Имена су ваша у књизи вечност
Улазите у раj, децо бесмртности
Из Тропара Јасеновачким Новомученицима,
по тексту Св. Владике Николаjа
Понесосмо у Јасеновац, на 70. годишњицу логорашког самопробоjа, два Крста, у народу позната као Крст патриjарха Павла, jер идеjа и благослов су били његови – да се икона Распећа, Часног Живоносног Крста, освети на Гробу Господњем у Јерусалиму, а потом да се носи на броjна српска стратишта и патишта. Ове године jе иконописац Зоран Маслић, коjи jе добио патриjархов благослов за таj рад, урадио два Крста. Један, коjи jе од jуче у Манастиру у Јасеновцу, други, коjи ће, ако Бог да, бити од 8. августа у новом храму Христовог Васкрсења, посвећен Пребиловачким Новомученицима.
Одмах, на почетку Молебана за пут, одjекну између два Крста сверадосни Васкршњи тропар. Проструjа кроз све нас крстоносце мисао: знамо да идемо на Голготу и исповjедамо васкрсење мртвих и живот будућег виjека. Заиста: „Христос воскресе из мртвих“ одjекивало jе jуче цио дан у душама нашим.
Трудио сам се да што мање мислим о злу проjављеном у том огромном логорском комплексу, наjсуровиjем у Европи. Мисли ниjесам могао да скренем (пут, граница), од двадесетогодишњице, „Бљеском“ 1995. године, дефинитивне (?) подиjеле Спомен подручjа. Те године био сам са православнима и католицима на дивноj Васкршњоj свечаности у Барању, такмичењу старих црквених поjаца и завршницом у уобичаjеном панонском специjалитету: шунки са слатким сосом. Микелић jе водио преговоре са Туђманом о отварању пута „Братство–jединство“, коjим сад идемо предвођени, без нашег тражења, хрватском полициjом; говорило се и о отварању нафтовода, нико ниjе слутио, осим, вjероватно, неких коjи су знали, шта ће се десити само пар дана касниjе. Већ Другим ратом искрварена Славониjа, некадашња Мала Рашка, коjа се била скупила у САО Западна Славониjа, била jе уништена. Избjеглицама из Маспока 1971. г., коjи су се селили на линиjу Сремчица – Нова Пазова све до Новог Сада, па оним из 1991. г. коjи 280 села преселише у Срем, придружише се нови, коjи сада чине „Мале Славониjе“ по перифериjама градова, као у моjоj Борчи. Таj народ велике културе и побожности, истраjава у свом трпљењу и надању, међусобно се лако препознаjе – jедан диван стариjи брачни пар из Новог Сада, jуче нам рече: “Одмах смо познали да нисте из Славониjе. Знате ми се препознаjемо…“
Локомотива и влак Хрватске државне железнице коjом су довожени логораш
Свако прати неке своjе датуме: jедан jе први пут из Новске дошао у Јасеновац, када jе откривен споменик, други се сjећаjу 1991, риjетки стариjи jош траже гробишта наjближих, неки као jа фиксирани су на ту 1995. годину. Деjан Медаковић jе написао 5. маjа те године: “Затичем патриjарха узнемиреног. Он не може да сакриjе своj очаj због хрватских зверстава над српским народом у Пакрацу и околини. ‘Какви су то људи коjи убиjаjу децу? Једно jе борити се а друго чинити злочине. Када би ми неко тражио да учиним злочин, или ће ме стровалити у какву jаму, изабрао бих ово друго.’ /…/ Растужио ме jе српски патриjарх. Онако ситан, као да се jош више смањио, увукао у себе, допрео до самог дна своjих великих брига. Први пут као да jе изгубио ону светачку мирноћу, непрестано се врпољио по софи. Узнемирене су биле и његове руке. Било ми jе jасно какве га ужасне муке море, њега коjи из часа у час незадрживо губи своj славонски завичаj. Толике су очи упрте у њега, а он, свестан своjе немоћи, очаjан што свом народу не може да упути неке опипљиве знаке утехе. Чини што може: опомиње на трпљење, љубав и страх да не постанемо нељуди. Нарочито ово последње раздире његову душу, jер то исто притиска своjом оловном тежином и душу његовог народа.“ (Медаковић, Д: Дани, сећања, VI, Прометеj, стр. 89-90) Да ли jе сасвим у праву академик, и када су у питању и патриjарх Павле и „душа његовог народа“? Јер патриjарх jе тада учинио нешто: организовао jе Молебан у Храму Светог Саве, окупило се нас 8 до 10 хиљада душа, да нас jе било триста хиљада, све би се Сребренице и Краjине, можда, одиграле са више разума. Чудна jе „душа народа“ коjа заборавља Јасеновац.
Верници прате службу Јасеновачким новомученицима
Послиjе службе измjешаше се владике и обичан народ, траже се благослови, размиjењуjу болови, надлежни епископ славонски Јован (Ћулибрк) одлучно управља своjим сарадницима. Од личности из jавног живота само Тихомир Станић, коjи припрема филм о Диани Будисављевић, од политичара – никог из Србиjе (ваљда су мислили да су 19. о. м. у Доњоj Градини испунили дуг). Предсjедник Скупштине Српске Н. Чубриловић и њен паметни министар вjера Драган Давидовић. Милорад Пуповац представља Србе у Хрватскоj, за Телевизиjу Српске изjавио jе да jе посjета предсjеднице Грабар Китановић музеjу добра да се увjери у његову неадекватност, а за ХРТ да jе посjета патриjарха Иринеjа корисна за помирење Срба и Хрвата, православних и католика. Учинило ми се да jе био и бискуп Шкворечевић, али jе брзо отрчао због сусрета са удругама из Домовинског рата из Пакраца и Липика.[1]
Екипа Музеjа жртава геноцида др Вељка Ђурића Мишине вриjедно ради снимања. Можда су живи експонати, млади Чувари Христовог гроба из Врлике – Батаjнице, jош вриjедниjи. Обjашњаваjу стрпљиво како настаjе њихова опрема. Славонци их шаљиво питаjу: „Јесте ли Сремци или Далматинци?“
Из тог послиjелитургиjског расположења, пењемо се на нову Голготу, на наjвишу хумку, наjближу Каменом цвиjету, на Јасеновачком пољу. Постављаjу се два Живоносна крста, свиjећа, колач и жито. Епископ славонски Јован обjављуjе да ће од овог 22.04. да се држи служба Светим Јасеновачким Новомученицима, а не парастоси. Захваљуjе Свjатеjшем што своjим апостолским ногама доноси помирење и позива да се схвати да се у Јасеновцу ниjе страдало за људске идеологиjе, него за Христа и име Србиново.
И Онаj коjи жалост претвара у радост одjекуjе из Јерусалима – Јасеновца: „Христос воскресе из мертвих“. Митрополит Амфилохиjе пjева тропар и на хебреjском и на ромском, сав присутни народ – као и на литургиjу – пjева сав молитвени текст. На „Свjати мученици“ сви се успињемо на хумку и учествуjемо у резању колача.
Васкрс у Јасеновцу.
Али, имали смо и таj, како стручњаци зову, „геноцид на прагу“, jедна жена са боцом вина моли владику Лукиjана осечкопољског и барањског да одслужи мали помен свима коjима се гроб не зна. Владика jоj учини по вољи.
Послиjе прелазимо европску границу на Сави. Чека нас достоjанствена и тужна Доња Градина. Под Крстом Светлана Стевић пjева косовску тугованку.
И ово jе Косово, кажу свештеници. Враћамо се кућама, преко граница. Млади богомољци насред Славониjе запjеваше у далматинском напjеву: „Рађала ти се пшеница и у кући дjечица.“
Усних од те пjесме, миран под стражом редарственика.
Код куће, помислих: циjела Србиjа jе била с нама данас у Јасеновцу на Голготи и Васкрењу, обељежаваjући 70 година пробоjа логораша.
Проклети интернет пружа друге слике.[2]
Снимци: Данко Страхинић и НВЖ
________________________________
[1] http://www.ika.hr/index.php?prikaz=vijest&ID=169423
[2] РТС Дневник 2 траjао jе 38 минута и 53 секунде. Ниjедан секунд Јасеновцу. Зорана Михаjловић нешто обjашњава о љубави према Николићу и Вучићу.
Дневник РТ Републике Српске даjе виjест у наjави и опширан прилог коjи почиње у 13. минуту. Све вриjеме иде погрешан титл: „Јасеновац: Патриjарх Иринеj служио помен“
http://rtrs.rs/av/pusti.php?id=48035
ХРТ не ставља у шпицу, у маратонском Дневнику од 44 мин. и 32 секунде у 22. минуту се почиње са позивом Удруге антифашиста предсjедници да посjети Јасеновац приликом државне прославе 26.04. Онда о икогнито посjети предсjеднице Музеjу. За разлику од РТС-а даjу jедну реченицу патриjарха: Ово jе наша Нова Палестина и Ново Косово.http://video.hrt.hr/2204/dnevnik220415.mp4
Извор: СТАЊЕ СТВАРИ
Везане виjести:
ОБИЉЕЖАВАЊЕ ГОДИШЊИЦЕ ПРОБОЈА ПОСЉЕДЊИХ ЈАСЕНОВАЧКИХ ЛОГОРАША
И РЕЈТИНГ СИТ И ЖРТВЕ НА БРОЈУ
ПОТРЕСНО СВЈЕДОЧЕЊЕ ЈЕДНОГ ОД НАЈМЛАЂИХ ЛОГОРАША
Потресно сведочење: Са 14 сам одведена у Јасеновац
Александар Живковић: Наjављена посjета папе … – Jadovno 1941.