Г О Д И Ш Њ И Ц А

Ових јунских дана ми крајишки Срби обиљежавали смо још једну тужну годишњицу – дан на који је прије двадесет година страдало 40 припадника територијалне одбране бивше Републике Српске Крајине на Миљевачком платоу, подручју у сјеверној Далмацији, омеђеном токовима ријека Чиколе и Крке са источне, јужне и западне, а проминским крајем и градићем Дрнишом са сјеверне стране.

 

Као што је уобичајено и ову годишњицу обиљежили смо поменом жртвама злочина у цркви св. Марка у Београду, у организацији Удружења породица несталих и погинулих из Крајине, и Веритасовим “саопштењем за јавност”. Како године одмичу, све мање људи присуствује поменима и све мање медија преузима податке из саопштења и код овог као и код других догађаја.

 

Требају ли нам уопште сјећања и помени на  тужне догађаје из прошлости?

 

Једни кажу да је толико тужних догађаја у историји српског народа да би зафалило дана у години да се сваки од њих обиљежи. А с друге стране живот је један и једини и не треба га проћердати на помене и сјећања, већ га треба проживјети у весељу и радости.

 

Други, опет, кажу да нам се често историја, она тужнија и ружнија, управо и понавља због тога што недовољно пажње и пијетета поклањамо нашим прецима који су страдали бранећи вриједности као што су слобода, чојство и јунаштво и преко којих знамо ко смо, шта смо и одакле смо и који одређују нашу свијест о припадности национу и вјери.

 

Трећи се залажу за средње рјешење између предходна два. А шта то заправо значи у пракси?

 

Када је ријеч о Миљевачком платоу, да ли је потребно и довољно ако на дан сјећања кажемо да су их побили припадници хрватске војске и то баш у вријеме када су на то трусно подручје дошли припадници мировних снага од којих се очекивало, барем на српској страни, да донесу мир а не нова и још већа страдања. Треба ли уопште споменути да је тога дана у Шибенику требао почети Међународни фестивал дјетета, због чега је хрватска страна затражила од српске суздржавање од било каквих провокација, а да би сама то исто јутро напала српске положаје.

 

Можда би требало изоставити податак да је хрватска страна ангажовала странце да ову акцију снимају камером, од чега је испао одличан хорор филм, који је тих ратних, деведесетих, година био веома тражен и гледан широм “цивилизоване” Европе.

 

А можда би требало изоставити и податак да су многи српски територијалци убијани након предаје и заробљавања, ножем, вјешањем или метком у потиљак, дуж цијелог пута од мјеста заробљавања до затвора “Кулине” у Шибенику и натраг, када су заробљеници враћени да сакупљају мртве саборце и да их баш они бацају у јаму. Можда није лијепо спомињати ни јаме безданке, јер су баш оне симбол затирања човјека у најбестијалнијем смислу, које у српском народу оживљавају најболније успомене из неких предходних ратова.

 

Можда је прегрубо, након 20 година, спомињати како су управо Хрвати уз присуство представника међународних организација, извадили посмртне остатке српских територијалаца из јаме на Миљевцима и да су, иако је протекло само два мјесеца, били толико измасакрирани да дванаесторица ни до данас нису идентификована.

 

Можда је претешка оптужба да, упркос мноштву валидних доказа, Хашки трибунал није никога процесуирао за злочин на Миљевачком платоу, а да је хрватско правосуђе, након свих ових година “интензивне истраге”, тек прошле године оптужило двојицу припадника војне полиције за убиство само једног заробљеног Србина.

 

Заиста је тешко наћи мјеру како обиљежити једну нашу српску тужну годишњицу а да то буде прихватљиво нама самима. Са другима ће мо лакше.

 

Београд, 27.06.2012.

 

Саво Штрбац

 

 

Извор: veritas