевност, културу, спорт, науку, образовање, привреду. Али jа даjем предност културноj делатности, jер сам, пре свега, писац и културни делатник. И управо имаjући у виду моjу дугогодишњу културолошку делатност Влада Србиjе ме jе именовала за Почасног конзула. Често одржавам предавања о Јермениjи за српску публику и о Србиjи за нашу, организуjем књижевне вечери, Дане jерменске и српске културе у Београду и Јеревану, изложбе српских и jерменских уметника, наступам, обjављуjем књиге, текстове, преводим српску књижевност на jерменски jезик, а такође представљам jерменску књижевност и културу српскоj jавности.

А што се тиче мог конзулског рада, морам да кажем, кад год долазе српске делегациjе, званичне и познате личности, увек сам уз њих и увек покушавам да будем од користи, jер ми jе дужност да у Јермениjи заступам српски интерес, да представим Србиjу на наjвиши могући начин, што и чиним ево већ четрдесет година.

Ви сте се толико саживели са српском историjском прошлошћу, културом, традициjом и посебно поезиjом да сте инспирациjу налазили у митовима Косовског боjа, посебно у елементима трагедиjе и подвига?

-Српска историjа ми jе позната jош из времена када сам jе учио у основноj школи. Имали смо предивну учитељицу историjе средњег века. Једном jе ушла у учионицу и рекла нам: Драги ђаци, данас ћу вам говорити о Косовском боjу из 1389. године. И сазнали смо доста о српскоj средњевековноj колевци, Косову и Метохиjи. Са усхићењем нам jе причала о цару Лазару, Југовићима, Милошу Обилићу, свим косовским jунацима коjи су бранили свету српску земљу од турског зулума. Таj школски час jе за сва времена остао у мом осећању. Прошло jе тачно пола века, а прича наше наставнице ме прати и даље – до дана данашњег. Нисам слутио да ће jедног дана таj час историjе о Косовском боjу бити судбоносан. Ниjе ми жао што сам своjе списатељско перо посветио Србиjи, jерменско- српским вазама. Оставио сам иза себе нешто траjно за историjу jерменско-српских односа. Али тек предстоjи да урадим нешто што до сада нисам. Да сам, чудом, имао два живота, не бих успео да остварим своjе идеjе и замисли.

Косово и Метохиjу сте упознали 1993. године када сте се у манастиру Грачаници дивили Симониди згаснутих очиjу, колико фресци на зиду вековне светиње, толико и Ракићевоj песми. А онда сте нам, већ 1994. даровали своjу „Косовску песму“?

-На Косову сам био више пута, али прва посета jе незаборавна. Са караваном српских песника у октобру 1993. путовао сам у колевку српства. Већ првог дана гледаjући прелепу Грачаницу присето сам се приче моjе учитељице о Косову. Дуго сам гледао ову Божjу творевину. То jе прави бисер српске средњевековне архитектуре. Водич нам jе причао занимљиве детаље из историjе зидања Грачанице, показао нам jе на зиду Симонидину фреску ископаних очиjу. Занемео сам гледаjући и слушаjући. У том тренутку у моjим ушима као да су одзвањале строфе чудесне Ракићеве песме „Симонида“. И тако на мене, са мрачнога зида,/На почађалоj и старинскоj плочи,/Сиjаjу сада тужна Симонида/Твоjе већ давно ископане очи.

Био сам ганут. Већ током боравка на Косову написао сам своjе прве стихове, али касниjе косовска тема jе постала jедна од централних у моjим написима о Србиjи. После броjних боравака на Косову написао сам неколико песама а међу њима и песму „Симонида“. Касниjе сам схватио да ниjе jедноставно писати о Косову. Да би неки песник написао нешто о Косову мора да носи српско крвареће срце у грудима. Нама Јерменима jе jасан бол, jасна носталгиjа Срба за Косовом и Метохиjом. Јасан нам jе неправедни однос бездушног света према Србиjи jер смо ми као и Срби, имали крваву судбину, нама као и Србима, отете су историjске териториjе наше отаџбине. Ми знамо шта значи црква без крста, зидова и свештеником са камом пресеченим грлом. И можда због тога врло добро разумемо Србе. И ниjе случаjно што сам Србиjи посветио jедан леп венац песама, а такође и есеjа и путописа.

Какве сте утиске стекли тада и да ли сте могли наслутити шта ће се дешавати после?

Знао сам да jе косовска земља кроз историjу увек била немирна, али нисам слутио да ће jеднога дана Косово опет доживети своjу нову и страшниjу голготу. Ниjе ми било чудно, jер добро познаjем српску историjу коjа крвари ево већ више од 600 година. Када су падале смртоносне бомбе на Србиjу а нарочито на Косово и Метохиjу, схватио сам да су Срби поново стављени пред олтар жртве. Марта 1999. зло jе поново подигло главу с намером да уништи све што jе српско. Тада jе jерменска jавност пажљиво пратила сва дешавања на Космету. Моj телефон ниjе „ћутао“, непрекидно су ме звали моjи приjатељи по перу, књижевници, уметници, научници, интелектуалци, званичници. Предлагали су да организуjемо протестни скуп солидарности са српским народом.

Написао сам текст солидарности са српским народом, обратио сам се нашим интелектуалцима, писцима, глумцима, критичарима, архитектама. Сви су се радо одазвали мом предлогу за потписивање писма солидарности. Тих дана jе jерменска штампа често обjављивала моjе текстове о Космету. Наступао сам на Радиjу, организовао скупове наших интелектуалаца. И, веруjете ниjедан jерменски писац ниjе написао ни jедну антисрпску реченицу. Наша штампа jе била пуна критике према Западу коjи jе 78 дана бездушно бомбардовао наjлепшу земљу на Балкану.

Отели су вам наjсрпскиjи део Србиjе. Лично мени, коjи сам везан за Србиjу скоро пола века, разумљиви су ваш бол и носталгиjа. Али да не заборавимо познату српску изреку да jе „Отето проклето“! Доћи ће време када ће Косово поново бити српско, као што jе било увек.

О чему говорите у књизи „Од Арарата до Косова“ коjу сте обjавили 2000. године у Београду?

-То jе књига моjих песама, есеjа и путописа са искључиво српском тематиком коjе сам обjавио раниjе у jерменскоj и српскоj штампи. У њоj причам о паралели између две напаћене сестринске земље, два напаћена, али достоjанствена народа. Кроз писану реч говорим о сличноj трагичноj историjи. С друге стране у књизи „Од Арарата до Косова“ обликован jе моj став о jерменском Арарату и српском Косову. То су два симбола и две светиње за нас и за вас. Арарат jе света jерменска планина на коjоj се у давна, библиjска времена, зауставила Ноjева Барка, а Косово jе српско светилиште – колевка српске средњевековне државности. Сваки Јерменин сузних очиjу гледа на свету планину Арарат, са надом и вером да ће jедног дана она бити враћена своjоj матици, као што сваки Србин с крварећим срцем чека да се Косово поново врати Србиjи. Књигом „Од Арарата до Косова“ jош jедном скрећем пажњу Јерменима и Србима да не смемо заборавити света места, све што нам jе отето од стране вековних и заjедничких неприjатеља.

Превели сте и неке одломке из „непреводивог“ Његошевог „Горског виjенца“. На какве сте тешкоће наилазили током превођења?

-Превођење „Горског виjенца“ jе велики изазов. Многи сматраjу да jе то непреводиво дело. Не слажем се са тим. Ако jе преводилац професионалац, ако добро познаjе историjу, обичаjе и прилике  свог и другог народа, он ће, без сумње, прилагодити превод законитостима jезика на коjи се преводи дело. Нама Јерменима „Горски виjенац“ jе разумљив из врло простог разлога jер Његош у своме спеву говори о борби против турског зулумћара, вечитоj борби коjа jе непрестана.

Користим прилику да читаоцима скренем пажњу на то да jе Његош своj „Горски виjенац“ 1847. године обаjвио у jерменскоj штампариjи Конгрегациjе Мхитариста у Бечу. Те исте године, своjу прву збирку песама jе обjавио у истоj штампариjи српски песник Бранко Радичевић. Мени апсолутно не прави никакав проблем Његошев епски десетерац jер jа пишем песме готово у свим песничким формама (дистих, катрен, сонет, рубаjи, терцин), такође у десетерцу епском и лирском.

Наjвећи проблем jе Његошево метафоричко мишљење. Без схватања тих метафора jе немогуће обезбедити аутентичан и квалитетан превод. Ја, наравно, читам све што се тиче „Горског виjенца“, читам такође све књиге о Његошу са коментарима и Решетара, и Банашевића и Младеновића. Тиме правим паралелу између анализа свих истраживача коjи су се посветили Његошевом стваралаштву. Превео сам до сада четвртину спева. Сада правим паузу са превођењем „Горског виjенца“ и имам утисак да ћу оваj препев довршити у стариjим годинама.

Са Запада нам често стижу поруке да се оканемо прошлости?

-Не само вама, већ и другим малоброjним народима коjи имаjу порекло и корене, стижу поруке да забораве своjу прошлост и културу. Ништа ме не чуди. То су покушавали да раде и нама, али ниjе успело. Још у совjетско време на Јермениjу су вршили притисак да се одрекнемо нашег националног писма коjе jе створио свештеник Јерменске апостолске цркве Свети Месроп Маштоц jош почетком петог века, 405. године. Тражили су да пређемо на латинично писмо. Наравно ниjе успело. Код Јермена jе веома дубоко усађено историjско памћење и присутна свест о пореклу. Прво су се побунили писци, па научници и уметници, па цео народ, а срећом уз нас jе било и jерменско руководство коjе се противило тоj такозваноj антиjерменскоj „културноj глобализациjи“. Сваком образованом човеку jе jасно да за очување националног идентитета, пре свега, треба сачувати jезик, веру, и отаџбину. Управо због тога Запад тражи да се малоброjни и стари народи одрекну свог порекла. Са Јермениjом се то неће десити. Јермени су jак народ.

Дела коjа сте обjавили на српском jезику штампана су на српскоj ћирилици. Како ви гледате на оваj проблем идентитета Срба, у овом веку?

-Лично за мене не постоjи српска латиница. Сваки народ мора да има jедно писмо. Српско писмо jе ћирилица и ту нема расправе. Не jедном, имао сам прилике, да од неких Срба чуjем да jе ћирилица „сељачко писмо“. Не могу да разумем људе коjи овако размишљаjу. Шта значи „сељачко писмо“. Писмо jе писмо и оно служи свима – сељацима, и варошанима. Српска ћирилица jе савршениjа од латинице, то jе доказано лингвистички. Србе и српску културу уништавали су и кроз латиницу, а многи Срби децениjама нису били свесни тога. Свако одрицање од националног писма може да доведе до трагичних случаjева, до губитка националне свести, а на краjу и нестанка.

У Србиjи сам обjавио пет књига и ниjедна ниjе на латиници, нити ће коjа бити. Кроз ћирилицу Срби мораjу да опстану jер вам jе ћирилица одбрана од сваког зла и осваjача.

Ретки су народи као Јермени и Срби коjи имаjу песме – тужбалице. Какви су то „документи“?

-У праву сте. Врло ретки су народи коjи имаjу тужбалице. Народи коjи не знаjу шта значи отета отаџбина или страдање  неће разумети шта jе тужбалица, камоли ће jе имати. Велики jерменски песник Григор Нарекаци коjи jе живео на обали jезера Ван у десетом веку, написао jе своjе ремек – дело „Књига тужбалица“ или „Књига тужних певања“, коjа постоjи већ више од хиљаду година и увек ће постоjати док постоjи jерменски народ. То jе непревазиђено литерарно штиво коjе jе преведено на више jезика. Управо кроз та тужна певања народ  jе увек изражавао своj бол и своjа осећања.

Како успевате да остварите национално jединство када у Јермениjи имате двоструко мањи броj становника него у диjаспори?

-Без националног jединства се не може остварити ништа. Ту нам помажу наши истакнути интелектуалци – писци, историчари, уметници, научници, политичари, елитни људи. Они су покретач националних идеjа. Кроз њихову активност народ види своjу будућност. А с друге стране, jерменска диjаспора у свету, коjа ниjе мала, има нас ван отаџбине близу шест милиона, и заjедно се боримо за опстанак, нарочито у овим временима глобализациjе када нам стране туђе силе намећу своjу вољу jер им jе задатак да сломе то наше jединство и националну културу, књижевност и да пропагираjу разарање, убиjање, крварење…И не престаjу притисци са Запада, пре свега Америке да прихватимо оно што ниjе у складу са нашим менталитетом.

Одлуком председника Републике Србиjе Томислава Николића на Дан државности, одликовани сте Златном медаљом Републике Србиjе. То jе прво државничко одличjе коjе сте добили за допринос сарадњи две земље?

-Златна медаља коjа ми jе додељена из руке председника Томислава Николића ове године на Сретење jош jе jедан доказ моjе привржености према сапатничкоj Србиjи. То jесте моjе прво државничко одликовање. Пуно ми jе срце за тако високо одликовање, са друге стране та награда обавезуjе да радим jош више у част Јермениjе и Србиjе и да правим нове мостове приjатељства Јермениjе и Србиjе коjима ће пролазити нова поколења.

Разговарала: Славица Ђукић

Извор: ЈЕДИНСТВО

Везане виjести:

СРБИ НЕ СМИЈУ ЗАБОРАВИТИ ГЕНОЦИД ПОЧИЊЕН НАД ЊИМА

О страдању Срба и Јермена – Jadovno 1941.

СРБИ ТРЕБА ОД ЈЕРМЕНА ДА УЧЕ О КУЛТУРИ СЈЕЋАЊА …

jерменски и српски народ диjеле историjу великих страдања