ПАГ
Парастос код спомен крста на Пагу
ЊИХОВИМ СЕНИМА
Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни једна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце није било на њиховој страни. Светли и греје да да живот земљи, а њима је, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу. Ни воде нигде. Има је око острва, плаве, дубоке и слане. Знају, али је не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И једни друге. Да, виде и стражаре. Надају се капи воде и некој вести. Да се није установило да су грешком овде, пуштају их кући, можда је неко писмо...? Знају они да ништа од тога не може бити, али се надају. Па откуд онда нада у овој окамењеној пустињи у којој ни птица не пева? Наду им једину нису могли одузети кад су их похапсили без оптужбе и без суда осудили. Надаће се и веровати.
Оптужбе, истина, није било, али кривице јесте. Сви су имали једну исту, велику, неопростиву кривицу. Били су православци и Срби. Довољно да иде без суда, пороте, судија... Мада параграф постоји. Једним потезом таква кривица ставила их је ван закона. Нема поговора, нема одбране. Тако је одлучила држава за своје грађане. Слободно их је ловити, убити, уништити... Нека нестану. Али не лако. Нека нестану у мукама. Што већим. У безданкама да живи данима скапавају; под ножем, али да најпре гледају како им под тим истим ножем нестаје пород; неки од глади и напора, од понижења... А овима је припала смрт на сланом камену. Полагана. Кад већ немају где сести ни лећи, нека раде. Џелати су одредили да граде пут. Пут који никуда не води, којим нико не одлази и који никога не доводи. Њиме ни зло неће доћи. Оно је већ ту и кези се док гледа црвени траг крви од оштрине камена који сече полубосе ноге и руке којима преносе камен градећи крвави пут у ништа.
Ноћ доноси смирење. Не и овде. У склепаним баракама и оним даскама што зову креветом нема места за све. Онима који не сколне главу под кров и не спусте тело на даску, остаје камен. Сопствена кост жуља истањену кожу у коју се камен усеца. Рука под главу. Кост на кост. Сутра је нови дан.
Откуд та нада?
У бити човековој. Нада се избављењу. Овде је смрт избављење. Смрт није крај. За праведника после смрти долази вечност. Због те вере овако страшно страдају. А опет верују.
Да. Има живота после смрти! Они живе данас за нас у рају, кроз нас на земљи. Нас који смо постали од оних који опсташе. Зато смо данас ту, на тој страшној каменој пустињи. Да им се поклонимо. Да им, по њиховој вери и праву које им она даје одржимо опело и поставимо крст. Како пристоји. Спустимо венац и цвеће на плаву гробницу која је уместо покрова и опојаног гроба узела њихова тела. И, са упаљеном свећом, сви у једном гласу за нашим пастиром: Вјечанаја памјат! Господи помилуј!
Крст православни уздигнут је на узвишењу између две увале у којима су биле логорашке бараке. Прошле су деценије, али дошао је дан да се над њиховим мучилиштем подигне крст због кога их погубише.
Смирише се њихове душе под крстом православним. Вјечнаја памјат!
Гордана Достанић
На месту страдања Срба и Јевреја у ували Слана на Пагу била сам 20. јуна 2015. године. Клањам се и овим текстом њиховим сенима.
21. јуна 2015. године.
Везане вијести:
Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на ...
САМИ СМО КРИВИ: „Зашто негујемо културу заборава ...
обновљен рад удружења огњена марија ливањска у београду
Позив на округли сто: Православно становништво Ливна и ...
Завршимо Костурницу, одужимо се прецима – позив на састанак ...