ЈАДОВНО НИЈЕ ПИР ШАКЕ УСТАША, ВЕЋ ЗЛОЧИН ХРВАТСКОГ ДРЖАВНОГ ПРОЈЕКТА

То што српски политичари нису уз свој народ ни кад је жив, а особито када је мртав – није ништа ново

 

Двадесетдеветог јуна медији преузимају од Танјуга вест и обавештавају како је одржана комеморација „жртвама усташког терора у Јадовну“. Од маркантнијих личности из света политике били су присутни неизоставни Милорад Пуповац, а њему се придружио онај што више нема дугачку косу а није Самсон, па је сада министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Александар Вулин, из Србије, наравно, као што се ту нашао и Дамир Метељан, изасланик врха хрватског сабора. Овом приликом изостао је Стипе Месић, запамћен по прошлогодишњем надахнутом говору о антифашизму у Хрвата и злоделима фашиста у Другом светском рату, очувавши неизмењен онај дух по коме је почетком деведестих година у свету обилазио хрватску фашистичку емиграцију и скупљао паре за рат против Срба и за сецесију Хрватске. Али уместо њега ту су били представници Савеза антифашистичких бораца Хрватске и Антифашиста Хрватске.

А само недељу дана раније два пуна аутобуса из Београда кренули су пут Јадовна да се молитвено поклоне сенима светих мученика Јадовна и састали се са једним аутобусом из Бањалуке. На том молитвеном поклоњењу нашли су се и представници власти из Републике Српске.

Са горким и отужним сазнањем намеће се да то што српски политичари нису уз свој народ ни кад је жив а особито када је мртав – није ништа ново. Као што се шушка да је прошле године Милорад Пуповац довео Стипу Месића, чији и сам помен саблажњава сваку стопу светог српског мученичког пута од зграде суда у Госпићу до логора у врх Велебита, а одатле до отока Пага и по свих 36 јама, а поглавито до Шаранове јаме у којој леже кости преко 10.000 Срба и око 2.000 Јевреја.

 

 

УСТАШЕ ИЛИ ХРВАТИ?

Кад се већ помињу бројке, као празни симболи једног несравнивог ужаса, онда треба рећи да Ђуро Затезало у својој књизи Јадовно (Београд 2007) на страни 379. у I књизи помиње Милана Љуштину. Љуштина је био заточен у казнионици Окружног суда у Госпићу од 22. априла до 21. августа – када је на захтев италијанских власти логор Јадовно укинут. Љуштина је свакодневно пратио похватане заточенике који су довођени у Госпић па одвођени у логор Јадовно и његове помоћне логоре и на стратишта. И он каже да је одатле спроведено 118.080 Срба, 1.800 Јевреја и 120 Хрвата. Ту своју тврдњу изнео је 29. јула 1942. године. Док влада Федеративне Народне Републике Југославије 1966. године, тргујући с Немачком око ратне одштете, долази до цифре 1.794, што само по себи бива трајан и злокобан знак односа те државе према Србима.

А, када је реч о министру Александру Вулину, у његовој појави, осим наведеног супротног правца власти од смера воље народа, имамо један веома битан квалитет. Над њиме не смемо да се оглушимо, и не само што на њ нисмо огуглали у својој хулној равнодушности. Већ стога што постајемо сведоци новог преименовања српског страдања у Независној држави Хрватској, ништа мање бестидног од оног што је упражњавала комунистичка власт.

На рочишту с истином каже Вулин: „На гробљу браће моје не могу да дозволим да буде име хрватско и име усташко јер то није истина – Хрват је човек, ни бољи ни лошији од Србина, Јевреја, Рома, а усташа је звер и нешто што нема људскости у себи“.

Шиме Бален у својој књизи Павелић (Загреб, 1952) каже на 77. страни: „...Павелићев министар др Андрија Артуковић основао је већ првих мјесеци логоре за 'непоћудне елементе'. Први такви логори основани су у Сланом на отоку Пагу и у Јадовну на Велебиту. Логорима је управљао III Уред усташке надзорне службе (...), а осигурање логора вршила је посебна војна јединица – звана Усташка обрана“.

Дакле, реч је о једном државном пројекту државе Хрвата, што даље сагледавање чињеница о трајању међународно признате Независне Државе Хрватске само додатно потврђују. Занимљивости ради, само поменимо међу Хрватима најкрволочнијег кољача Срба и српске деце, фра Сотону, илити фра Филиповића (свештенослужитеља Римокатоличке цркве), који је за своја зверства награђен био унапређењем у чин мајора усташке војске и премештајем у Јасеновац за даљу ту своју делатност служења домовини и доглавнику (Бален, Павелић, стр. 94) – што је својеврсни омаж суверености Независне државе Хрватске.

 

 

ДВА КАМИОНА, ПУН ЗАГРЕБ

А наш Вулин се понаша као онај адвокат који код свог клијената увиђа страст мржње и острашћености, а не ход савести, па то подјарује да би што дуже трајало и да би он од тога извлачио корист. То ми даје за право да кажем да моја лева ципела има више части од Александра Вулина.

Ништа мање сликовито и у потпуном сагласју са Вулином казивао је Дамир Метељан, представљајући данашњу Хрватску: „Овде сам да кажем јасно и недвосмислено да је овде у Јадовну био почетак усташког терора и усташког режима“ – што је Танјуг покушао да ублажи, али је додатно упрскао речима: „У Јадовну су убијани Срби зато што су Срби, а Хрвати зато што нису следили политику својих убица“.

Сасвим бестидно у наступу ове двојице и осталих имамо на делу ново ливење бетонских плоча преко јама са светим српским мученицима и страдалницима. Више се не говори о фашистима који су убијали родољубе – што се може видети на оним каменим плочама које нису Хрвати разбили у сецесионистичком рату од 1991. до 1995. године. Уместо фашиста сада су то усташе, а међу једнако страдалима наводе се и Хрвати. Дакле, долазимо поново до цифри, сасвим занемаривши државотворну, основну и извршну замисао првог логора за уништавање Срба у Независној држави Хрватској.

 

 

У хулном наступу ове двојице (препоручио бих им да се обавесте о значењу речи „наступ“ у Јасеновцу) поново оживљава мисао великог хрватског писца Мирослава Крлеже о томе како су усташе дошле у два камиона из емиграције из Италије и извршили сва зверства над Србима. Онај ко није гледао Кустуричин филм Подземље у оних неколико првих кадрова, документа о дочеку Немаца у Загребу 1941. године, требало би да га погледа, па да види колики је лажов био Мирослав Крлежа. Сав Загреб у трансу је клицао Немцима, својим најоднијим савезницима за које ће гинути под Стаљинградом али и под Лењинградом.

 

Пише: Срђан Воларевић

Извор: Нови Стандард