Истина

boris begovic

На свим локацијама комплекса „Јадовно“, укључујући и логор „Слана“, пригодна спомен-обележја да постави Република Хрватска и да се побрине да она ту и остану

 

Пре три дана, у недељу, 24. јуна одржана је комеморација жртвама комплекса усташких логора „Јадовно“. Почев од 2009. године редовно се одржавају те комеморације, а пре тога мало је ко помињао те логоре и њихове жртве. Мало је људи, чини ми се, уопште и знало за њих. И данас се ретко помиње стравична подружница „Јадовна“ – логор „Слана“ на острву Пагу. Због туризма, ваљда?

 

Ове године, како јављају извештачи, на комеморацију је дошао изасланик председника хрватског парламента. Дакле, хрватска држава овај скуп рангира тако да председник Сабора шаље свог изасланика. Прошле године, када се обележавало 70 година, на комеморацију је дошао тадашњи председник Србије, али није дошао председник Хрватске, већ само његова изасланица.

 

У ери новокомпонованих извињавања и испричавања, у ери суочавања са прошлошћу какво заговарају разне невладине и остале организације, потребно је, сматрам, само једно: истина! Додуше, и њено прихватање. А на расветљавању истине о комплексу логора „Јадовно“, укључујући и логоре на острву Паг, доста је урађено, пре свега захваљујући напорима историчара Ђура Затезала. Зна се да је број жртава 40.123, зна се национална структура тих жртава (38.010 Срба, 1.988 Јевреја итд.), донекле се успело и са састављањем списка жртава. На Балкану, где људски живот не вреди много, у монографији „Јадовно“ забележена су чак 10.502 имена жртава: људи са својим именима и презименима, којих су били година, одакле су били и чиме су се бавили када их је снашло зло. И карактер тог логорског комплекса је у потпуности откривен. Нису то били никакви радни логори, никакви концентрациони логор – то су били логори смрти. Вероватно пионирски подухват у Европи. Свакако пре него што је Хајдрих председавао конференцији у берлинском предграђу Ванзе, пре него што су нацисти дефинисали шта то чини „коначно решење“, пре него што су са радом почели технолошки напреднији логори смрти попут Треблинке, Мајданека и Аушвица (Биркенау), чак и пре него што су есесовске Еинсатз-групе започеле свој крвави пир иза линија Источног фронта. Чисто да се овај редослед записнички констатује!

 

И шта сада? Замолио бих да се нико никоме не извињава. Биће довољно да се прихвати и поштује истина. И то тако да је, у овом случају, поштује Република Хрватска. Да следећој комеморацији (када већ није стигао на јубиларних 70 година), за коју сматрам да треба да буде у ували Слана на Пагу, присуствује председник те државе, звао се он Јосиповић или било како другојачије. И да он, не његов изасланик, крајем јуна у подне стане на љути пашки камен. И да на тој комеморацији – ћути. А да би то ћутање заиста била „ријечита шутња“, потребно је да се на свим локацијама комплекса „Јадовно“, укључујући и логор „Слана“, поставе пригодна спомен-обележја. Да их постави Република Хрватска и да се побрине да она ту и остану, а не да буду разбијена пар дана пошто се поставе. Немам ништа против борачких организација, народних већа, удружења антифашиста, али ово није њихов посао. Ово мора да уради држава – Република Хрватска. Нико (нормалан) не тврди да је Република Хрватска наследница НДХ, али је НДХ део историјског наслеђа данашње Хрватске. А за одрицање од тога наслеђа потребно је да се на прикладан начин обележе сви логори смрти које је успоставила та НДХ.

 

То би била солидна основа. Слажем се са изјавом хрватске министарке спољних послова да „односи Србије и Хрватске не треба да зависе од личног пријатељства“ (њихових званичника). Али мислим да не треба да зависе ни од унутрашњополитичких потреба једне или друге стране, односно од политичке злоупотребе неке од заједничких болних тема из новије историје за стицање политичке популарности у деловима бирачког тела. Нити мислим да ти односи треба неминовно да буду пријатељски. Али сматрам да је и за једну и за другу земљу изузетно добро да ти односи буду добросуседски. Међусобно поштовање је део предуслова за такве односе. А то поштовање се гради тако што се доносе и спроводе тешке одлуке. Све док логор „Слана“ на Пагу, вероватно најстрашније место „на нашим просторима“ у XX веку, остане необележен и све док се то још правда могућим ефектима на туристичку сезону на „јадранској/хрватској Ибици“, остаје дубока сумња, која подрива међусобно поштовање.

 

Да не буде неспоразума, сматрам да постоје места на која српски председник, независно од тога који, треба да оде и да – ћути. Међутим, ово је текст о хрватском председнику, независно од тога који је!

Борис Беговић

 

 

БИОГРАФИЈА

Борис Беговић (1956) је председник Центра за либерално-демократске студије и редовни професор на Правном факултету Универзитета у Београду на предметима Основи економије, Економска анализа права и Право конкуренције. Области његовог професионалног интересовања обухватају економску анализу права, индустријску организацију, теорију привредног раста, теорију економске регулације, политику заштите конкуренције и урбану економику. Објавио је већи број чланака у домаћим и страним часописима, као и четири књиге: „Ецономиц Аппроацх то Оптимал Цитy Сизе“ (1991), „Економика урбанистичког планирања“ (1995), „Економска анализа корупције“ (2007) и „Институционални аспекти привредног раста“ (2011), а тренутно пише монографију „Економска анализа генералне превенције“. Коаутор је и уредник већег броја књига у издању Центра за либерално-демократске студије и Правног факултета Универзитета у Београду.

 

 

Извор: politika