Василије Крестић – О односу науке и политике

Због тога што сам о своjоj Историjи Срба у Угарскоj 1790−1918. у недавном интервjуу обjављеном у „Печату“ имао прилике, на повећем простору, да изнесем оно што сам сматрао да заслужуjе jавну пажњу, одлучио сам да данас не говорим о њоj. Не желим да понављам оно што сам већ рекао и што су уважени читаоци „Печата“ већ имали прилике да прочитаjу.

Овом приликом позабавићу се односом науке и политике. Та тема ниjе нова. О њоj су писали многи, што доказуjе да jе изазовна и да се о њоj увек може рећи нешто што jош ниjе казано. Ја ћу покушати тоj теми да приступим са становишта науке коjом се бавим и са становишта сопственог искуства, коjе, бар ми се тако чини, ниjе незанимљиво, и ниjе само личне, већ jе и много шире, начелне природе. Науком сам почео да се бавим краjем педесeтих година прошлог века. У њоj сам и са њом више од пола столећа. У том вишедецениjском периоду, богатом честим друштвеним променама и политичким заокретима, и историографиjа jе пролазила кроз разне мене и видљиве трансформациjе.

Зато што сам по дубокоj старини Банаћанин, што сам емотивно везан за родни краj и за људе из завичаjа, кад сам постао асистент Филозофског факултета, на Катедри за националну историjу новог века, пожелео сам да се бавим историjом Срба из Угарске. Међутим, због потребе наставе, моj професор Васа Чубриловић инсистирао jе да се посветим изучавању историjе Хрватске и да моj докторат буде из историjе Хрвата. Захваљуjући тоj чињеници многе године провео сам у изучавању прошлости Хрвата. Колико сам на самом почетку тог изучавања био незадовољан тиме што не могу да се посветим темама и проблемима Срба из Угарске, толико сам, одмичући у свом послу, схватио да ми се отвараjу многе нове значаjне и занимљиве историографске теме, коjе нису биле проучене, коjе су само узгред у науци биле дотицане, или су скроз погрешно и тенденциозно биле приказане. Схватио сам да jе историjа Срба у Хрватскоj, Славониjи и Далмациjи научно потпуно запостављена. Да су односи између Срба и Хрвата у хрватскоj историографиjи и публицистици приказани злонамерно, да су за све неспоразуме и сукобе међу њима неосновано окривљени Срби, коjи су се, наводно, у Хрватскоj и Славониjи удружили против Хрвата с Мађарима а у Далмациjи с Италиjанима. Дошао сам до закључка да jе званична оцена о томе како jе и зашто дошло до геноцида над Србима у Независноj Држави Хрватскоj у свему исполитизована, да jе апсолутно неприхватљива и да питање геноцида заслужуjе нову озбиљну научну анализу. Ниjе ми измакла из вида чињеница да jе у основама читаве хрватске политике у другоj половини XIX и почетком XX века било, па и до данас добрим делом остало, хрватско државно и историjско право, коjем jе циљ стварање велике, етнички, и колико jе могуће више, римокатолички чисте хрватске државе. С тим у вези наметнуо се и закључак да jе jугословенство бискупа Штросмаjера, коjи се чврсто држао хрватског државног и историjског права, по коjем Србима у Хрватскоj ниjе признавана политичка посебност, већ су третирани као православни Хрвати, само по имену било jугословенско. Да jе оно, у ствари, било jедан вид хрватства и великохрватства.

Имаjући пред собом широко поље рада, с броjним и значаjним темама, jа сам кренуо у њихово постепено изучавање, али сам желео да у таj посао укључим и више научно заинтересованих колега. Због тога сам у Одељењу историjских наука САНУ предложио да се оснуjе Одбор за историjу Срба у Хрватскоj. У Одељењу jе таj предлог прихваћен с jедним гласом против и jедним уздржаним. Међутим, у Председништву САНУ, у чиjем саставу jе тада било неколико генерала и доследних титоиста, дошло jе до озбиљне расправе. Генерали и Титови следбеници сматрали су да jе питање историjе Срба у Хрватскоj у надлежности Хрватске и Хрвата, њихове академиjе наука и њихових историjских института, а да српски историчари и САНУ у то не би требало да се упуштаjу, jер, ако то буду чинили, наглашавали су, „завадиће нас с друговима у Загребу”. По том краjње нерационалном опонирању и снисходљивом понашању према „друговима у Загребу“ види се колико jе jедно чисто научно питање, коjе се тицало jедног дела нашег народа у нашоj заjедничкоj држави, чак и у Српскоj академиjи наука и уметности било исполитизовано. По томе се види да су Хрвати успели да ставе монопол на изучавање историjе Срба у Хрватскоj. Да jе њихова прошлост била хрватски забран у коjи научници из Србиjе нису смели да кроче, jер су Хрвати за себе резервисали право да историjу Срба тумаче онако како одговара њиховим националним, политичким и државним интересима. Монопол коjи jе Загреб успоставио на изучавање историjе Срба у Хрватскоj, Славониjи и Далмациjи Хрвати су добро искористили. Србе су приказали као кривце у свим међусобним споровима а Хрвате као њихове недужне жртве. Тиме су допринели jош већоj омрази између два народа, чиме су оjачали идеjу да се српско питање у Хрватскоj може и мора решити jедино геноцидом.

Кад jе реч о тумачењу историjских догађаjа и могућем прихватању или неприхватању тог тумачења од стране политике и политичара, мислим да за то, као добар пример, може да послужи геноцид почињен над Србима у време Независне Државе Хрватске. Стога ћу се мало дуже задржати на том питању. Никакве сумње нема да се у послератноj Југославиjи о геноциду могло писати само по jедном шаблону, коjим jе кривица за геноцид подељена на равне делове између починилаца и страдалника. Починиоци су ослобођени одговорности онолико колико су оптужени недужни страдалници. Том перфидном поделом кривице почињен jе нов злочин. Хтели-не хтели, Срби су под комунистичком влашћу били принуђени да прихвате лажну симетриjу о кривици. Тиме су злочинци прикривени а размере злочина умањене. После тога, на темељу тзв. братства и jединства изграђена jе нова Титова Југославиjа. Сви коjи би се усудили да приликом писања о геноциду над Србима почињеном у време НДХ одступе од шаблона коjим jе кривица између злочинаца и жртава била подељена, наилазили су на жесток отпор, на безобзирну критику и жигосање „да ремете братство и jединство“, „да забадаjу трн у здраву ногу“, „да заговараjу теориjу крви и тла“, „да су творци теориjе о геноцидности читавог хрватског народа“, да су националисти и шовинисти, хрватомрсци и хрватождери, фашисти, расисти и злочинци.

Свим тим квалификациjама, коjе су у jеднопартиjском систему по оне коjи су жигосани биле веома опасне, задатак jе био да се по сваку цену, не бираjући средства, сачува званична партиjскополитичка оцена о геноциду, његовим узроцима и починиоцима. Чувањем те оцене и бригом да се она не наруши, чувано jе jединство државе, брањени су „братство и jединство народа и народности Југославиjе“ и друштвенополитички поредак државе.

Како су званичне партиjскополитичке оцене о геноциду наjвише одговарале Хрватима и Хрватскоj, због коjих су, такве какве су, биле и изрицане, њихова средства информисања будно су пратила све што jе писано о том злочину, а кад би неко искочио из колосека коjим се морао кретати, бавећи се том темом, наилазио jе на оркестриране протесте и нападе.

Мањег интензитета, ти напади долазили су и из Србиjе од партиjскополитичких функционера и новинара, коjи су, игноришући научно проверене чињенице, попут кербера, били задужени да бране линиjу Партиjе, али и да се исказуjу као чувари њене идеологиjе и „њених тековина“. У исто време била jе то згодна прилика за све болесно амбициозне кариjеристе да искажу своjу партиjскополитичку правоверност и да од ње стекну неке личне погодности.

Неоспорна jе чињеница да су наша научна сазнања о узроцима почињеног геноцида над Србима у НДХ више децениjа после рата 1945. године била закочена из два основна разлога. Први jе био таj што jе владаjућа партиjа наметнула своjе тумачење, коjим jе, како jе већ речено, и злочинце и страдалнике ставила на оптуженичку клупу, чиме jе одредила смер сваком даљем писању о геноциду. Други веома важан разлог због коjег се о геноциду над Србима у Хрватскоj дуго ниjе могло ништа научно поуздано написати криjе се у чињеници што историjа Срба у Хрватскоj, као и историjа српско-хрватских односа, како у даљоj, тако и у ближоj прошлости, ниjе била довољно проучена. Кад су почеле да попуштаjу партиjскополитичке и идеолошке стеге, било jе само питање дана кад ће, како, на коjи начин и од кога бити оспорена перфидно наметнута симетриjа о jеднакоj кривици злочинаца и жртава. Стицаjем околности таj посао допао jе мени зато што сам пре тога, како сам већ рекао, неколико децениjа изучавао историjу Хрвата, Срба у Хрватскоj, српско-хрватске односе и jугословенску идеjу. Дубоко ушавши у све те проблеме, сабравши велику количину прворазредних извора, био сам у стању да напишем Историjу Срба у Хрватскоj и Славониjи 1848−1914, читав низ студиjа и расправа о српско-хрватским односима, па и студиjе о геноциду над Србима почињеном у Павелићевоj усташкоj држави.

Како сам своjим писањем показао да идеjа о геноцидном начину решења српског питања у Хрватскоj има дубоке корене, да jе она прожела знатне делове хрватског друштва и да jе у потпуности сазрела у оквирима Аустроугарске до 1914. године, у свему сам оспорио званичну тезу о jеднакоj кривици злочинаца и њихових жртава. Показао сам и великим броjем научно проверених прворазредних извора, наjвише хрватског порекла, да jе идеjа о геноцидном решењу српског питања, коjоj jе био циљ стварање велике и етнички чисте, колико jе могуће више, римокатоличке Хрватске, у потпуности политички била сазрела и уобличена пре стварања заjедничке државе Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, као и потоње Југославиjе, тj. да се она не може доводити у било какву везу и оправдавати тзв. великосрпском хегемонистичком и шовинистичком политиком, диктатуром краља Александра и тобожњим угњетавањем Хрвата, на чему су инсистирали и jош увек инсистираjу хрватски политичари, њихова историографиjа и публицистика. Због свега тога постао сам мета неких хрватских политичара, научно немоћних и за озбиљну полемику веома острашћених чланкописаца различитог образовног нивоа и профила.

Текст О генези геноцида над Србима у НДХ обjавио сам септембра 1986. сасвим случаjно а не циљано, како то злонамерно желе да представе хрватски чланкописци, баш у часу кад jе започела афера с Меморандумом САНУ. Како jе то било време кад су се због сецесионистичких тежњи поjединих република, посебно Хрватске и Словениjе, тресли темељи Југославиjе, сецесионисти Хрватске користили су све прилике коjима су могли да слабе и иначе многе покидане међурепубличке везе. У тим настоjањима њима jе jако добро дошао Меморандум, али и моj чланак О генези геноцида… Као што у Меморандуму ниjе било инкриминациjа коjе су они, измишљаjући, налазили, тако ни у мом тексту нису могли наћи оцену да jе читав хрватски народ геноцидан, како су, нападаjући ме, у хору извикивали. Смисао импутациjа да сам читав хрватски народ прогласио геноцидним намерно су истицали и понављали зато да би jош више пореметили и затровали односе са Србиjом и Србима, jер, ако Срби, попут Крестића, сматраjу да су Хрвати геноцидни, онда са њима нема и не може бити заjедничког живота.

Хрватски политичари, предвођени Туђманом, а међу њима и више оних коjи су се нашли на недавно обjављеном списку србомрзаца, сматрали су да су Срби дужни и у новим друштвенополитичким условима, као и у време Јосипа Броза, да трпе наметнуту симетриjу о кривици за почињени геноцид и да у свему мораjу да прихвате њихово злонамерно тумачење историjе Срба у Хрватскоj и српско-хрватских односа. У критици мог чланка О генези геноцида… у том смислу написано jе више текстова. По дрскости се међу њима посебно истиче одељак из Туђманове књиге Беспућа повjесне збиљности. Срби су у њему стављени на оптуженичку клупу као главни кривци и изазивачи геноцида.

Стога што су моjим чланком О генези геноцида… сасвим оспорене тезе о подjеднакоj кривици и што jе њиме jасно показано и доказано ко су злочинци а ко жртве, ново политичко руководство Хрватске, неспремно да призна велики злочин, а готово да почини нови, окомило се на моjе писање и оценило га jе као обjаву рата, коjи jе ишчекивало и за коjи се припремало, jер, како jе изjавио Туђман, Хрватска jе само ратом могла стећи своjу самосталност. Оркестрираним нападима на мене и моjе писање о геноциду у Хрватскоj су и поводом те теме и начина њеног тумачења вршене психолошке припреме за рушење Југославиjе, за рат и сецесиjу.

Кад jе реч о геноциду и прихватању његовог званичног тумачења, нужно jе рећи да у томе постоjи знатна разлика између српске и хрватске стране, српска jе показивала не само уздржаност и незаинтересованост већ и спремност да се сагласи с оценом Партиjе да су криви починиоци, али да нису недужни ни страдалници. Српски комунисти су тиме у темеље нове Југославиjе, у име „братства и jединства“ и ишчекиване „лепше заjедничке будућности“, широкогрудо, али политички непромишљено, положили на стотине хиљада поубиjаних Срба. Историjа jе показала да та инвестициjа српских комуниста ниjе уродила жељеним плодом. Штавише, она jе од Хрвата тешко злоупотребљена.

Да не би вређали браћу Хрвате, Срби нису, како се тада говорило, хтели „да копаjу по ранама“ нанетим у време Павелићеве НДХ. За њихову љубав они су занемарили своjе жртве. Одустали су од копања по jамама, тj. од преброjавања жртава. Тиме су Туђману и његовим истомишљеницима омогућили срамно лицитирање пострадалих, безочно га смањуjући с намером да ослободе Хрватску од злочина огромних размера.

До коjе мере су српски комунисти били кратковиди, кад jе реч о геноциду почињеном над Србима у НДХ, види се по томе што су и судови у Београду, по диктату партиjских моћника, одбиjали да осуде оне њене чланове коjи нису знали шта jе генеза а шта генетика па су ме с партиjских трибина неосновано нападали да сам оптужио Хрвате да су у генима склони геноциду. Таквим своjим ставом о геноциду српски комунисти су у свему ишли наруку Хрватима и, уистину, наивно и ступидно, не сагледаваjући погубне последице таквог понашања, радили су против српских интереса.

Супротно званичноj српскоj политици, коjа jе, кад jе реч о оценама геноцида, била уздржана и готово незаинтересована, Хрватска jе била више него будна и веома ангажована. Да jе то тачно, сведоче броjни написи обjављени у многим хрватским листовима, часописима и књигама, као и многе поjединачне изjаве дате поводом мог текста О генези геноцида… Потврду за то налазимо и у коментару Гласа концила, коjи jе истим поводом у том ангажовању носио барjак. Таj „католички тjедник“ jе у броjу од 19. октобра 1986. године написао: „Вjерничка jавност у хрватском народу могла би бити задовољна кад чита како одговорни за друштвено-политички живот у овоj републици одбиjаjу становите разглашене тврдње коjе више или мање jасно и одређено сугерираjу неку колективну кривњу хрватског народа и посебно хрватских католика…“

Никакве сумње нема да су се Хрвати, на темељу почињеног геноцида, коjи до данас код њих ниjе наишао на одговараjућу осуду, да и не помињем покаjање, национално и политички хомогенизовали. Због геноцида, за коjи су имали пуно разумевања и правдања, они су заоштравали односе са Србима, потпиривали мржњу према њима и припремали терен за коначни обрачун с тим „реметилачким фактором“ како би довршили посао коjи ниjе обављен до краjа онако како су то намеравале да обаве Павелићеве усташе.

Збивања коjа се тичу хрватске тужбе против Србиjе за геноцид и недавно хашко суђење, као и многи други показатељи, могли би да послуже српскоj jавности, посебно српским политичарима склоним извињењима, као опомена и упозорење да Хрвати никад, баш никад, неће признати да су починили велики злочин над Србима. Они се никад, баш никад, неће извинити Србима ни за jедно своjе злодело ма колико оно било очигледно и неоспорно, а учиниће све да злодела оправдаjу, да их умање и оптуже оне коjима су зло нанели. Овим упозорењем немам намеру да сипам со на живу рану, како ће га, без сумње, доживети Хрвати и домаћи србомрсци, али га изричем са жељом да се коначно суочимо са стварношћу, да више не лутамо и не лупамо главом о зид, да се лишимо свих илузиjа и емоциjа, да схватимо да ћемо поново трпети разочарања и да ћемо, можда, и страдати ако не будемо рационални, ако са Хрватима у свему, баш у свему, не будемо успоставили односе само на темељу пуног реципроцитета.

На завршетку чланка О генези геноцида… 1986. године написао сам да расветљавање питања коjа се тичу настанка и развитка геноцидне идеjе „може бити корисно у препознавању геноцидних мисли и њихових могућих исказивања у садашњости и будућности“. Ова, за оно време смело исказана мисао, разгневила jе Хрвате. Зато што нису хтели да осуде ни геноцид почињен за време НДХ, окомили су се на мене стога што сам упозорио на то да се идеjе геноцида могу исказивати „и у садашњости и будућности“. Уколико ме због овог упозорења нису осуђивали као националисту и шовинисту, Срби су игнорисали моjе процене да се зло може поновити. Нажалост, зло се поновило. Срби нису страдали биолошки, као у време НДХ, али су из Хрватске етнички почишћени. Догађаjи су потврдили и моjе сазнање коjе сам изнео у чланку О генези геноцида… да „феномени настали дугим траjањем по правилу споро нестаjу и упорно истраjаваjу“. Кад ти феномени, какав jе геноцид, урађаjу плодом, како се то десило у Хрватскоj етничким чишћењем Срба, тешко jе поверовати да ће геноцидне намере нестати и да се у неком новом погодном тренутку, ради стварања велике Хрватске, неће поновити.

Као занимљив пример коjи се тиче односа науке и политике може да послужи и моjе писање о ђаковачком бискупу Јосипу Јураjу Штросмаjеру. Бискуп спада у ред оних личности о коjима смо током читавог протеклог столећа навикли да читамо само оде. Творац jугословенске мисли, коjа се после 1918. нашла у темељима наше државе као владаjућа идеологиjа, Штросмаjер jе хваљен и слављен као да jе божанство а не човек с броjним врлинама, али и манама коjих смртници нису лишени. Ко би се усудио jавно да изрази сумњу и критику на рачун његове политике и идеологиjе, унапред jе морао бити свестан да ће доживети буjицу напада, увреда и ниподаштавања.

Одбраном Штросмаjера, његове личности и идеологиjе брањени су темељи на коjима jе почивала Југославиjа. Ко се усуђивао да у понечему оспори ђаковачког бискупа, сматран jе неприjатељем државе и jугословенске мисли. Он се морао наћи на стубу jавне критике као рушилац братства и jединства, коjе jе, како jе често знао да каже „велики син наших народа и народности“, требало чувати као „зеницу ока“.

Одбраном Штросмаjера од свих могућих критика, ма колико оне биле умесне и оправдане, идентификациjом његове политичке мисли са званичном државном идеологиjом како прве тако и друге Југославиjе, спутавано jе научнокритичко испитивање и приказивање личности и дела Јосипа Јураjа Штросмаjера. Политика се тако надредила науци и закочила jе у развоjу. Тиме jе нанета штета и науци и политици. Наука се, хтела или не, морала мирити с оценама коjе су настале из политичких потреба а не на темељу научно проверених чињеница и сазнања. Политика, заснована на нетачним и погрешним сазнањима, на идеологиjи привидног и лажног jугословенства ђаковачког бискупа, морала jе одвести и одвела jе нациjу и државу на кобне странпутице.

Врло рано, заправо од оних дана кад сам закорачио у свет науке, почео сам да се бавим Штросмаjером, његовом политиком и идеологиjом. Што сам дубље залазио у проблеме, све сам више откривао различите пропусте у нашоj историографиjи коjи су се тицали оцена о Штросмаjеру. Свестан деликатности теме, с пуно акрибиjе и научног опреза, с намером да се не огрешим о научни метод, да никога не повредим и увредим, али да изнесем научно доказане истине, да не прећутим оно што сам по научноj савести и моралу дужан да кажем, у више наврата писао сам о Штросмаjеру. То писање деловало jе реско и збуњивало jе чак и наjдобронамерниjе читаоце. Навикли да слушаjу и читаjу само хвалоспеве о истински значаjноj личности ђаковачког бискупа, многи су се питали: Шта jе то с Крестићем? Да ли jе он при здравоj памети? Како се усуђуjе да посумња у jугословенска уверења идеолога jугословенске мисли, наjвећег Југословена међу jугословенским великанима?

Како jе време одмицало, моjа знања о Штросмаjеру су расла а чињенице на основу коjих сам закључио да jе Штросмаjерово jугословенство апокрифно, да jе то jугословенство само по имену jугословенско, а да jе његова суштина пре свега и изнад свега хрватска, па чак и великохрватска, непрестано су се множиле. Сукцесивно, онако како сам долазио до доказа и сазнања, саопштавао сам их не водећи рачуна о томе да ли ће се они некоме допасти или неће. Писање нисам подешавао према дневнополитичким догађаjима. Све што сам обjавио о Штросмаjеру резултат jе научно проверених чињеница и мог дубоког научног уверења. О тоj знаменитоj личности Хрвата, о том врсном интелектуалцу широког образовања и многих знања, о том вештом и нимало безазленом политичару, великом хрватском родољубу и репрезентативном римокатоличком прелату писао сам без предрасуда, без посебних симпатиjа, али и без антипатиjа, увек с намером да будем научно поштен, обjективан и на нивоу професиjе коjоj сам се посветио.

Моj строго критички научни приступ у изучавању и приказивању Штросмаjера ниjе ме могао спасти жестоких напада политичког садржаjа, некад и с наjвишег државног врха. У првим двема Југославиjама Хрвати су имали монопол на jугословенство и док год им jе таj монопол користио, свим средствима су га бранили и чували. Иако су у далеко мањем броjу од Срба били Југословени, а у већини само Хрвати и великохрвати, стално су истицали да су баш они творци jугословенске мисли изражене у илиризму и Штросмаjеровом jугославизму. Оне коjи су се, попут мене, усудили да критикуjу те покрете као хрватске и великохрватске одмах су жигосали као противнике jугословенства, као рушиоце братства и jединства.

Хрватска историографиjа данас признаjе да Штросмаjер ниjе био Југословен већ хрватски националиста и да више и нема потребе, као што jе било раниjе, инсистирати на његовом jугословенству, пошто jе jугословенска идеjа пропала и пошто више нема Југославиjе. Другим речима, Штросмаjер jе као Југословен одиграо своjу улогу и сада jе дошло време да и Хрвати о њему кажу истину. Када jе те истине о бискупу износио Крестић, био jе проглашаван за националисту и шовинисту, за рушиоца братства и jединства, па jе и у српскоj средини био политички неподобан а научно споран.

Примери коjе сам изложио о односу науке и политике сведоче о jедном времену у коjем смо живели и коjе би данас, ако jе добре воље и мудрости, могло да буде упозораваjуће и поучно. Из свега што jе речено могло би се закључити да наука и политика, у сваком рационалном друштву, коjе тежи напретку, не би смеле да буду у раскораку, већ у савезу. Време бруталног наметања политике науци, коjе jе нашим националним и државним интересима нанело велику штету, на нашу срећу jе прошло. Данас се не може рећи да у нашоj земљи политика покушава науку да претвори у своjу служавку, да на њу врши било какав притисак. Слобода научне мисли ниjе ограничена, али наука ниjе много ни уважена. Политика и наука иду посебним колосецима, без узаjамног додира, без прожимања, као да су саме себи довољне, да су саме себи циљ. Тако jе то и у егзактним а jош више у друштвеним, посебно националним наукама. Ако се у том погледу у догледно време ништа не промени, постоjи опасност да ћемо ускоро моћи да правимо инвентаре броjних пропуста коjе jе починила политика зато што jе игнорисала науку.

Међутим, време jе показало да наука, ако jе у рукама неспособних управљача, може да учини не само велике већ и срамотне пропусте. Доказе за то имамо у многим поступцима актуелног руководећег тима Српске академиjе наука и уметности. У жељи да се што више дистанцира од неправедно демонизованог Меморандума, коjег се стидео, и да се додвори глобалистичким и мондиjалистичким политичарима, не само онима у земљи већ и у иностранству, руководећи тим САНУ одбиjао jе да се бави научним темама коjе нису одговарале политичким моћницима. Тиме jе наношена штета не само научним већ и српским државним и националним интересима. У додворавању политичким моћницима руководећи тим САНУ отишао jе чак тако далеко да jе у jедном тренутку одлучио да из наслова Српске академиjе наука и уметности избаци одредницу о њеноj националноj припадности.

Моjа Историjа Срба у Угарскоj 1790−1918. ниjе написана зато да би политичарима служила као приручник у налажењу пута коjим ће се кретати у своjим делатностима. Међутим, ако jе историjа одиста magistra vitae, ако jе lux veritatis и testis temporum, онда ће, уверен сам, Историjа Срба у Угарскоj своjим разноврсним темама, богатством чињеница и тумачењима добро доћи не само љубитељима прошлости већ и онима коjи из прошлости треба да извлаче закључке о садашњости и будућности.

Захваљуjем жириjу коjи jе одлучио да моjоj књизи додели овогодишњу награду „Печат времена“ за науку и друштвену теориjу. Иако не дугог траjања, награде „Печат времена“ стекле су, због високих вредносних критериjа по коjима се додељуjу, висок друштвени углед. Због тога сам почаствован што jе ове године мени додељено ово вредно признање.

Реч на додели Награде „Печат времена“,

у Звездара театру,

у Београду, о Светом Василиjу Острошком,

12. маjа 2014. године

Извор: Печат