Дуго прећуткивани геноцид
Логор Јадовно и јаме које га окружују су, пре Јасеновца, били место где је требало да без трагова нестану сви неприхватљиви народи из НДХ. За нешто више од 120 дана постојања логора, ту је убијено више од 40.000 људи. Али о њему, као и о бројним другим логорима у НДХ, много се мање зна него о Јасеновцу. Злочин због тога није мањи
Значи, ту сте ви. Ето, коначно се срећемо“, каже човек, најмање му је седамдесет лета, док дрхтавим покретом додирује камени бедем око Шаранове јаме. Из тела се отима грч. Наслања главу на камен и ћути. После шездесет и девет година овај човек је сазнао и видео место где му је 1941. године, на падинама Велебита, посечено цело стабло – родитељи, браћа, сестре, рођаци, сви су завршили ту, у Шарановој јами изнад Госпића и малог села Јадовно. Поглед каже да се поодавно сагорело у сећању на преживљени ужас и тражењу кроз вишедеценијско ћутање.
„Не знам како сам преживео, пусти дете! Бог? Какав Бог? Где је тада био?“
Захваљујући Удружењу поштовалаца жртава логора Јадовно, другим сличним удружењима, Савезу јеврејских општина, овај је човек дошао са још око 200 других људи на први помен након више деценија, за до сада доказаних 40.123 жртве овог усташког логора, уморене у крашким јамама, тзв. безданкама, на Велебиту. И од којих је између 9.000 и 11.000 страдало у само једној од јама – овој, Шарановој.
ДУГА ЛИСТА УЖАСА
Кад год се у јавности помене геноцид који су усташе, хрватски фашисти, починиле током неколико година трајања Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945. године, прва помисао је Јасеновац. Логор у коме је уз свирепа мучења која превазилазе и најболеснију машту, усмрћено, према за сада тачно утврђеним подацима, око 700.000 људи. Највише Срба, али и готово сва јеврејска популација НДХ, Роми, и Хрвати антифашисти.
Но, много пре Јасеновца, усташка врхушка која је 10. априла, када војска Краљевине Југославије још није капитулирала, преузела власт у Хрватској, основала је друге логоре – Даницу (15. април), Керестинец (19. април) и Јадовно. „...Јастребарско, Стару Градишку, Лобор Град, Костајницу, Тењу, Феричанце, Ђаково, Сисак, Цапраг, Бјеловар, Славонску Пожегу, Паг...“, ређао је у својој молитви пред Шарановом јамом загребачки рабин Луцијано Прелевић, набрајајући још десетак имена стратишта, па застао на трен, и рекао: „И други логори и стратишта.“ Много, за цело човечанство.
Страшно је што се о томе ћутало дуго, у име непостојећих идеала који су у Југославији важили, чини се, само за један цео народ и мањине осталих. И што је данас тешко реконструисати све што се десило, а још теже побројати сва имена. Преживели су у међувремену умрли, њихови потомци такође. Књиге рођених и умрлих су изгубљене у уништавању храмова, не само током рата већ и после (у крају око Госпића између 1949. и 1952. године попаљене су и уништене скоро све преостале православне цркве, са њима и књиге рођених и умрлих). А када вас нема међу живима или на гробљима, ни у књигама рођених или умрлих, онда нисте ни постојали. И зато је овај геноцид толико страшан – жртве су, у њему, убијене два пута.
ПАКАО БЕЗ ТРАГОВА
„Истина о
концентрационим логорима се више не налази у њима, већ у књижевности,
литератури, исказима још увек живих страдалника“, написао је немачки писац
Бернхард Шлинк. Управо то је Јадовно. Јер од овог логора у коме је смрт нашло
40.123 људи (38.012 Срба, 1.998 Јевреја, 55 Хрвата и 25 осталих нација, како то
каже др Ђуро Затезало, а мисли на Роме и друге нације), данас је остала само
зарасла пољана, са скривеном таблом која је некада обележавала његово место,
две хумке, неистражене, и 32 јаме разасуте по врлетима Велебита са подебелим
слојевима окамењених људских остатака. Осим Шаранове јаме, све неиспитане. Шта
више, седам њих је, као и многе друге, забетонирано.
„Прва наредба о оснивању логора код Госпића донета је већ 11 априла, а потписали су је Андрија Артуковић, министар унутршањих послова НДХ, Еуген Кватерник, Јурица Фрковић, Јуца Рукавина“, каже за „Актер“ Ђуро Затезало, аутор једине монографије о овом логору. Занимљиво је да о Јадовну није било ни речи током суђења Артуковићу. Чак ни његови београдски адвокати, Срђа Поповић и колеге, никада нису рекли било шта о овоме. Свеједно, данас се зна да су га усташе одабрале управо због бројних јама дубоких по више десетина метара, идеалних гробница које је требало да сакрију велики злочин: стварање етнички чисте Хрватске.
У документима објављеним у монографији „Усташки злочини геноцида“ Милана Булајића, налази се и извештај о проценама капацитета велебитских јама, направљен много пре избијања рата. „Чист хрватски зрак“, продаван почетком 90-их у конзервама на улицама тада још увек југословенске републике, парола је заправо из много ранијег доба.
Сам логор код села Јадовно почео је да прима у мају 1941. године прве страдалнике. У Јадовно су довожене жртве из свих делова НДХ, па и из Војводине. Чак три грађана Земуна, деветоро из Сремских Карловаца и троје грађана Смедеревске Паланке убијени су ту. Усташе су у међувремену у том граду и његовој околини користиле друге објекте. И у Госпићу је постојала „Овчара“. Било је то имање једног српског трговца убијеног у првом покољу у НДХ 11. априла, дакле сутрадан по проглашењу те фашистичке творевине. Узгред, те 1941. године је и Смиљан, родно место Николе Тесле, потпуно очишћен од Срба. Његове славе и значаја се хрватска држава сетила зна-тно касније, кад у њој скоро да Срба више и није остало.
Део логора била је и госпићка Казнионица, логори у Трновцу, Ступачинову, Слана и мејтана на острву Паг. Овај други за жене и децу. Паг није било једино острво са логорима. Били су то и Брач, Раб. А само у два пашка логора до краја августа 1941. године, убијено је 8.000 жртава.
Логор је затворен у августу 1941. године, захваљујући Италијанима. Видевши да Срби нестају, свесни зверстава усташа и ризика да избије устанак, Италијани су одлучили да ствар реше реокупацијом овог подручја. Устанак је у међувремену заиста избио (устанак личких Срба) што је пожурило италијанске власти да се реше нестабилности у својој околини.
Наравно, тај потез је убрзао истребљења у логору, али је негде око 2.000 људи ипак преживело и потом пребачено у друге логоре. Звучи као неслана шала историје, али дешавало се да су италијански или немачки војници спасавали недоклане несретнике бачене у јаме, који су то преживели. Или су, пак, директно спречавали покоље. Суровом менталитету нациста била је јасна брза индустрија смрти коју су сами створили усмртивши у њој милионе невиних. Али не и ова врста истребљења у коме је мучење жртве било подједнако циљ као и њен физички нестанак.
КАД УЧЕНИЦИ ПРЕВАЗИЂУ УЧИТЕЉЕ
„Стари Јанко
Вујновић из Дивосела имао је дугу браду. Сву су му је почупали, тукли су
га... Гледала сам како му секу уши, копају очи и тако полумртвог су га
стријељали“, причала је Сока Обрадовић из личког села Дивосела која је 1941.
године ухваћена заједно с још око хиљаду људи, у збегу у Крушковачама. Сама
Обрадовићева такође је била убодена бајонетом, али је преживела. Њеног земљака
Милана Плећаша, сељака, усташе су живог драле и у паузама терале да им пече
јагњад, пре но што је умро у мукама.
Причати о покољима попут оног у цркви у Глини, у Шибуљама, у скоро сваком месту у Хрватској, о ножевима за неумарање (дуго сечиво на кожном омоту који се навлачио на подлактицу) о маљевима, о справама чија је сврха била дуго умирање, исто је што и пописивање економије ужаса. Усташе једино нису штеделе на машти у зверским мучењима, жртве нису биле вредне ни утрошеног метка. Зато је, између осталог, Лалић Боја из Доњих Рујана као дете бачена у јаму, заједно с другом децом. Усташе су потом бацале бомбе у јаму. Након 42 дана, њу и још неколико преживеле рањене деце су извукли сељаци. Често су спасиоци били – Хрвати.
Богдан Мирић је као заточник госпићке казнионице морао са још неколико логораша да иде на јаме како би тамо превртали крваву земљу да то не би виделе нове групе довођене на губилишта.
„Знао сам да су те безданке и наша судбина. Побегао сам првом приликом.“
Жртве су претходно уништене телесним сакаћењима, силовањима и другим мучењима, прича Мирић, пред јаме довођене у групама од по око 250 људи, везаних једним ланцем. Пред јамом, првих неколико би усташе удариле маљем у потиљак или једноставно преклали и гурнули у понор. Они би повукли преостале везане ланцем. Али и ланци су били трошак, па се прешло на ону жицу коју је велики хрватски песник Иван Горан Ковачић описао у поеми „Јама“.
Из самог Јадовног побегла су само двојица заробљеника. Један од њих био је Бранко Цетина, потоњи пуковник ЈНА, који је након одржаног часа историје у Јадовном и на Пагу 1972. године био експресно пензионисан. Братство и јединство се није смело нарушавати ружним истинама.
ПРЕД ШАРАНОВОМ ЈАМОМ, О ДЕНАЦИФИКАЦИЈИ И БУДУЋНОСТИ
И да не знате да
је Шаранова јама гробница више од 9.000 људи, уплаши лед који избија из њених
42,5 метара дубине. Осим једног натписа постављеног на каменом зиду око јаме,
сви други су уклоњени 90-их. Делегације полако пристижу из Србије, Хрватске,
Бањалуке, Аустрије... Ту је, пред јамом, и Игор Мандић, велики хрватски (рекла
бих и југословенски) писац. Мандић је пуно пута доказао да нема страха да се
суочи са демонима, ма чији да су. Зато и има право да буде критичар свих страна
у крвавом казану југословенског распада.
Официри хрватске војске праве свечани строј за дочек свог председника. Можда је денацификација Хрватске, о којој је по први пут, храбро, говорио хрватски председник Иво Јосиповић, могла кренути од њихових униформи, необично сличних усташким, и шаховнице (а хрватска застава била је једина на постољу код спомен обележја) под којом су ти покољи и спроведени. „Денацификација Немачке након Другог светског рата је извршена, али у Хрватској овај посао никада није урађен“, рекао је тачно Јосиповић након опела које су обавили свештеници СПЦ и загребачки рабин. Говорио је последњи. Пре њега, можда по први пут, овде се чула реч геноцид, па чак и осуда покушаја изједначавања злочина у том рату. Колика су храброст сви ти говори, а нарочито Јосиповићев, види се и по једном натпису на букви испред Шаранове јаме, где пише „Још У јаму“.
Јосиповић натпис сигурно није видео, није имао прилике, али и без тога, хрватски председник добро зна расположење својих грађана, колико је тешко суочити се са одговорношћу за прави геноцид, као и обавезе зарад пријема у ЕУ. Зна он и још нешто, оно што је Ниче рекао – свака прећутана истина постаје отров. Још кад би се тога сетила српска тзв. елита, која је већ показала да уме да заборавља и оно што нико нормалан не би заборавио.
Милена Милетић
Извор: AKTER ONLINE