ДУШАН Ј. БАСТАШИЋ ЗА СРБИН.ИНФО: Антисрпство је одлика хрватског идентитета

О положају Срба у Хрватској за „Србин инфо“ говори др Душан Ј. Басташић. Председник удружења „Јадовно 1941“: 

1.Преко 600 хиљада Хрвата је потписало петицију за референдум против ћирилице, сведоци смо усташких поздрава на стадионима, излива анти Српства у хрватским медијима. Како гледате на све то? 

Антисрбизам живи у хрватском националном корпусу још од 16 вијека, од времена када су православни Срби, оружју вични борци, били добродошли аустријском Цару да бране границу према османлијама. Због царских привилегија које су крвљу заслужили, сметали су и хрватским кметовима, њиховим феудалцима и али и католичким бискупима којима нису требали плаћати десетину.

Дакле зло живи, шири се и јача вјековима. Данас тешко разумљиве одлуке српског Краља након Првог свј. рата и у времену до почетка Другог свј. рата, везане за „дарежљивост“ и благонаклоност према пораженом хрватском непријатељу, скупо смо платили 1941 и 1942 године. А онда, ни то историјско искуство није било довољно српској војној и политичкој елити, која је пристала да заслуге за побједу и слободу плаћене у највећој мјери српским главама, равноправно подијели са онима који српском крвљу натопише будућу заједничку државу.

Зарад мира у „кући“, сложила се нова српска елита да прећутивањем истине, заташкавањем и заборавом, дакле разуму тешко схватљивом цијеном,

плати утопију лажног братства, никада постојећег јединства и неодољиве личне привилегије. 

"И зло је опет еруптирало, и опет смо, у последњем рату пострадали. 
Као неком инерцијом, након протеклог рата наставила се наша елита односити према нашој страдалничкој историји на исти начин као и њихови претходници из времена Броза. Досљедни ученици ревносних учитеља."

Хрватски народ никада није прошао процес деусташизације, суочавања са злочином својих сународњака почињеним у његово име и зарад остварења „тисућљетног“ сна о самосталној држави.

Хрватска али и српска омладина, до посљедњег рата, учила је осакаћену и препарирану историју у којој није било мјеста за мега злочин Хрвата почињен над српским народом током постојања Независне државе Хрватске. 

У посљедњих двадесетак година, хрватска омладина учи о српској, југо-четничко-комунистичкој агресији на Републику Хрватску у протеклом рату и о српској митоманији о „наводним“ злочинима које су Хрвати починили током Другог свјетског рата.

Силом прилика минорне активности потомака жртава на покушају очувања сјећања на своје страдалнике, хрватски корпус доживљава као неосноване оптужбе и утјеривање кривње остатака српског агресора који је (за сада) избјегао „правди“ и пребива у Српској и Србији. 

Споменичка баштина, подигнута цивилним и војним жртвама Другог свј. рата, готово је потпуно уништена у протеклом рату а оно мало споменика који се обнове, поново се уништава. Еклатантан је примјер Спомен плоча за најмање 8.000 српских и јеврејских жртава логора Слана и Метајна на острву Пагу, која је уништена у протеклом рату а онда обнављана и опет разбијана 2010 и 2013 године. 

За хрватску омладину, та споменичка баштина припада времену лажне, некрофилске и наметнуте агресије на истину и као такву треба је без осјећаја кривње и без остатка уклонити. 

Новохрватска је, плебисцитарно усвојена истина, да су побуњени Срби 1941 устали против легитимне Независне Државе Хрватске (исто онако као и 1991) чији је службени поздрав био: „За Дом спремни!“ а амблем слово U.

Па чему се онда чудити да се након деценијама дугог, од стране Срба наметнутог суздржавања од прослављања  и помињања блиставих хрватских историјских периода, личности, симбола и поздрава, догодила ерупција осјећаја слободе којој свједочимо на стадионима и у медијима? 

А ћирилица у Хрватској? Па то је само остатак, реликт мучне прошлости из времена наметнутог ропства у тамници народа званој Југославија. Она је и дио лажног идентитета преосталих Срба у Хрватској па јој као таквој, заједно са ткз. хрватским Србима нема мјеста у Хрватској.

 

2.   Данас је међу Хрватима раширен ревизионизам броја жртава Јасеновца. Све је кренуло са Жервајићем, Кочевићем, Туђманом, а завршило се са Јосипом Јурчевићем који тврди да су усташе починиле само 0.13 процената злочина на простору НДХ у Другом светском рату. Како се борити против тих покушаја ревизионизма? 

Одговор на ово питање, дијелом се може наћи у претходно изнесеном историјату хрватског односа према српском питању у Хрватској.

Једноставном дедукцијом, наметнута истина о лажном злочину негира постојање жртава.

А они несретници који су страдали, не представљају ништа посебно, јер побогу био је рат а у рату поред побуњених цивила страдају и невине жртве.

Пошто је Комисија за истраживање ратних злочина на подручју Хрватске свој рад напрасно „завршила“ већ негдје 1948, пошто су често побијене читаве породице, цијела села а матичне књиге спаљене, већина жртава није никада пописана именом и презименом.

А управо то је једини критеријум који признаје историјска наука.

У недостатку именичних пописа кренуло се након рата са процјенама броја жртава, које су послужиле хрватској новоисторији за њихове процјене. Свједоци смо манипулација бројем жртава као у стручној тако и широј јавности, које вријеђају достојанство и дехуманизирају саму жртву и које су готово потпуно удаљиле фокус са кључних питања везаних за почињене злочине.

Независна држава Хрватска, плебисцитарно прихваћена од хрватског народа, држава у свом пуном капацитету, низом законских одредби озаконила је злочин и својим војним и полицијским формацијама уз свесрдну помоћ локалног становништва, почела га проводити над Србима, Јеврејима и Ромима на свом цијелом територију одмах након проглашења 10. априла 1941. Мало ко спомиње и бави се истраживањем основе и мотивације за невиђену бестијалност и монструозност испољену у вршењу злочина над женама и дјецом. 

Злочинац има своје име и презиме, злочин има своје мјесто на коме је почињен и своју жртву. Све ово наведено, на чему се са правом инзистира везано за злочине у протеклом рату, не примјењује се и не важи за злочине почињене у Другом свјетском рату. Тај двоструки аршин, чини се да је прећутно прихваћен и од стране српских институција. 

Зато не чуди да је хрватски медијски простор преплављен оспоравањима и негацијом злочина и жртава, у чему се иде тако далеко да се жртвама Јасеновца проглашавају болесници умрли од тифуса и хрватски војници, убијени ту након завршетка рата. Злочини почињени у комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг, првом ликвидационом центру НДХ, проглашавају се митоманијом др. Ђуре Затезала српског историчара из Хрватске. Нас потомке жртава који се посљедње четири године окупљамо код Шаранове јаме на Велебиту, проглашавају провокаторима који „нешто изводимо“ уз празну јаму, на чијем се дну налази само смеће.

 

3.   Колика је спремност власти Републике Србије и Републике Српске да вам помогну у ширењу истине о Јадовну. Да ли сте задовољни сарадњом? 

Ескалација неоусташтва коме свједочимо већ неколико мјесеци, представља много више од самог појма ревизионизма, и његове манифестације никако не треба посматрати као појединачне изоловане инциденте колико год да нас у то настоје увјерити хрватске институције. 

Чињеница је, да хрватска полиција није у стању ни мјесец дана сачувати Спомен плочу жртвама логора Слана на острву Пагу. Болно је сазнање да поред хрватских, ни српске институције не инзистирају на обнови тог јединог знамења српског и јеврејског страдања. 

Чињеница је да хрватске институције нису у стању спријечити вишемјесечни вандализма над уставним законом загарантованом праву српског народа на двојезичне табле. Државни удар који се догодио недавно у Вуковару када је највишим хрватским званичницима онемогућено слободно кретање само потврђује чињеницу да се хрватске власти не усуђују ухватити у коштац са неоусташтвом и да се никако не ради о „шачици“ неодговорних грађана. Солидарност публике на пуном динамовом стадиону са усташким поздравом Ђоа Шимунића не указује на изоловани инцидент. 

Против пробуђеног, неискоријењеног, увијек присутног усташтва у Хрватској може се борити само институционално.

То је задатак свјетских, европских, хрватских али и српских институција. 

Малобројна удружења потомака жртава, покушавају држави Србији и Републици Српској указати на потребу пресудног, озбиљнијег ангажмана на истраживању, меморијализацији и култури сјећања на геноцид почињен над српским народом у вријеме НДХ. На жалост, у тој мисији за сада немамо значајнију подршку. 

Српско народно вијеће у Хрватској и њихов лидер Милорад Пуповац, овог љета, након обиљежавања Дана сјећања на Јадовно, дефинитивно су нам окренули леђа и јасно дали до знања да не дијеле наше ставове о карактеру Независне државе Хрватске и начину како се односимо према меморијализацији и култури сјећања на наше страдалнике из тог времена. 

Институције Србије и Српске почеле су нас помагати у вријеме обиљежавања годишњица страдања и то је свакако добродошла промјена. 

Ипак, предратна, наслијеђена пракса да се само једном на годину сјетимо наших страдалника у Јасеновцу, Јадовну, Гаравицама, Пребиловцима, Шушњару, Дракулићу, Јастребарском, Сиску, недовољна је и не може допринијети нашем циљу да геноцид над српским народом почињен у вријеме постојања НДХ, усвојимо у наше трајно памћење.

Онако како смо у трајно памћење усвојили косовско страдање. 

Инсистирамо да Србија и Српска, институционализујују континуирани, свакодневни рад на истраживању, документовању, публиковању, едуковању и изградњи колективне свијести о нашем страдању и геноциду који су над нама починили Хрвати, католичке и муслиманске вјере у вријеме постојања НДХ. 

То представља наш одговоран однос према нашим претцима и сународњацима и залог сигурније будућности наше дјеце и биолошког опстанка нашег народа.

 

Др Душан Ј. Басташић

Предсједник удружења Јадовно 1941. 

 

Извор: СРБИН.ИНФО

 

Везане вијести: 

Шта нам носи нова усташка олуја која хара Хрватском?

ДА НАМ СЕ НЕ ПОНОВЕ ЈАСЕНОВАЦ И ЈАДОВНО

МОЈЕ ЈАДОВНО

Душан Басташић - И Слана је Јадовно

Јадовно 26. јун 2011. – Обраћање Душана Басташића, предсједника УГ Јадовно 1941.

Душан Басташић: Највећа битка за очување сјећања о геноциду – води се против Срба