Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали…

Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима.

Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли…

Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе…

Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама.

Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих, побијених, било је најпре истине и Душановог некад тешког уздисаја… Уздисаја који сам ослушкивала сузом јер слутим какав пут крчи, којим друмовима друмује…

Спремајући се тог раног јутра за литургију, са фотографија споменика сам писала имена страдалих, бројала им дечије године. Ником лик не знам, само знам колико је мом тати било тешко свако моје слово, свако помињање оних које није ни видео, ни упознао…

Не знаш како ти је изгледао отац, деда, брат, ни кућа у којој само што си рођен је двапут рушена… Целог живота ми од таквог рода смо трагачи.

Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може.

Негде на северу Холандије, у нашој цркви, сабрани ми од поља прекланих и јама безданих, нижемо сузе и речи, истинољупци жељни поштовања и разумевања, гладни свега свог вечно.

При сваком помену опомињани да не мрзимо…

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали…

Душан је имао сто, Гордана лета у Лици, ја сам имала њих уместо неба изнад завичаја, уместо свега одузетог што нико и никад надоместити не може… И зато не могу писати о личким бурама, праскозорјима, заранцима, великим снеговима…

Има нас којима је све то далеко, па још увек трагамо бар оним путем од места где је била кућа до гробља, јер су тим путем сигурно наши прошли… Ти наши недодирљиви, који нас свакодневно походе.

Било је Јадовно, били су крици и од‌јеци, остала сам ја на цртежу у Горданиној књизи, остала тамо где је фотографија, и настала да чекам над Крбавским пољем и грлим земљу у којој су моји.

---

Више од истог аутора: Колумнисти – пријатељи – Оливера Шекуларац

---