„Могло би и данас солидно да се живи од сточарства, али нема зараде ако jедну овцу `поjеде двоноги вук` (албанске `комшиjе`), а другу чуваш на jаслима у штали и дежураш 24 часа“, каже Слободан Дикић.
Преостали Срби у Косовскоj Каменици
Приредио: Неђељко ЗЕЈАК
У планинском диjелу Косовске Каменице у селу Бољевце живи стотињак Срба коjи су годинама изложени убиствима, пребиjањима, крађама имовине и уцjенама.
На превоjу коjи одваjа Криворечко (Новобрдско) од Поморавског подручjа на надморскоj висини од близу 900 метара ови горштаци опстаjу како знаjу и умиjу, давно остављени и заборављени.
Дуг jе списак злочин албанских сепаратиста над бољевачким Србима – а све jе почело 3. децембра 1999. године када jе на путу до куће у селу Лабjане убиjен Живорад Симић.
Киднапован jе на аутобускоj станици у Гњилану заjедно са братом по маjци Србољубом Стоjановићем.
У глуво доба ноћи, на очиглед воjника из америчког контигента КФОР-а, пребиjени су у чекаоници на станици, а потом стрпани у камион и одведени у Лабjане.
„Пребиjене, голе и босе избацили су нас у оближњи поток. С пушкама на потиљак одвукоше нас стоинак метара с друге стране потока. Тукли су кундацима, мом брату забиjаjу пушчани баjонет у ребра.
Он вришти и запомаже. Мене одваjаjу и тераjу да брату воjничким малим ашовом, копам гроб. Удараjу ме кундаком у потиљак и падам у несвест“ – сjећа се Србољуб.
Када jе дошао свиjести чуо jе братово запомагање и видио петорицу нападача како му брата растржу и убиjаjу.
Искористио jе „заузетост“ злотвора и скочио у кланац. Ту jе до зоре у води до кољена чекао пролазак воjне патроле КФОР-а коjе су те 1999 године обезбеђивала кретање путевима у региону Гњилна, Каменице и Новог Брда.
„Вриштао сам и молио да одемо до места где ми jе брат заклан, али они су одбили и повели ме у притворско оделење у бази `Бондстил` код Урошевца.
Почела су саслушања коjа су траjала данима да би ме на краjу поново избацили на аутобускоj станици у Гњилану и казали да ником ни реч не говорим о убиству брата“, завршава причу Живорад, оптужуjући америчке воjнике да су заташкали злочин.
Живорадова супруга Зорица, срећна што jе четири кћерке малољетнице удала, каже да ће jоj се све жеље испунити ако доживи да се бар jедан од синова ожени и ако jоj унуче по имену Живорад заплаче у дому.
Малоброjни ученици бољевачке школе
Уз троjицу Живорадових насљедника jош двадесетак младића улива наду да ће овдашњи Срби опстати у Бољевцу.
Уз њих, jош стотињак Срба, од коjих jе осморо дjеце предшколског и школског узраста, живи искључиво од столарства и пољопривреде.
Уберу по неки кубик огревног дрвета са планине по коjоj jе до повлачења српске воjске и полициjе на испаши било и по неколико хиљада оваца и говеда.
„Могло би и данас солидно да се живи од сточарства, али нема зараде ако jедну овцу `поjеде двоноги вук` (албанске `комшиjе`), а другу чуваш на jаслима у штали и дежураш 24 часа“, каже Слободан Дикић.
Он каже да лопови настављаjу да тероришу и тамане све – „макар то било и старо гвожђе“.
О непрестаном страху свjедочи jедна од наjстариjих Бољевчанки осамдесет трогодишња Тасjана Марковић.
„Сваког jутра испраћам, а онда испред школе дочекуjем унука Милоша. Не смемо дете само да пустимо да прође неких стотинак метара кроз шуму. Има свакаквих звери“ – прича Тасjана. Она каже да jе плаше они обучени у „ђавоља одела“.
Тасjана се сjећа да jе у срећна времена, коjа су завиjек изгубљена, бољевачка школа броjала стотињак ђака.
Везане виjести:
ПРЕМИЈЕРА „ЕНКЛАВЕ“ 4. МАРТА У САВА ЦЕНТРУ
И у нашим уџбеницима Србиjа без – Косова!
МИЛЕТИЋ: УНИШТИО САМ ДЈЕТИЊСТВО СВОЈОЈ ДЈЕЦИ