Далмација: једна заборављена истина

Књига о покољу Италиjана од руке Титове воjске после 8. септембра (1943.)

Hаписала: МИЛА МИХАЈЛОВИЋ

У Посланичкоj Скупштини Италиjе презентирана jе књига, штампана и обjављена jош пре 60 година, „Југословенски третман за Италиjане после 8. септембра 1943.“ Вест не би била сензациjа, да се не ради о званичном документу италиjанске Владе припремљеном и презентираном на Мировноj конференциjи у Паризу 1947. године, непобитном сведочанству и приjави злочина Маршалових комунистичких трупа над италиjанским становништвом у Истри и Далмациjи.

Злочин у савременоj терминологиjи познат као „етничко чишћење“, резултирао jе „нестанком“ више хиљада италиjанских цивила, чему jе следио егзодус у Италиjу 350.000 Италиjана, дотада вековних становника ових краjева.

Победници, побеђени и завера ћутања

Италиjа их ниjе дочекала топлином. У jеку jе био антагонизам између поражених и победниак. Харали су преки партизански судови, беснео градђански рат, па ниjе ни чудо што су комунистичке власти у Болоњи забраниле да се воз са гладним и жедним избеглицама заустави на станици. Протутњао jе пероном пуним запрепашћених људи, спонтано дошлих да помогну ближњима.

Детаљ сабласно подсећа на лето 1995. када jе Србиjа више дана држала затворене границе са Хрватском, границе на коjе jе стизала маса српског становништва избеглог пред хрватским бомбама и ножем. Сећам се тог ужареног лета, уплакане деце и њихових маjки натрпаних на тракторске приколице, поседалих у пољу краj зрелих кукуруза, поред пута, пред затвореном границом Србиjе.

Али, Италиjани су се коначно изборили за истину. Установљен jе и празник, Дан сећања, да ода пошту свим жртвама рата. Сведочења о догађаjима, патњама, злоделима и злочинима полако излазе на светлост дана. О том предугом ћутању званичне власти се правдаjу са „нисмо знали“. Нико ниjе знао! Али званични документи то оповргаваjу. Јасно, баш као и ова књига, штампана и обjављена 1947. по налогу Ђулиjа Андреотиjа и фондовима Министарства унутрашњих послова, да би jе одмах потом прекрила завера ћутања. Знало су, итекако се знало. И не само за злочине над Италиjанима.

Италиjанска воjска у Далмациjи – окупациона сила или у хуманитарноj мисиjи?

Заjедно са сведочењем Аjмонеа Финестре, бившег градоначелника Латине и командира четника антикомуниста на планинама Далмациjе, директног учесника догађаjа, ова књига даjе неочекивану историjску слику.

По први пут, jасно и гласно, у сред Парламента Италиjе, речено jе и у свим медиjима забележено, да jе прво етничко чишћење у Европи почињено над Србима у Хрватскоj. Аjмоне Финестра jе баш тим речима започео говор, описуjући долазак италиjанских трупа у Грачац где запрепашћено наилазе на масовне гробнице, на плитко закопане лешеве побиjених српских цивила, свих без разлике, младих и старих, жена и деце. Италиjани спонтано стаjу на њихову страну, у Грачацу већ следеће вече борним колима се постављаjу пред усташку касарну уперених цеви, окупираjу jе и ослобађаjу заточене српске жене и девоjке. Финестра сведочи о жестоким борбама четника против партизана у коjима jе и сам учествовао. Али, Финестра сведочи и о jош jедноj истини коjа jе италиjанске цивиле после капитулациjе Италиjе изложила неспутаном, не само комунистичком, већ и  усташком бесу. За време италиjанске окупациjе, усташама jе на италиjанскоj териториjи било забрањено да  носе оружjа. Усташама коjи су и без тога мрзели Италиjане и Далмациjу и Истру сматрали само своjом земљом. Усташама од коjих су Италиjани испод ножа отимали Србе. Надасве, књига обjављуjе фотографиjе. Многе документуjу италиjанске жртве jама на Велебиту, Истри и Далмациjи. Последњих 10 су стравична сведочанства о српским жртвама, о недокланоj српскоj деци коjу jе италиjанска воjска ишчупала из усташких канџи, извукла их из jама. Ту су и 5 фотографиjа непроцењиве историjске вредности, jединих докумената о постоjању и ужасима усташког логора на оструву Пагу, логора у саставу комплекса Јадовно у ком jе за само 132 дана убиjено преко 42.000 Срба и Јевреjа.

Логора чиjе су затварање наредили Италиjани истог часа кад су преузели власт. Не само да су италиjанске воjне власти наредиле затварање усташких логора. Италиjани су заслужни и за документовање злочина. Без докумената, без материjалних доказа, завера ћутања коjа jе досада покривала оваj невиђени злочин, осудила би га заувек на непостоjање. Фотографиjе у књизи не документуjу само усташке злочине над Србима. Ту су и докази злочина партизана над целим српским породицама, кривим што нису комунистичке. Фотографиjе их приказуjу побиjене у властитим кућама, на спавању, попадале по кухињском поду, дете од око 7-8 година убиjено на кревету…

Финестра тврди да jе од 1941. кренуо атак на идентитет наjпре Срба, па онда Италиjана. „Борили смо се до краjа. Моного смо ту борбу платили“ – каже Финестра и тражи истину прошлости, право на прошлост. Истина припада свима. Зашто се и даље прећуткуjе?

Везане виjести:

http://www.iltempo.it/2011/03/10/1242587-mila_mihajlovic.shtml?refresh_ce

Сенатор Финестра: Етничко чишћење Срба у Хрватскоj 1941, прво у Европи

Злочини над Србима документовани у италиjанским „забрањеним“ књигама