Владика Јован и министар Вулин на Јадовну 29. јуна 2014. у жалосној улози

Српски владика Јован Ћулибрк и министар у Влади Србије Александар Вулин били су на скупу, над српским гробом, практично без свога народа. Њихово учешће на овом скупу није било у функцији истинског очувања сјећања на жртве свога народа. Како је могуће „комеморирати“ заједно са тим „антифашистима“ којима прибрајају и „хрватске бранитеље“ из последњег рата - оне који су убијали и прогонили Србе из Хрватске, рушили споменике српским жртвама...

 

Хрватска се практично ријешила Срба тако што их је елиминисала убијањем, протјеривањем и католичењем као фазом асимилације у Хрвате. Осим тога, она се добрим дијелом ријешила и сјећања на огромне српске жртве настале у хрватском државном терору током 20. вијека, а који специфично функционише и данас. Хрватска је, међутим, остала рањива на сваки продор истине о српском страдању, јер јој он скида са лица самопрокламовану маску наводног антифашизма.

Зато јој је непријатно свако оживљавање сјећања на већ заташкану истину о страхотама система логора Госпић-Јадовно-Паг, који је служио само за истребљење Срба и Јевреја, а у коме је страдао и мањи број Хрвата југословенске, односно просрпске оријентације. Али, када је сјећање на Јадовно већ оживљено, хрватска држава није имала куд до да учествује у његовим манифестацијама. Хрватске власти су вјеровале да могу дозирати откривање истине о овом стравичном мјесту, једном годишње, природно очекујући да ће и то временом престати.

Но, није све ишло по хрватском очекивању. Удружење Јадовно 1941. и др Душан Басташић, оснивач и предсједник удружења, су на Јадовно почели да доводе стотине Срба, нарочито младих, потомака и искрених поштовалаца велебитских и пашких мученика. Присутни на скуповима су чули, а медији преносили, стравичну чињеницу о губилиштима која су функционисала још од априла 1941, односно мјесецима прије него се приступило оснивању логора смрти Јасеновац . Удружење Јадовно, које је добило подршку од низа сродних српских удружења и националних организација, открило је јавности, у дубини шума Велебита, само мјесто сабирног логора Јадовно и на њега поставило крст. Организовало је и посјету мјесту хрватских логора на острву Пагу, гдје је у два наврата обновило спомен плоче, оба пута убрзо уништене од стране починилаца које власт није открила.

Све ово постало је неподношљиво за хрватску власт и њене српске прирепке, људе без истинске српске националне свијести, чији су неки потомци већ покатоличени. Одлучили су прошле године да удружење Јадовно 1941. избаце из званичне организације Дана сјећања на овај логор, који је званично 24. јун. Међутим, потцијенили су вјеру и енергију људи који на Јадовно не долазе ради личне и политичке промоције, већ ради искреног осјећања и поштовања страдалих предака и сународника.

Тако су, ове године, на Јадовном одржана два скупа у размаку од 7 дана, између којих је био званични Дан сјећања, 24. јун, радни дан. Удружење Јадовно је, без хрватске државе и њених „антифашта“, Српског народног вијећа из Загреба и без Јевреја, успјешно организовало обиљежавање Дана сјећања на Јадовно својим тродневним програмом са више догађаја. Централни је био на Јадовном 21. јуна, три дана пред званични Дан сјећања, што је био посве логичан термин. На Јадовном се појавило око 200 потомака и поштовалаца Јадовинских мученика, који су ту пристигли организованим превозом из Београда и Бања Луке. Парастос мученицима код Шаранове јаме служила су, по благослову надлежног епископа Герасима, четворица свештеника Горњокарловачке епархије. Парастосу су приствовали и званични представници Републике Српске, изасланици Предсједника Републике и Предсједника Владе и Секретар за вјере Републике Српске. Међу поклоницима Јадовна били су званични представници бројних српских организација и удружења, професори универзита, новинари. Био је то прави српски дан сјећања на жртве логора Госпић-Јадовно-Паг. Послије парастоса, већина учесника скупа су у маршу од преко 7 км у једном правцу, по други пут достојанствено изнјели Часни Крст до Чачића доца, мјеста логора Јадовно. У повратку са Велебита, учесници поклоничког пута су посјетили Теслин Смиљан, у коме више нема Срба. Њих око 530 побијено је 1941. Њихове кости сада почивају поред обновљене цркве, у гробници на којој нема споменика,  јер „хрватски антифашисти“ не дозвољавају да се на њега стави крст и ћирилични натпис са истином о страдању. То би свакако сметало Хрватској, која у оближњу Теслину кућу доводи туристе и тако на овом српском и свјетском великану добија поене и новац. Ради тога, недавно су однијете неке спомен плоче са сликама убијене српске дјеце и уписаним годинама рођења и страдања са Смиљанског гробља. Још ваља поменути да је Удружење Јадовно у оквиру програма поклоничког пута приредило у Плашком промоцију књиге свештеника Драгана Шућура, посвећене страдању српског свештенства у Јадовном и предавање Душана Басташића о систему логора Госпић-Јадовно-Паг.

Није изненађење што је на Јадовном 29. јуна одржан други скуп, такође посвећен сјећању на Јадовно. Он се, међутим, не може сматрати српским, јер су Срби тај дан достојанствено обиљежили седам дана раније. Српски владика Јован Ћулибрк и министар у Влади Србије Александар Вулин били су на скупу, над српским гробом, практично без свога народа. Њихово учешће на овом скупу није било у функцији истинског очувања сјећања на жртве свога народа. Како је могуће „комеморирати“ заједно са тим „антифашистима“ којима прибрајају и „хрватске бранитеље“ из последњег рата - оне који су убијали и прогонили Србе из Хрватске, рушили споменике српским жртвама и који сада, како видимо на примјеру Смиљана, не дозвољавају њихову обнову? Да и не говоримо отоме како је министар Вулин трагикомично понављао недавне Јосиповићеве тврдње да Хрвати немају ништа заједничко са усташама?! Све у свему, учешће владике и министра на овом скупу морамо схватити само као једну од несрећних и жалосних епизода какве се Србима у овом времену често догађају.

 

Миленко Јахура

СНД Пребиловци