Источна Босна – Књига Јадовно 1.

И у источној Босни су усташе транспортовали Србе у логор Јадовно. Највише их је одведено из Бијељине, Зворника, Тузле, Власенице, Рогатице и околних српских насеља. Почетком јуна, усташе су похватали неколико десетака Срба из Бијељине и околине, већином трговаца и обртника, међу којима је био и свештеник Миленко Поповић. Ноћу су их батинали у затвору среског начелства, а дању их, као у Огулину, Винковцима и неким другим градовима, изводили да чисте улице, док су их мјештани пратили погрдним ријечима и ударцима. Ова група је 23. јуна отпремљена у логор Даницу, одакле је, заједно с другим Србима, у јулу, у једној од пет композиција, транспортована у логор Јадовно. Сљедећа већа скупина Срба је у овом крају похватана 13. и 15. јула, међу њима и 25 православних свештеника. Њих су 15. јула пребацили аутобусом у Босанску Рачу, а одатле транспортовали у Госпић. Већ 1. августа је услиједило и треће масовно хапшење у Бијељини и околици, када су усташе похватали 45 Срба, већином обртника, трговаца, ђака и студената. Држали су их само једну ноћ затворене у војном логору у Бијељини, а сутрадан, на Илиндан, с више Срба из других мјеста, пломбираним теретним вагонима одвезли у логор Јадовно, гдје су сви побијени. Сачувано је више свједочења о хапшењу Срба у овим крајевима уочи Илиндана и њиховом транспортовању у Госпић. Ристо Стјепановић из села Јања, који је био активни официр и након капитулације Краљевине Југославије се успио пробити до куће, детаљно описује своје и хапшење својих комшија у зору 2. августа. Усташе и оружници су око 4 сата опколили Јању и похватали 30 изненађених људи, међу којима и њега. Одвели су их у оружничку постају, из које су их запрежним колима упутили на „саслушање“у Бијељину. У бијељинској полицији су затекли 15 затворених Срба из Брезовог Поља код Брчког. Сви су били повезани жицом, због чега су им руке биле црне и натечене. Након само сат времена, у собе у којима су били притворени ушли су усташе, пред којима је био шеф полиције Иван Тољ. Одмах су почели тући онако преморене и повезане људе кундацима, лопатама и мотикама, а затим их одвели на жељезничку станицу, гдје су им за спроводнике одређени усташки полицајци и културбундовци. Више од двије стотине заточеника усташе су утјерали у сточне вагоне и затворили их, а затим је воз кренуо према Шиду. У Шиду су их истјерали из вагона ради преласка у другу композицију. Током прекрцавања и краћег задржавања на станици, усташе и окупљени грађани су их тукли, вријеђали и псовали им мајку српску, говорећи: „Што их водите, и овдје има мјеста за њих.“ Након два сата, композиција попуњена Србима са ширег подручја кренула је за Загреб, у коме их је преузела загребачка полиција и спровела у Госпић. На жељезничкој станици у Госпићу су их повезали двојицу по двојицу жицом или ланцима. Као и у Шиду, дочекали су их разјарени грађани, који су на њих, већ измрцварене, глађу, жеђи и батинама, бацали камење и вријеђали их повицима: „Што их водите, што их нисте поубијали тамо.“ Тако су били „праћени“ све до зграде Окружног суда. У казнионици су затекли двориште и ћелије пуне заточеника, међу које су и сами угурани, да би истог дана, у неколико колона, били упућени у логор Јадовно. „Чим смо ушли у двориште казнионице“, описивао је касније Ристо Стјепановић, „видјели смо неколико православних свештеника како су четвороношке ходали у кругу, а на њима су јахале усташе и тукли их ногама и рукама. Вукли су их за бркове и браде, чупали их, а једном од њих полили су браду бензином и запалили.“ У том часу је један човјек, изгубивши контролу услијед мучења и неподношљивог живота у казнионици, почео у сав глас да виче: „Побједа је наша! Бог је с нама!“ Пошто га други заточеници нису могли ућуткати, један усташа га је убио. Ристо даље свједочи како је неки стражар с другог ката упитао придошле да ли се међу њима налази његов познаник, чувар из зеничке казнионице. „Тај је заиста био међу нама и јавио се. Усташа га је позвао да дође на кат. Овај је отишао и убрзо иза тога чуле су се са ката батине и јаукање. Мало иза тога настала је галама и ми смо видјели како су усташе тога хапшеника тукли и ћушкали низ степенице. Кад је стигао у двориште, тај се хапшеник окренуо и ударио песницом најближег усташу таквом снагом да је усташа пао. Друге су усташе навалиле на њ, али пошто је хапшеник био врло јак, нису га могли савладати и коначно га је један убио метком.“[1] Ристо је у својој изјави навео и да је послије неколико дана приспјела још једна већа група Срба, допремљених из Бијељине и околине, међу којима је била цијела породица Ерсмановић из Модрана, са пет чланова, те породица Бобара из једног села крај Јање, такође од пет чланова. Ти су људи били обучени у сељачке ношње које су биле све укрућене од усирене крви. Готово да се нису ни задржали у казнионици, већ су одмах пребачени у логоре Јадовно и Слану, гдје су погубљени. Пане Петровић, трговац из Бијељине, ухапшен је 8. августа заједно с Јоцом Бошњаковићем и задржан у затвору до 11. августа, када је с других 209 Срба, већином сељака из зворничког среза, теретном жељезничком композицијом отпремљен у Загреб. Група је до 13. августа била у затвору загребачке полиције, да би тога дана вечерњим возом била упућена за логор Јадовно. Петровић у својој изјави детаљно описује злостављања током транспортовања до Госпића. „Срби који су доведени у Госпић, били су испребијани, изнакажени, рањави и крвави. Било их је с поломљеним рукама, ногама, с видним ранама по лицу и тијелу. Затекли смо у казнионици Госпић једног младића, сељака из села јајачког, старог око 18 година, којем је било десно ухо потпуно одсјечено до саме кости. Крв му се скорила по лицу и врату.“[2] Петровић својим детаљним исказом потврђује наводе других свједока, износећи готово идентичне податке, уз остале, да је у казнионици и њеном дворишту могло бити 2.500 до 3.000 људи, углавном Срба, уз 10-15 Хрвата. Ријетко који Јеврејин би се задржао у казнионици, јер су они били привремено смјештани у логор Овчара, да би одатле, или већ са жељезничке станице Госпић, као и Срби, били отпремани на губилишта логора Јадовно и Слана. Пане Петровић, Ристо Стјепановић, Симо Ћурковић, Драго Хаџичолаковић, Саво Хаџичолаковић, Јоцо Чолаковић и други свједоци у својим изјавама, датим на различитим мјестима и у различито вријеме, не знајући један за другог, дају усаглашене податке, који поткрепљују тврдњу да је у Госпић свакодневно стизало 800 до 1.000 заточеника из свих крајева НДХ и да их је исто толико свакога дана из Госпића упућивано на стратишта. Из података наведених у њиховим изјавама слиједи да је из Бијељине у Јадовно упућено 60 људи, а из њене околине око 500, углавном Срба сељака. Срби су у котару Брчко, у опћинама Брезово Поље и Челић, похватани такође на Илиндан, 2. августа. Њих су усташе пребацили у Бијељину, а одатле, заједно с тамошњим Србима, транспортовали у логор Јадовно. То сазнајемо из дописа Котарске области Брчко од 5. августа, упућеног Великој жупи Посавје, којим се тражи да се „спречи непланско упућивање Срба у концентрациони логор Госпић.“[3] Котарски предстојник у Брчком је у допису изразио своје мишљење да се таквим хапшењем неће постићи циљ, јер у Брчком има око 40.000 Срба, износећи да би било боље иселити оне који су имућнији и непоћуднији, а оне који преостану потом похватати и послати у концентрациони логор Јадовно. Котарски предстојник се том приликом пожалио да нема довољно капацитета који би му омогућили да свих 40.000 Срба упути „у концентрациони логор Госпић и на тај начин ријеши, српско питање у овоме крају.“[4] И у Босанском Шамцу су хапшења Срба почела крајем априла. У злостављању затворених људи нарочито се истицао оружнички наредник Алија Трабозарлија. „Он нас је“, како наводи Светозар Вујанић, „немилосрдно тукао кундацима и пендреком те газио ногама по нама. Овај жандарски наредник који је тамо службовао још за вријеме Југославије, био је главни помагач среског пристава Иве Врлића и Илије Параџика у прогону Срба.“ И у овом крају су усташе на Светог Илију масовно хапсили Србе, при чему су издвојили 17 затвореника и отпремили их у логор Јадовно, гдје су побијени. „Међу њима био је и мој отац Ђоко“, каже даље Светозар Вујанић. „С мојим оцем одведени су у Госпић из Босанског Шамца: Малиновић Александар, абитуријент, Ружић Жарко, ђак осмог разреда гимназије, Ставрић Ратко, студент ветерине, Николић Александар, пекар, и његов брат Јован, кројач, Илић Миха, кујунџија, Коста, гостионичар, чијега се презимена не сјећам, жељезнички магационер којему је име било Ђоко, а презимена му не знам, те још један младић, који је у Босанском Шамцу био у гостима код своје сестре, Повирац Мита, банковни чиновник, и још неки угледнији сељаци из околних села чија имена не знам. Једино се сјећам да је међу одведенима Србима био и општински биљежник из села Црквине, којем је име било Ђоко, а презимена му не знам. О судбини и ових Срба се ништа не зна, али се с правом верује да су сви побијени.“[5] И овдје је у исто вријеме вршен притисак на српско становништво да пређе у католичку вјеру. Зарад остварења те намјере, Србима је обећавано да их неће отпуштати с посла, ни одводити у логоре, нити ће им одузимати имовину. Православне цркве у Босанском Шамцу, Црквини, Слатини, Обудовцу, Новом Граду, Дубици, Милошевцу и Тишини усташе су опљачкали и затворили. Похватане Србе из Модриче, међу којима су били и Ристо Микичић и његова супруга Даринка, усташе су 22. јуна спровели у затвор у Градачац, у ком су их држали неколико дана, а затим их у јулу упутили у логор Јадовно. По сјећању Даринке Микичић, с њима су из Градачца транспортовани Влајко Станишић, Александар Новожилов, Изидор Абинун и Веља, по занимању абаџија, родом из Србије.[6] У селу Осмаци и Гојчина, у котару Зворник, усташе су 1. августа похватали 31 човјека и повезане их одвели у Прњавор, гдје су их затворили у школску зграду. Тога и сљедећег дана су покупили већи број Срба из Дубице и Рајинаца. Након злостављања, из Прњавора су их камионима превезли у Тузлу, а затим у логор Јадовно. Тих дана су се у хапшењу по овим српским селима истицали усташе из Јеловог Брда, са Авдијом Бећировић Шабановим на челу. Под његовим вођством, усташе су у селу Осмацима, након што су одвели сељане, порушили све плотове и ограде на српским њивама и пољима, како би стока из муслиманских села могла слободно пасти. „Тома Тракиловић и Славко Драшкић, не знајући што усташе намјеравају, хтјели су да спријече то рушење, али су их усташе из пушака на мјесту побиле.“[7] Муслиманске усташе, предвођене таборником из Прњавора Ибрахимом Камерићем, заједно са оружницима и њиховим командантом Хасаном Зухрићем, опколили су 9. августа српска села Међаши, Дубица, Сарач и Миљеновац, у котару Зворник, и похватали 111 Срба, одвели их у Прњавор и затворили у зграду школе. Том приликом су затворили и 13 Срба из села Рајинаца. Мучили су их толико да је сав под у школи био крвав, што су њихове супруге и кћери видјеле када су им донијеле храну. Потом су их камионима превезли у Тузлу, гдје су их потрпали у сточне вагоне и отпремили у логор Јадовно.[8] И у времену од 8. до 12. августа, муслиманске усташе су у Зворнику ухапсили 62 Србина и одвели их у Бијељину, одакле су транспортовани у логор Госпић.[9] У Власеници се све до 22. јуна налазила њемачка војска, те није било злостављања и хапшења српског становништва. Међутим, одмах по одласку Нијемаца, истог дана, 22. јуна, у Власеницу су из Сарајева дошли усташе и ухапсили седам угледнијих Срба, одвели их у Рашића гај и убили. Страдали су свештеник Душан Бобар, трговци Јово Мићић и Данило Јолић, геометар Бранко Здерић, те земљорадници Душан Митровић, Новица Дракулић и његов брат Анђелко.[10] Хапшења су у власеничком крају настављена, а с њима и пљачке, батинања и убијања. Овдје је у времену од 22. јуна до 20. јула убијено 80 Срба. У акцији масовног хапшења, усташе су 28. јула похватали 200 житеља Власенице и околице, које су у теретним вагонима жељезницом транспортовали у Госпић, затим у логоре Јадовно или Слана.[11] У Рогатици су до половине јуна, као и у Власеници, боравили њемачки војници и за то вријеме су Срби и Муслимани у овом крају мирно живјели и обављали своје послове. Међутим, одмах по одласку Нијемаца, почела су појединачна, групна и масовна хапшења Срба. У Рогатици је организован усташки логор, којим је заповиједао Мустафа Јамаковић, сељак из Рогатице. Под његовим руководством, муслиманске усташе су на путевима и у граду пресретали Србе и отимали им робу коју су доносили на продају. Одузимали су новац, злато, тражили оружје и злостављали их у њиховим домовима. У ноћи између 11. и 12. јула, усташе су похапсили православне свештенике и њихове породице и одвезли их у Сарајево. Само неколико дана касније, похватали су 30 Срба у Рогатици, а у околици око 30 сељака. У затвору су их злостављали 10 дана, а затим их, у једном од транспорта, преко Сарајева отпремили у логор Јадовно. Да су заиста упућени у Госпић, потврђују дописне карте које су Јово Будимир и Милан Спајић, двојица из ове групе, послали својим кућама.[12] Средином јула, усташе су похватали још 40 Срба, већином сељака из околине Рогатице. Они су такође из Сарајева транспортовани у логор Јадовно. Међу њима су били Јанко Ђурђевац, Перо Лимић, Спасоје Палавестра, Светозар Вранић, Душан Лимић и други. Сачувани подаци говоре да је из Рогатице и њене околине у Јадовно отпремљено 100 људи.[13] [1]   АБиХ, ЗКРЗ за БиХ, бр. 10838. [2]   АЈ, фасц. 922, Изјава Пане Петровића од 13. априла 1942. [3]   Архив ОС, а. НДХ, кут. 174, рег. бр. 10/11-1. [4]   Исто. [5]   Изјава Светозара Вујанића од 12. фебруара 1943, АЈ, фасц. 919. [6]   Изјава Даринке Микичић од 17. априла 1942. године, ХАК, кут. Јадовно. [7]   Записник Комисије за ратне злочине Зворник од 13. септембра 1946, АБиХ. [8]   Записник Комисије за ратне злочине Зворник од 11. септембра 1946, АЈ, ф. 910. [9]   Записник Комисије за ратне злочине Зворник од 24. августа 1946, АЈ, ф. 910. [10]   Изјава Невенке Мићић од 20. марта 1942, АЈ, фасц. 919. [11]   Исто. [12]   Изјава Антонија Церовића од 19. маја 1942, АЈ, фасц. 918. [13]   Исто.

Преузмите књигу у PDF формату:

---

---

Назад на садржај књиге