РАТКО ДМИТРОВИЋ Дух Јасеновца у вароши званој Сисак

Постоји један хрватски злочин о коме се службено не говори. Никада ниједна хрватска влада, од оне Месићеве и Манолићеве до ове Иве Санадера и Јадранке Косор о томе није хтела да расправља. Ни да чује. За службену Хрватску тај злочин не постоји. То је ужарена лава новостворене хрватске државе, орман чије би отварање ту државу засуло лешевима и питањима на које Загреб не жели да одговара. Или би одговор био за Хрватску страшнији од одласка свих оних генерала, на челу са Готовином, у притворску јединицу Хашког трибунала. Шта је то? Случај Сисак.

ВИШЕСТРУКЕ УБИЦЕ
У другој половини 1991. и током 1992. године у Сиску је убијено више од 600 Срба, цивила. Таквих оргијања, пре Сиска, у прошлости је било, само у Јасеновцу и неким местима Лике, Далмације и Херцеговине, за Другог светског рата; силовања, клања, комадања живих људи, јавна вешања пред кућама, ликвидације на улици…убијане су целе породице. Сисак је тих месеци био концентрациони логор из којег ниједан Србин није могао да изађе.
Нико у Хрватској није чак ни оптужен за зверства у Сиску. Зашто. Због бројке. Како објаснити европској и светској јавности да је само у једном граду, у којем тада, ово је врло важно, није било ратних дејстава, обрачуна, сукобљавања… убијено 600 цивила, само због тога што су били Срби.
Данас улицама Сиска, Хрватске и неких европских земаља слободно шетају, седе по кафанама, баве се приватним пословима, уживају у пензијама (и до две хиљаде евра месечно), вишеструке убице, монструми, људи који су уз животињске урлике забадали ножеве деци у врат, одсецали својим комшијама главе, пуцали у потиљак. Ено их са високим државним одликовањима, што од Туђмана што од Месића, у вишесобним становима и вилама, уживају под пуном заштитом хрватске државе.
Све се зна, појединачно, до страшних детаља, од имена жртава до имена злочинаца. Знају се и адресе на којима убице живе. Један од њих, извесни Роберт Ахметагић, пре рата физички радник у Рафинерији Сисак, лично је, на улици у Сиску, у лице рекао Горану Дабићу да је баш он убио његовог оца Бранка. Ахметагић је учествовао у неколико десетина ликвидација а означен је и у досјеу инжењера Дамјана Жилића, из оближње Петриње, којег је, по сопственом признању, заклао.
Било је неколико покушаја да се сисачки злочин уведе у судску процедуру државе Хрватске али све је остајало на покушају. Денису Латину једном су забранили „Латиницу“ кад су сазнали да ће емитовати прилог о убијању Срба у Сиску; двојица бивших хрватских војника напрасно су окончали живот кратко након што су самоиницијативно у Загребу, у државном тужилаштву, дали исказ о зверствима у Сиску; пријаву са врло прецизним подацима, именима убица и убијених, поднела је 25. априла 2007. године Заједница Срба у Републици Хрватској али до данас никаквих реакција нема. Стипе Шувар је покушао, преко свог листа „Хрватска љевица“, да натера државу на хапшење и осуду убице из Сиска али није успео.

ОРГАНИЗОВАНО УБИЈАЊЕ
Пре три године кривичну пријаву против особа за које се зна да су или убијали или организовали убијање Срба у Сиску, поднео је и загребачки новинар Домагој Маргетић. На том списку су, уз остале, Фрањо Грегурић, некадашњи председник Владе Хрватске, па Мате Гранић, Здравко Томац, Јосип Манолић, Иван Векић… Уместо процесуирања описаног злочина Маргетић је дочекао претње којих се није ослободио ни дан данас.
Иначе, Домагој је неспорно хрватски националиста али, како сам тврди, није усташа, никога не мрзи и сматра да Хрватска неће постати нормална држава ни Хрвати слободан народ све док се не обрачунају са убицама и монструмима у сопственом корпусу. Увидевши да његова држава чини све како би у заборав потопила злочине у Сиску, Маргетић је средином априла, ове 2009. године, дошао у Београд и „Досије Сисак“ предао Тужилаштву за ратне злочине Србије, Вукчевићу и Векарићу. Да види, каже, хоће ли Србија реаговати на сисачки делић пакла. Па да видимо и ми хоће ли. Пратићемо то.
А оно што се догађало у Сиску, поновићу, заиста подсећа на работу Лубурићевих кољача у Јасеновцу. Ево неколико примера, уз напомену, да не читате ако сте слабијих живаца и склони узнемиравању. Овакве текстове пишем са великом муком али… неке истине се не могу прећутати.
Породица Вила живела је на Зеленом бријег, део Сиска, и бавили су се продајом воћа и поврћа. Устајали су док је цео град спавао, одлазили комбијем у Загреб, куповали робу и већ у седам ујутро, на својој тезги сисачке градске пијаце, нудили суграђанима парадајз, салату, паприке, јабуке… Били су изузетно вредни и изузетно скромни. Сви су ликвидирани; најпре су хрватски војници извели Марка, његову супругу Евицу и сина Жељка испред куће и ту, пред родитељима, Жељка заклали а онда су оно двоје јадника одвели пред полицијску станицу и стрељали их. Други син, Младен, успео је да побегне, скривао се по грмљу и кукурузиштима пуних 15 дана када га Сишчани ипак проналазе и убијају. Река Сава избацила је његов леш код села Одра.
Средином августа 1991. ноћу, око 23 сата, пред кућом Петра Кичића зауставио се аутомобил из којег су изашла четворица мушкараца у маскирним униформама. Позвали су Петра да изађе напоље, пуцали у њега и док је још давао знакове живота, полили су га бензином и запалили.
Миленка Павића су из куће одвели у насеље некадашње омладинске радне акције (ОРА) и ту га, према сведочењу неких хрватских војника, живог секли. Пре тога су сазнали број телефона његове мајке, назвали је и рекли: „Ево сијечемо твога четника на кајише“. У позадини су се чули језиви јауци њеног сина Миленка.

ХАНЏАР ДИВИЗИЈЕ
Истога дана, под околностима које ипак нећу наводити, из сасвим разумљивих разлога, затрта је у Сиску породица Обрадовић; Перо, његова супруга Миља и двоје малолетне деце, Дејан и Јованка.
Нема више ни сисачке породице Тривановић; Николу и његове синове Зорана и Берислава, одводе 25. августа 1991. године и убијају на обали реке Саве. Њихови лешеви никада нису пронађени.
Стеву Боројевића заклали су пред кућом. Зна се ко је то урадио, чак је подигнута и приватна тужба али до суђења, погађате, никада није дошло. Његова супруга Даница, са двоје деце, данас живи у Србији.
Раду Остојића јавно су обесили, уз овације окупљених, у једној од хала Жељезаре Сисак, где је био запослен.
Више од 120 сисачких Срба убили су припадници „Ханџар дивизије“ Екрема Мандала. Тај Мандал, пореклом из Рашке области (Санџак), живео је пре рата у Лабину (Истра) и осетио потребу, по сопственој тврдњи, да се почетком 1991. прикључи борби хрватског народа против Срба. Мандал и његови саборци, листом муслимани, ликвидирали су горе споменуту породицу Обрадовић. Мандал има високу пензију хрватске државе и данас живи у једном малом градићу на истоку Аустрије.
Општа оцена је да иза убијања Срба у Сиску, у идејном и организационом смислу, стоје: Иван Бобетко, Јосип Брајковић, Ђуро Бродарац и Владимир Миланковић. Бобетко је син Јанка Бобетка, министра одбране Хрватске, начелника Генералштаба хрватске војске, човека који је осмислио акцију „Олуја“. Тај Бобетко, старији, био је на листи оптужених у Хашком трибуналу али је, након одбијања Рачанове владе да га изручи, све окончано Бобетковом природном смрћу. Ивана Бобетка можда памтите по оном инциденту у Сабору Хрватске, када је торбом гађао заступника СДС-а, Радослава Тањгу, из Книна.
Јосип Брајковић је мали локални фашиста. Био је први председник огранка ХДЗ-а за Сисак и околину а живео је за идеју усташтва и НХД. Правио је спискове Срба за ликвидацију или протеривање из града, након чега су Хрвати узимали њихове станове, локале и куће.
У време масовних убистава у Сиску начелник полицијске управе у граду био је Ђуро Бродарац. Он је одређивао групе за ликвидацију, надзирао коначне крваве учинке, лично руководио акцијама минирања српских кућа и објеката, имао отворену линију са Загребом. У знак захвалности за оно што је учинио службени Загреб поставља 1993. године Бродарца за жупана Сисачко-мославачке жупаније, где се овај задржава десетак година. У три мандата је седео у Сабору, на листи ХДЗ-а, а био је и председник Ногометног савеза Хрватске. И данас је најмоћнији човек у Сиску.
Владимир Миланковић је командовао специјалном полицијом, као Бродарчев заменик. У ствари, био је задужен за убијање оних Срба чије је име у Сиску имало одређену тежину али се није задржавао само на томе; Миланковић је лично убио десет српских сељака у селима Кињачка и Бестрма, надомак Сиска. Потиче из мешовитог српско-хрватског брака а војну академију завршио је у Београду. Данас живи на релацији Новска-Сисак-Загреб и бави се приватним бизнисом. Као и горња тројица, добитник је бројних одликовања државе Хрватске.
На списку оних који су, као и Миланковић, убијали по Сиску, налази се 59 имена. На врху су: Жељко Хлишић, Драго Бошњак, Екрем Мандал и Младен Гложинић, сваки са најмање 100 директних учешћа у ликвидацији Срба а на овом језивом послу нешто слабијег учинка били су: Иван Анушић, Роберт Ахметагић, Никола Ходак (посебно се истицао у силовањима) Муниб Суљић (касније убијао у Пакрачкој Пољани) Стјепан Пишкор, Мирко Марјановић, Иво Мирић, Звонко Вучићевић…
Највећи део у Сиску убијених Срба завршио је у кориту реке Саве. Тих месеци из ограде градског гробља нестало је око 200 бетонских стубова; жртве су жицом везане за стубове и са чамаца бацане у реку.
Овде се, као пример људске храбрости и части, мора споменути сисачки професор књижевности, Хрват, Стјепан Комарица, који је годинама, ризикујући живот и под сталним претњама и физичким нападима, прикупљао податке о убијању Срба у Сиску.
Иначе, Сисак је, што није незанимљиво, само неколико десетина километара удаљен од Јасеновца.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић