Зашто Сарајеву смета подсећање на децу Козаре? | гост: Борис Радаковић

Историчар и кустос Меморијалног музеја на Мраковици, у оквиру Националног парка “Kозара” Борис Радаковић, говорио је у емисији “Релативизација” Љиљане Смајловић о овогодишњем обележавању годишњице Kозарачке битке, реакцијама које је то обележавање изазвало, страдању цивила у Другом светском рату и последицама усташког геноцида над Србима.

• [00:00] Борис Радаковић: Кад причамо о Козари и о страдању деце, ту се стварно говори о деци млађој од 15 година.
• [00:07] Борис Радаковић: Страдало је до сада евидентирано именом и презименом с подручја Козаре од ’41. до ’45. године више од 13.000 деце.
• [00:15] Љиљана Смајловић: Ко су биле усташе?
• [00:16] Борис Радаковић: Усташе су, нажалост, у великом броју били домаћи људи, дакле Муслимани, Хрвати, понеки Чех, понеки Украјинац.
• [00:25] Борис Радаковић: У документима немачким и хрватским немамо спомен четника у офанзиви.
• [00:31] Љиљана Смајловић: Види, он хоће да каже да су све Срби, а то су у ствари југословенски партизани.
• [00:36] Борис Радаковић: Код 20.000 устаника всех на подручју Босанске Крајине, нешто мање од стотину нису били из реда српског становништва.
• [00:45] Љиљана Смајловић: Добар дан, ја сам Љиљана Смајловић. Ово је „Релативизација” у којој сам данас замолила Бориса Радаковића, кустоса-историчара из Меморијалног музеја на Мраковици, што је део Националног парка Козара, да дође у Београд само да причамо о начину шта се променило ове године у начину обележавања козарачке битке и какав је то одјек добило у Сарајеву и у Београду — другачији.

• [01:18] Љиљана Смајловић: Борисе, хвала вам што сте само због нас данас дошли из Приједора.
• [01:25] Борис Радаковић: Хвала, задовољство је моје.
• [01:28] Љиљана Смајловић: Приметила сам две ствари. Прва је да је наше бошњачке суседе веома изнервирало што је Република Српска обележавала козарачко страдање 11. јула, кад се обележава страдање муслимана у Поточарима. А друга је да се и у Београду, а можда и у Бањалуци, све више говори о улози четника у страдању тог народа у тој немачко-хрватској офанзиви.
• [02:05] Љиљана Смајловић: Прво ми реците, јесам ли у грешци или јесте и ви осетили у Приједору, где живите, да се ова мала промена десила у начину како је примљено обележавање Козаре?
• [02:12] Борис Радаковић: Па више се осетило у одређеним медијима, сад све зависи какве медије пратите. Ја игром случаја и својим послом пратим одређене медије. Дало се нешто од тога приметити, што кажете, било је негодовања око избора датума обиљежавања козарске офанзиве.
• [02:34] Борис Радаковић: Знате како је дошло до тога да се ове године поклопи са 11. јулом? Пошто се то одржава у меморијалној зони у Националном парку Козара, ми смо сваке године домаћини, међутим Влада Републике Српске и владине институције организују обиљежавање такозваног Дана битке на Козари. То се углавном до сада обиљежавало или 4. јула или око 4. јула.
• [03:00] Љиљана Смајловић: То је остало још од раније — викенд који је близу 4. јула.
• [03:04] Борис Радаковић: Тако је, раније је то било 4. јула, пре рата, а сад у задње време, задњих 20 година, обиљежавало се око 4. јула, викенд који је најближи. Али ове године је то померено на 11. јул. Ја претпостављам, 4. јула смо имали обиљежавање страдања Срба у Подрињу у Братунцу. Претпостављам да је због тога померено — те суботе је било у Братунцу, а наредне суботе овде.
• [03:35] Љиљана Смајловић: Но, Бошњаци су то протумачили као провокацију?
• [03:43] Борис Радаковић: Да, ја прво не могу то да разумем из простог разлога — не може провокација бити обиљежавање жртава. Никаква то не може бити провокација. Видео сам и у медијима у Брчком да је било доста полемике зашто је Дистрикт Брчко одабрао да 11. буде дан жалости поводом и Сребренице и Другог светског рата, односно страдања Срба у Другом светском рату и страдања у протеклом рату. Дигле су се неке бошњачке организације сматрајући да се жртве не могу поистовећивати.
• [04:25] Љиљана Смајловић: А како се вама то чини као историчару?
• [04:30] Борис Радаковић: Мени се чини да обиљежавање жртава не може бити увреда. Са друге стране, поготово оне снаге које наводно раде на јединству Босне и Херцеговине — ваљда би један датум требало да помири све народе. Са те стране то може бити сасвим оправдано. Међутим, као да има одређена страна која се труди да те поделе одржи.
• [05:04] Борис Радаковић: Што се тиче Срба у БиХ и Републици Српској, ми смо и иначе склони компромисима, били смо и у обе Југославије. Један датум обиљежавања једних и других жртава може да повеже две заједнице. А ова страна која се залаже за јединствену БиХ, а сматра да српска страна ради на разградњи државе, буни се против тог једног датума.
• [05:49] Љиљана Смајловић: Наравно да се слажем са вама да одавање поште жртава не може бити доживљено као увреда, али они то доживљавају као да то рангира ниже Поточаре и Сребреницу. А всправо је контраст између тих жртава прилично упадљив.
• [06:20] Љиљана Смајловић: На Козари, кад причамо о страдању деце, ту се стварно говори о деци млађој од 15 година. Ту је, колико знам, побијено на Козари или после у дечијим логорима у НДХ… Последња цифра коју сам ја читала била је 11.000 деце. Колико су ваше информације?
• [06:53] Борис Радаковић: Нас троје кустоса у Меморијалном музеју између осталог радимо и прикупљање података о страдалим цивилима и партизанима. Узели смо период од дана рођења до 15. године старости. До сада је евидентирано именом и презименом с подручја Козаре од ’41. до ’45. године више од 13.000 деце.
• [07:18] Љиљана Смајловић: А за време саме офанзиве на Козару?
• [07:18] Борис Радаковић: За време офанзиве није толико цивила страдало у самој офанзиви. Већина цивила страда у логорима и на стратиштима од илинданских покоља ’41. и од октобра ’42. у селима око Приједора (Велико и Мало Паланчиште итд.). То је од ’41. до ’45. преко 13.000 деце. Наравно, преко 90% чине српска деца, затим ромска деца и остали.
• [07:57] Борис Радаковић: Треба правити ограду код дефиниције страдалника: Срби, Јевреји и Роми који страдају у Другом светском рату су жртве геноцида над њима. А остали цивили (хрватског, тадашњег муслиманског, украјинског, чешког порекла) су ратне жртве. Ова три народа су у НДХ била предодређена за истребљење.
• [09:03] Љиљана Смајловић: И сад кад се прави паралела између козарачких страдања и страдања у Сребреници, упадљиво је да су у Сребреници углавном жртве ратни заробљеници или војно способни мушкарци.
• [09:20] Борис Радаковић: Што се тиче Козаре, омјер деце и жена је далеко већи. Иако су мушкарци већина, близу 40% чине жене и деца. Међу цивилним жртвама бар 40% су жене и деца. Близу трећина укупних цивилних жртава Козаре су деца до 15 година.
• [10:22] Борис Радаковић: Иако ни на једном суду није пресуђено да је страдање Срба у НДХ био геноцид, у историографији имамо све особине геноцида. У НДХ је заиста доказиво да су имали план да истребе Србе, Јевреје и Роме.
• [11:13] Љиљана Смајловић: Можете ли да ми упоредите Приједор 1941. кад почиње геноцид и 1992. године? Какав је био етнички састав?
• [11:22] Борис Радаковић: На процени из 1939/40. Приједор је имао око 65.000 становника (муслимана око 18.000, Хрвата око 5.000–6.000, нешто Украјинаца и Чеха, а апсолутну већину чинили су Срби). На попису 1991. муслимани су били у благој већини.
• [12:37] Борис Радаковић: Док су муслимани од 1940-их до 1990-их повећали број око три пута, српско становништво се смањило за око 50%. Геноцид је изузетно утицао на то смањење јер је са подручја Приједора преко 1.000 српске деце страдало, као и млади људи од 16 до 26 година.
• [14:02] Љиљана Смајловић: На меморијалном зиду са именима скоро 10.000 партизана, је ли тачно да је писало да су то људи који су погинули за слободу и социјализам?
• [14:12] Борис Радаковић: И сад то пише, само се слабије види. Не само на зиду, него и у свим документима од 1972/73. када су отворени споменик и музеј, увек се наводило да су страдали за социјализам, револуцију или братство и јединство.
• [14:52] Борис Радаковић: Обичан сељак на Козари 1941. када почиње устанак је углавном неписмен или полуписмен. Он није читао ни Маркса ни Енгелса. Неки који су улазили у партију су признавали да нису знали шта је социјализам, али су им биле блиске идеје о равноправности, образовању и подели ресурса.
• [16:26] Борис Радаковић: Легендарна личност је доктор Младен Стојановић. Пре рата су га називали народним доктором јер је сиротињу лечио бесплатно и давао свој новац за лекове. У комунистичкој литератури су га прозвали „црвени доктор”. Он је потицао из познате свештеничке породице из Приједора.
• [18:27] Љиљана Смајловић: Кад смо код поделе устаника на партизане и четнике — да ли је ваша породица четничка или партизанска?
• [18:38] Борис Радаковић: Већи део моје породице је из Подгрмеча и они су страдали као цивили. У селу је у кући Радаковића била партизанска болница. Када почиње устанак крајем јула 1941. године, устаници се називају герилцима, а понегде и четницима.
• [19:41] Љиљана Смајловић: Ви немате снажне предрасуде ни у корист партизана ни у корист четника у својим радовима.
• [19:47] Борис Радаковић: Као историчар не смем да имам предрасуде нити недодирљива питања. Имамо право да се бавимо и питањима ко је био усташа 1941/42. године.
• [20:39] Борис Радаковић: Усташе су у великом броју биле домаћи људи — Муслимани, Хрвати, понеки Чех или Украјинац. Поред усташких јединица, пунили су и домобранске јединице и милиције.
• [21:28] Борис Радаковић: Постоји Приједорска муслиманска резолуција где су одређени муслимани дигли глас против убијања православаца. То јесте тачно, али ти представници су пре свега хтели да скину са себе оптужбе јер су муслимани масовно учествовали у првим покољима Срба.
• [22:45] Борис Радаковић: Само на подручју Козарца код Приједора располажемо са преко 100 имена муслиманских усташа и дивљих усташа који учествују у илинданским покољима. Да не спомињемо Цазинску крајину где су хиљаде наоружаних муслиманских цивила под вођством хоџе Бећира Борића упадале у српска села, пљачкале и коље.
• [25:26] Борис Радаковић: Офанзива се у немачким и хрватским документима назива „Немачко-хрватска офанзива на Козару”. Од 30.000 бораца Вермахта и НДХ који су учествовали, 19.000 су били из реда хрватских војних формација (усташе и домобрани — Хрвати и Муслимани).
• [26:16] Борис Радаковић: На Козари, од 3.500 партизана, свега неколико десетина нису били Срби.
• [27:01] Љиљана Смајловић: Бавили сте се темељно наводном улогом четника у козарачкој бици. Зашто се сад одједном инсистира на њиховој улози?
• [28:12] Борис Радаковић: Након ’45. увек се спомињало да су четници Радета Радића, Уроша Дреновића и Вукашина Марчетића помагали офанзиву. Раде Радић је осуђен и ликвидиран после рата и због оптужби за убиство доктора Младена Стојановића.
• [30:27] Љиљана Смајловић: Шта замерате старој литератури из времена социјализма?
• [30:37] Борис Радаковић: Замерам што се настојало доћи до баланса — ако су Хрвати имали усташе, Срби су морали имати четнике.
• [31:37] Борис Радаковић: Неки тврде да су четници учествовали у запоседању линије јужно од Козаре (у троуглу између Сане, Врбаса и Мањаче). Међутим, ти четници су једноставно били на својим територијама.
• [33:49] Борис Радаковић: Детаљно сам истражио дан по дан: партизани су од априла до августа 1942. вршили офанзиве на четничке територије. У немачким и хрватским извештајима о жртвама у офанзиви помињу се погинули Немци и Хрвати, а четничке жртве се уопште не наводе.
• [38:21] Борис Радаковић: У едицији „Козара” у 6 томова на преко 5.000 страница прикупљено је на стотине сведочанстава бораца — нигде се не помиње да су се четници на било ком сектору борили против њих током офанзиве.
• [42:38] Љиљана Смајловић: Значи по вама нема основа у историјским изворима за тврдње да су четници учествовали у геноциду на Козари?
• [43:21] Борис Радаковић: Нема основа, то је политиканство. Поређење Косовске и Козарачке битке нема историјског смисла.
• [44:00] Борис Радаковић: Косовско предање је било и те како живо 1941. на Козари. У партизанским сећањима (Жарко Згоњанин) стоји запис да су људи говорили: „Враћа се Косово, долази ново Косово. На оном Косову је неко преживео, можда ће и на овом, а ако не — бар ће се пружити отпор.”
• [45:02] Борис Радаковић: Скендер Куленовић у поеми „Стојанка мајка Кнежопољка” спомиње Обилића и борбу за слободу. За доктора Младена су говорили да је „наш Обилић”.
• [47:06] Борис Радаковић: Осман Карабеговић у јануару 1942. на саветовању каже: „Српска тробојка на нашим капама је симбол поробљеног српства које се дигло у борбу за слободу, а петокрака на тробојци је симбол јединства народа.”
• [48:15] Љиљана Смајловић: Зашто се понаша као да је непристојно рећи да је то био српски антифашизам?
• [48:32] Борис Радаковић: Непристојно је то негирати јер су то лако доказиве чињенице. Од око 1.000 партизана на Козари крајем 1941. свега 33 или 36 нису били Срби.
• [49:38] Борис Радаковић: Бранко Бокан је израчунао да од око 20.000 устаника у Босанској Крајини, мање од 100 нису били Срби. A и ти који су били из других народа били су чланови КПЈ или СКОЈ-а.
• [51:23] Борис Радаковић: На меморијалном зиду на Козари од близу 10.000 партизанских имена, 96% су Срби, 2,9% Муслимани, a 0,9% Хрвати и остали.
• [52:10] Борис Радаковић: Дана 9. јула 1944. године при ослобођењу Козарца у једном дану је погинуло 206 муслиманских усташа. Више је Муслимана погинуло у боју против партизана у том једном дану него за читав рат у партизанима са тог подручја.
• [55:25] Борис Радаковић: Ја антифашизам на нашим просторима волим називати „антиусташтвом”, јер нашим прецима каму над вратом није држао Италијан, него у највећем броју домаћи људи — усташе, домобрани и муслиманске милиције.
• [55:41] Љиљана Смајловић: Борисе, хвала вам што сте дошли и хвала вам на разговору.
• [55:43] Борис Радаковић: Хвала вама.

Приредио: Редакција портала Јадовно 1941.