Борба против „великосрпског мита“, или шта данас Хрватима значи Јасеновац

Поjава др Анте Старчевића (1823-1896) на хрватскоj политичкоj сцени означила jе почетак озбиљних невоља за српски народ на териториjи некадашње Воjне краjине. Оваj дипломирани теолог са почасним звањем доктора мудрословиjа (филозофиjе) и несуђени професор математике на Лицеjу у Београду, коме су родитељи били покатоличени Срби, изградио jе своjу политичку кариjеру управо на мржњи према српском народу (не каже се без разлога да jе потурица гори од Турчина), коjи jе, описао као “реметилачки опструктивни фактор”.

(Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 31. октобра 2015. године.)

Пише: Војислав М. Станојчић

Када су Турци поразили хрватску воjску на Крбавском пољу, а земља на границама према турским териториjама опустела, хабзбуршки цар Фердинанд позвао jе Србе да се на њоj настане. Тако jе настала Воjна граница или Краjина, коjа jе служила као одбрамбени бедем од Турака. Године 1538. досељени Срби добили су повељу са свим поброjаним повластицима коjе им jе цар доделио. Док су Хрвати у то време живели у феудалном систему углавном као кметови и везани за земљу, дотле су Срби били потпуно слободни и одговорни jедино цару.

Био jе то jедан од разлога за завист и мржњу коjу су Хрвати гаjили и испољавали према Србима. Зато су се идеjе др Старчевића лако примале и брзо шириле. Обични људи поверовали су у тврдње да су главна сметња за напредак хрватског народа Срби, за коjе jе др Старчевић смислио и погрдну кованицу Славосерби, састављену од латинских речи sklavus (роб) и servus (роб и слуга), а неувиjено претио да “народ херватски неће терпити да та сужањска пасмина оскверњуjе (скрнави) свету земљу Херватах”.

Уз овакво “морално-политичко васпитање” лако се могу разумети зверства коjа су у Првом светском рату починили хрватски воjници над становништвом Мачве и Подриња, мада то нису “земље Херватах”.

Иако су у рату учествовали на страни поражених, Централних сила, захваљуjући стицаjу геополитичких околности, а, свакако и снажном утицаjу католичке цркве, Хрвати нису били кажњени плаћањем ратне одштете, већ су се, чак, као равноправни грађани нашли у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Међутим, непуне двадесет три године касниjе, у Другом светском рату, Хрвати су наслутили прилику да уз помоћ неприjатеља српског народа реше српско питање у Хрватскоj. Идеjни творац овог хрватског националног плана био jе Миле Будак (jош jедан Србин), писац, правник, министар у Павелићевоj влади, наjпре образовања и вере, а затим иностраних послова и амбасадор у Берлину. На коjи jе начин то мислио да постигне? По jедноставноj формули: “Једну трећину ћемо побити, другу покрстити, а трећу трећину протерати”. Поред тога, министру се приписуjе и оживљавање повика “Србе на врбе!”

Будаков план означио jе почетак четворогодишњег страдања српског народа на териториjи Независне Државе Хрватске. Срећниjи су успели да побегну у Србиjу, други су “добровољно” признали Светог оца за верског поглавара, док су се трећи нашли у jедном од 22 логора на териториjи НДХ , од коjих jе Јасеновац био наjстрашниjи, а по броjу жртава далеко далеко надмашио остале.

Један део Срба ниjе чекао да се нађе у некоj од Будакових трећина, већ jе отишао у партизане и повео борбу против фашистичке Независне Државе Хрватске, те jе, захваљуjући њему, Хрватска ипак некако успела да Други светски рат заврши међу антифашистичким земљама.

Нажалост, избегла jе и казну за геноцид над српским народом. Главни кривци су се, уз помоћ католичке цркве, успешно докопали безбедне Аргентине, док jе подршка хрватског народа усташком покрету вешто замагљена и заташкана празном причом о тобожњем братству и jединству.

Ако се упореде резулати пописа становништва, почевши од 1931, па до наjновиjег из 2011, очито jе да се проценат “реметилачког опструктивног фактора” у Хрватскоj непрекидно смањуjе. Године 1931. било га jе нешто више од 18,5%, 1948. године 14,38%, 1991, уочи почетка грађанског рата, 12,2%, док се 2011. постотак смањио на свега 4,54%. А колики ће он бити на следећем попису, можда ниjе тешко претпоставити уз разбиjање ћириличних табли у Вуковару, или редовне државне прославе годишњице “Олуjе”, коjу jе први обележио Фрањо Туђман речима: “ Нема повратка на старо, у доба кад су Срби ширили рак у срцу Хрватске, рак коjи jе уништавао хрватско национално биће и коjи ниjе допуштао хрватском народу да буде господар у сопственом дому и коjи ниjе допуштао Хрватскоj да води самосталан и суверен живот под овим широким плавим небом и у светскоj нациjи суверених народа”. А да “Славосерби” случаjно не забораве где се налазе, навиjачи их на спортским приредбама непрестано подсећаjу паролама: “ За дом спремни”, “ Убиj, убиj, Србина!” или “Србе на врбе!”.

Празне приче о помирењу у региону не даjу никакав резултат, а наjвише забрињава однос дела (већег) хрватског народа и његових политичких вођа према догађаjима из НДХ и грађанског (домовинског) рата коjи за многе као да jош ниjе завршен.

Пре нешто више од два месеца, на телевизиjи Републике Српске (РТРС) приказана jе емисиjа аутора Дениса Боjића о томе шта се данас у Хрватскоj зна о Јасеновцу. Случаjним пролазницима у Загребу постављена су три jедноставна питања:

1) Да ли знате колико jе људи убиjено у Јасеновцу?

Одговори су били: 1) Не знам. 2) 20.000. 3) Овиси о тому кога питате. Ако питате неприjатеља домовине – веома вели броj. Док ће вам приjатељи домовине рећи сасвим супротно.

2) Коjе су нациjе биле жртве Јасеновца?

1) Тешко ми jе рећи… Жидови мислим; 2) Хрвати сто посто; 3) Не знам… мислим, Жидови, затим Роми и чак Срби; 4) Мислим да jе тамо убиjено много хрватских комуниста; 5) Добро jе познато ко jе убиjан тамо! Ми, Хрвати!

Новинар jе питао и студенте Филозофског факултета у Загребу шта за њих значи Јасеновац. Добио jе одговоре:

“Не пуно… Не знам… Ништа посебно… Журим на предавање и заиста не могу да размишљам о томе… Баш ме брига! За мене нема никаквог значаjа! Уопће никаквог!

Сем случаjних пролазника и студената, у емисиjи су се могла чути и мишљења председника и секретара Друштва за истраживање троструког логора (радног, ратног и сабирног) Јасеновац и историчара Хрвоjа Класића, професора историjе на загребачком филозофском факултету.

Др Стjепан Разум, свештеник и руководилац Архива Загребачке надбискупиjе, председник Друштва, коjи jе већ раниjе изjављивао да су злочине у Другом светском рату почели четници (то jе у Хрватскоj синоним за Србе) побуном против легалне хрватске власти у jулу 1941 (уместо да мирно чекаjу код своjих кућа да их одведу у Глинску цркву или jедан од 22 логора), за РТРС jе изjавио jе да у Јасеновцу ниjе било геноцида. На питање новинара да ли зна колико jе људи убиjено у Јасеновцу, одговорио да се они не желе замарати броjкама, а и да jе њихов задатак борба против великосрпског мита о Јасеновцу.

Секретар Друштва Игор Вукић, новинар Привредног вjесника, пореклом Србин, чиjи су преци такође прошли кроз Јасеновац, отишао jе, како водитељ згодно рече, “даље од (Р)разума”. Он jе изjавио да геноцида ниjе било не само у Јасеновцу, већ ни на читавоj териториjи Независне Државе Хрватске, а да су се у Јасеновцу полагали возачки испити, рекреативно играо ногомет и изводиле казалишне представе. Играли су Нушићеву Госпођу министарку, обjаснио jе. У првим редовима седели су логораши, а у задњим њихови усташки чувари. Штета jе што Вукић ниjе показао фотографиjу бар jедног од тих идиличних догађаjа у троструком логору Јасеновац, коjи jе, како он сматра, био налик на пикник или одмаралиште за Србе, Роме и Јевреjе.

Слика о томе шта данас за Хрвате значи Јасеновац остала би веома мрачна да у емисиjи ниjе учествовао и професор историjе Хрвоjе Класић, коjи jе нагласио колико су опасни ставови председника и секретара Друштва, jер несумњиво могу да утичу на обичне грађане коjи су мало или нимало обавештени о томе шта се заправо догађало у наjвећем логору смрти на Балкану.

Мемориjални центар Јасеновац нема много посетилаца. За разлику од Вуковара, у њега не стижу ђачке екскузиjе, а и да дођу, биле би можда импресиониране „Каменим цветом“ Богдана Богдановића, али би тешко могле да схвате шта се на томе месту заиста догађало у време НДХ; нема фотографиjа логораша и њихових чувара и убица, нити се као у Матхаузену и другим сличним концентрационим логорима у Европи могу видети оруђа коjима jе “решавано српско питање у Хрватскоj”.

И ове године на дан бекства логораша из Јасеновца у спомен-парку Центра премиjер Хрватске Зоран Милановић истакао jе значаj обелодањивања онога што се догађало у том логору.

Претходних десетак година на комерациjе у Јасеновцу долазили су председници Хрватске Стjепан Месић и Иво Јосиповић, коjи су у своjим говорима оштро осуђивали Независну Државу Хрватску и усташке злочине и истицали значаj антифашистичке борбе за Хрватску. Нова председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић ниjе се поjавила на овогодишњоj комеморациjи у Јасеновцу. У хрватскоj штампи њен изостанак обjашњен jе великом узаjамном нетрпељивошћу ње и премиjера, али jе прави разлог вероватно у томе што госпођа председница добро зна да се гласови за победу ХДЗ-а на следећим изборима осваjаjу међу удругама хрватских бранитеља и домољуба и студентима коjе jе” баш брига за Јасеновац”.

Иако ниjе дошла у Јасеновац, гђа Грабар Китаровић ниjе пропустила прилику да се поjави у Борову на комеморациjи дванаесторици хрватских полицаjаца погинулих у рату 1991, а ниjе изостала ни њена изjава одговараjућа тренутку: ”Мора се знати истина о Домовинском рату и тко га jе почео. Правда ниjе стигла оне коjи су осмислили “Велику Србиjу”. Што jе, разуме се, са њене стране jош jедан значаjан допринос помирењу и успостављању нормалних односа у региону.

Извор: НОВА СРПСКА ПОЛИТИЧКА МИСАО

Везане виjести:

ПЕЧАТ – Шта jе данас Јасеновац Хрватима? (ВИДЕО) – Jadovno …​