„Свети Алојзије” и Срби

Наjављену беатификациjу Алоjзиjа Степинца можемо посматрати као симболичку потврду повратка римокатоличке акциjе на Балкан.

Недавно наjављена беатификациjа Алоjзиjа Степинца изнова jе показала неке од системских слабости и запуштености српске државе и друштва. У реакциjама неколицине поjединаца и организациjа захтjеван jе протест српске државе и цркве.

Стиче се утисак да су Степинчева дjелатност у НДХ, његова мржња према „иновjернима”, али и систем коjи jе извршио холокауст и геноциде над Србима и Ромима, у нашим медиjима посматрани као историjски инцидент. Међутим, уколико тек овлаш бацимо поглед на обjављене фрагменте Степинчевих дневника видjећемо да ниjе тако.

У jануару 1940, поводом посjете кнеза Павла Загребу, Степинац jе у дневник записао:

„Наjидеалниjе би било да се Срби врате вjери своjих отаца, тj. да пригну главу пред намjесником Кристовим Св. Оцем. Онда бисмо и ми коначно могли одахнути у овом диjелу Европе, jер бизантизам jе одиграо страшну улогу у повиjести овог диjела свиjета у вези са Турцима“.

На виjест о демонстрациjама у Београду 27. марта 1941. загребачки надбискуп jе реаговао сљедећим дневничким записом:

„Све у свему Хрвати и Срби два су свиjета, сjеверни и jужни пол коjи се никад неће приближити осим чудом Божjим. Схизма, наjвеће jе проклетство Европе, скоро веће него протестантизам. Ту нема морала, нема начела, нема правде, нема поштења“.

Након разговора са Мачеком, у вриjеме преговора коjи су резултовали оснивањем Хрватске бановине, записао jе:

„Надбискуп jе ставио Мачеку на срце планску колонизациjу сjеверозападне Босне. Ако се буде добро проводила, бит ће Босна брзо наша“.

Ово jе дио Босне у коjем су Срби чинило готово двотрћинску већину. Како видимо из цитираних записа, Степинчева мржња према Србима ниjе проста људска емоциjа изазвана каквом неправдом већ дуго грађена културолошка слика, поглед на свиjет и начин вриjедновања свог и положаjа другог у том свиjету. Степинац мрзи „бизантизам” и све њему припадаjуће. Ова чињеница га смиjешта у континуитет дjеловања Римокатоличке цркве на Балкану чиjи циљ jе „заорати источну њиву” и на њоj живуће „шизматике”, милом или силом, привести „Истини”. Период постоjања НДХ jе уjедно и период кулминациjе ове политике. Већ у другоj ратноj години Степинац jе jављао папи да jе Римокатоличка црква у НДХ богатиjа за четврт милиона новопридошлих вjерника.

Може изгледати чудно да jе Римокатоличкоj цркви потребна овако контоверзна личност, поготово ако знамо да jе она након Другог свиjетског рата учинила озбиљан напор да се опере од, у наjмању руку, нечасног држања у рату. Ишло се толико далеко да jе чак измjењен дио догматског система.

Међутим, након рушења Берлинског зида и разбиjање СФРЈ омогућен jе повратак католичке акциjе на Балкан. Њен природни темељ jе постала новонастала хрватска држава. Поново jе, као и пола виjека раниjе, ушла у спрегу са радикалним хрватским национализмом. Добро познати резултати ове спреге су прогон око пола милиона православних Срба и помjерање западне границе српског етничког простора за неколико стотина километара на исток.

Проглашење блаженим 1998. године и сада наjављену беатификациjу Алоjзиjа Степинца можемо посматрати као симболичку потврду повратка римокатоличке акциjе на Балкан. Циљ jе увек исти, одређен културолошком сликом према коjоj jе Дрина граница свиjетова.

На овакву акциjу се не реагуjе празним протестима и jаловим саопштењима. Беатификациjа ће бити извршена са или без протеста. Једина могућа дjелотворна реакциjа била би пажљиво, дугорочно креирање културне политике у чиjем средишту би биле националне вриjедности. Управо недостатк српске културне политике, коjи се осjећа кроз читав двадесети виjек, резултовао jе поменутим слабостима.

Илустрациjе ради, беатификациjа ће наjвjероватниjе бити извршена у фебруару сљедеће године, о годишњици Степинчеве смрти. До тада има довољно времена да наше институциjе на свиjетске jезике преведу и обjаве документа о држању Римокатоличке цркве и самог Степинца у НДХ. Наjпозваниjа институциjа за обављање овог посла био би београдски Музеj жртава геноцида. Међутим, то jе вjероватно jедини музеj у Србиjи коjи нема изложбени простор. Има тек троjе запослених историчара, а потребе су далеко веће. Иако истраживање теме коjа му jе стављена у задатак ниjе могуће без рада у свим архивима у региону, надлежно министарство му додиjели исти ниво средстава за службена путовања и тоалет папир. Озбиљан труд запослених не може компензовати системску запуштеност од стране државе за коjу нису криве само политичке елите.

Уколико Република Србиjа жели да jе Срби западно од Дрине доживљаваjу као матицу заштитника треба да се мане протеста, извињења и саопштења. Мора почети градити и његовати своjе научне и културне институциjе од националног значаjа. Једном риjечjу, мора почети да се понаша као држава.

Драгослав Илић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ