Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Напомена редакције портала Јадовно 1941.:
До каквог нивоа фалсификата и ниподаштавања усташког геноцида иду појединци, очито подржавани и од одређених структура у Хрватској, показује овај чланак; мислимо да је потребно да се читаоци нашег портала са таквим фалсификатима историје упознају. У Њемачкој је дошло до денацификације, па је ваљда вријеме да и у Хрватској дође до деусташизације.
———– / ————
Хоће ли итко у Хрватској одговорити Дачићу на великосрпске клевете и лажи?
Пропагандна манипулација дјечјим судбинама један је од најгнуснијих елемената јасеновачкога мита. Наравно да ће свакога дирнути подсјећање на страдање двадесетак тисућа беспомоћне дјеце. Кад би та прича имала везе с истином.
Србијански министар Ивица Дачић једноставно је искористио прилику коју му на тањуру сервирају и хрватске институције. Јавна установа Спомен-подручје Јасеновац јавности нуди, одржава и попуњава попис од 80-ак тисућа наводних жртава, на којем су имена око 20.000 дјеце. Дачић не мора узимати попис од музеја Yад Васхем из Израела и слати хрватскоме премијеру. Довољно је да нашему предсједнику Владе скрене позорност на дјечја имена с којима пропагандно маше јасеновачка установа.
А врло је лако прегледом изјава бивших заточеника установити да дјеце у тако масовноме броју у логору у Јасеновцу никада није било. Нема им трага у сјећањима, ни у документима, нити у резултатима послијератних ексхумација. Зар би толико дјеце могло проћи неопажено у томе малом логору од шест стамбених барака и двадесетак других објеката. На простору који је лако обухватити једним погледом, у што се може увјерити сваки посјетитељ простора на којем је логор некада био.
Хрватски војници спасили козарачку напуштену дјецу
Зна се, међутим, за избјеглички вал након битке на Козари, који је запљуснуо и подручје логора у Старој Градишки и Јасеновцу. Међу осталима, у њему је било десетак тисућа дјеце коју је према одлуци хрватских власти и њихова њемачкога савезника требала на бригу преузети хрватска држава. Родитељи су им према том споразуму упућивани на рад у Њемачку, док су дјеца смјештана у прихватилишта у Загребу, Сиску, Јастребарскоме и потом удомљавана у хрватским обитељима. Православне малишане с Козаре удомљавале су и обитељи домобранских и усташких часника.
Прије одласка у прихватилишта, дио збјега био је смјештан у селима Млака и Јабланац, између Јасеновца и Старе Градишке. Један од дјечака у том збјегу, Илија Ивановић из Горњих Подградаца, написао је у својој књизи 1988. године: „У Јабланцу је било неколико удолина испуњених водом. Изгледала су као мала језера. Те мочваре су богате рибом коју смо ми дјеца упорно ловили за вријеме боравка у Јабланцу и тако обогаћивали исхрану.“
Министарство здравства послало је у Јабланац и Млаку лијечнике и пратеће особље Црвенога крижа из Загреба. С њима су стигли и грађански добровољци попут скупине коју је предводила Диана Обеxер Будисављевић. Они пописују дјецу којаодлазе у прихватилишта. Диана Будисављевић у својему дневнику описује како су млади усташе помагали да се најмлађи ставе на кола, пазећи да које дијете не буде заборављено.
Ове зиме, 2016./2017. године у прихватилиштима за избјеглице диљем свијета било је смртних случајева, уза сву сувремену здравствену помоћ из 21. стољећа.
Тог љета 1942. године, комбинација врућине, кише и неприкладних санитарних увјета створила је плодно тло за заразне болести. У прихватилиштима су лијечници, часне сестре и друго особље давали све од себе не би ли помогли дјеци из збјега.
Документи потврђују како су рањену, озлијеђену и изнемоглу дјецу пронађену у козарачким шумама хрватски војници превозили у загребачку болницу Ребро на лијечење. Доступне статистике јасно показују како се у сљедећим данима, након пружене његе, смањује смртност и поболијевање. Смртних случајева било је и међу онима који су пружали помоћ. Часна сестра Терезија Лукреција Млакар умрла је у Јастребарскоме од заразне болести коју је добила несебично пружајући помоћ својим малим штићеницима.
Логораш Пајур: „Никада нисам видио да су усташе у логору некога тукле, а камоли убиле.“
Многа од те збринуте и удомљене дјеце још су жива. Неки од њих дали су своје изјаве за медије, а снимке се могу наћина интернету. Примјерице на Yоутубе каналу Јасеновац Мемориал. Још у доба социјализма у Сисак су стизали аутобуси с бившим избјеглицама на пријатељске сусрете на којима су домаћинима захваљивали на помоћи коју су им пружили у ратно доба. А данас, у режији Милорада Пуповца и његова пријатеља Александра Вулина, обиљежавања тих догађа у Сиску претварају се у фестивале мржње и раздора међу народима.
Да у Јасеновцу и околици није било убијања људи и дјеце из козарачког збјега, признао је чак и савјетник Славко Голдстеин. Ту је спознају с јавности подијелио у једноме новинском интервјуу препричавајући свој дуги разговор с бившим министром Златком Хасанбеговићем. Дакле и према Голдстеину би 20.000 имена наводних дјечјих жртава треба одмах брисати из јасеновачкога пописа.
Одакле уопће та имена? Ако су сва та дјеца икад и живјела, живот су изгубила на другим мјестима и не могу се приписивати логору у Јасеновцу. Истраживачи логора пронашли су бројне примјере да су нека од те дјеце умрла на другим мјестима од болести. Свеједно се и даље воде на јасеновачкоме попису с опаском да су их убили усташе.
Вратимо се ипак дјеци у Јасеновцу. Заиста, у логору је била једна дјечја скупина. Били су то дјечаци који су ондје похађали обртничку школу. Учитељи су им били заточеници с мајсторским звањима и други учитељи опћих предмета (Јосип Стажић, Светозар Јовановић, Митар Трифуновић…). Опће предмете слушали су и у локалној јасеновачкој основној школи. Неки од ученика били су задржани из козарачког збјега, неки су послани из удаљених хрватских мјеста на науковање, а трећи су били из Јасеновца и околних села. Новинар и уредник Томислав Вуковић у Гласу Концила је 2014. објавио разговор са Звонком Пајуром из Јасеновца који је у логору учио за електричара.
»У електричарској сам скупини, која није била велика, био скупа с вршњацима из својега мјеста: Славком Вистом и Ђуком Драгићем. Водио ју је мајстор Живко Плавшић, Србин логораш, који нас је подучавао и у теоријскоме и у практичноме дијелу“, рекао је Пајур.
Мајстор Плавшић послије рата запослио се у загребачкој милицији и младога је Звонка спасио од милицијскога прогона. Истражитељи су тражили да Пајур опише малтретирање и убијање логораша. „А ја то нисам могао ни хтио јер, доиста, никада нисам видио да су усташе некога тукли, а поготово убили“, истакнуо је Пајур. И додао: „Нека ми цијели свијет падне на главу, али не могу потврдити оно што нисам видио.“ Плавшић га је подупро и писаном изјавом.
Дачићева харанга
Горе споменути Илија Ивановић учио је за бријача. Други су се спремали за кројаче, столаре, лимаре, аутомеханичаре… Недавно је умро дугогодишњи власник загребачке аутомеханичарске радионице Остоја Мијић, који је занат изучио у јасеновачкоме логору.
Ученици логорске школе носили су мале усташке униформе. Неки су с посадом отишли и према Цељу у задњим данима рата. Душан Прелић, аутомеханичарски научник, испричао је послије рата како су га заробили партизани. Један је већ извукао бајунет да га дословно закоље. Прелић је на сав глас викао да је он јасеновачки логораш! Партизани су у задњи час застали и повели га у свој штаб гдје је Прелића препознао други бивши логораш.
Занемарене чињенице о обртничкој школи у јасеновачкоме логору јасно показују колико је сложена повијест тога логора. Од једнога Ивице Дачића можда је превише очекивати да се одмакне од опасних пропагандних симплификација из прошлих времена. Да прекине тај зачарани круг и, за промјену, похвали хрватске људе и власти које су у Другом свјетском рату помагале дјеци из козарачког збјега.
Али зашто би он то радио кад његову харангу подржавају и неке хрватске институције, обилно финанциране из државнога прорачуна. Кад о попису од 80.000 наводно убијених у јасеновачком логору (а међу њима и 20.000 дјеце) и даље уче ђаци у хрватским основним школама.
One Response
Pa izašlo je toliko knjiga sa slikama dece kostura i sve moguće strahote. Naša država će nadam se podići na viši nivo. Ovo je jezivo izrugivanje žrtvama. Meni je baka zaklana u Jasenovcu, tetka i njenih dvoje dece Velika i Ratko. Koriste ovu situaciju kad sve više svedoka nestaje.Treba tražiti od EU da se u Hrvatskoj objavi istina o svemu. Treba napraviti katalog dokumenata, knjiga i slika i objavljivati na intetnetu.