Политика: Ако заборавимо Јадовно...
Чланови Удружења „Јадовно 1941“ посетили место на коме је за само неколико месеци на најстрашнији начин, усмрћено не мање од 40.123 особе
Касно поподне у Плашком, петак, 21. јуна. Окупљају се учесници овогодишњег „Дана сећања на Јадовно 1941“ у организацији Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса логора смрти НДХ Госпић–Јадовно–Паг и Горњокарловачке епархије Српске православне цркве. Први пут се Дани сећања, с којима се почело 2010. године, одржавају без политичара – наших или њихових, свеједно.
Учесници касне. Аутобус из Бањалуке се покварио, други пристиже, а аутобуси из Београда задржани су на граници: да се претресе пртљаг и да се пошаље порука. Скромна вечера за све, па онда представљање књиге „Јадовничка голгота свештенослужитеља Српске православне цркве“.
Представљање отвара отац Горан Славнић, парох Плашчанске парохије, говорећи оним лепим језиком којим говоре Срби у Хрватској. Реч преузима Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941“, човек без чије се посвећености мисији чувања истине и памћења не би ни окупили. На месту на коме је за само неколико месеци на најстрашнији начин усмрћено не мање од 40.123 човека.
Наставља аутор књиге јереј Драган Шућур и говори о – чињеницама. А чињенице су бројеви: 72 свештенослужитеља, укључујући и два епископа. А чињенице су и имена – сва су наведена. Уз то и чињенице из животâ који су насилно прекинути. Како би се обезглавила СПЦ и њена паства.
Субота, 21. јун. Полазак за Јадовно „аутоцестом“ до Госпића. Прве информације о могућим тензијама – протестни митинг се спрема на прилазу Јадовну. Улазак у Госпић: мрки погледи локалног становништва ка возилима са београдским таблицама. И понеки средњи прст – не Халкидикија.
Пролазимо поред „Герихта” – госпићке казнионице у којој су страдалници окупљани пре него што су слани у смрт. Нема задржавања, иде се ка раскрсници за Јадовно, где нас зауставља хрватска полиција. Обезбедиће нам заштиту, кажу. На путу до Јадовна је протест под прикладним мотом
„Докле великосрпске (четничке) провокације?“ Заиста, невиђена провокација – људи посећују места на којима су убијени њихови блиски преци. После блиског сусрета са учесницима „просвједа”, хрватска полиција креће у пуну заштиту колоне, а она почиње прегледом возачких дозвола и записивањем имена возача.
Долазимо до Шаранове јаме – оне која је симбол страдања. Парастос над њом држе свештеници Горњокарловачке и Бањалучке епархије. Око јаме окупљено око 150 људи. Доста младих, неки из Бањалуке, неки из Београда. По годинама се чини неки од њих нису ни били рођени док је постојала Југославија братства и јединства, у чије име су злочини Јадовна заташкавани.
Природа је на том ужасном месту тако љупка. Пропланак, сунчеви зраци пролазе кроз шуму, птице цвркућу, лагани ветрић „ћарлија“. А усред свега тога, огромно мрачно гротло које је прогутало толико људи. И чији земни остаци још увек леже на дну те јаме. Слушам Душана Басташића како даје изјаву за ТВ Републике Српске: „Ако заборавимо, онда нисмо достојни…“ Заиста, ако заборавимо…
Крећемо стазом којом су 1941. године вођени страдалници. Негде око осам километара од Шаранове јаме до пропланка на коме је био сам логор Јадовно – логор намењен привременом смештају људи пре него што буду уморени.
Јер логори комплекса Госпић–Јадовно–Паг нису били ни радни, ни концентрациони логори – то су били логори смрти. И креће се узбрдо колона људи који су потпуно свесни карактера тог логорског комплекса, уз један полицијски џип на челу, један на зачељу и хеликоптер у ваздуху. А напор пењања по тој љутој, страдалачкој стази у сваком од нас рађа питање: а како ли је тек било страдалницима, без хране и воде, босима, тученима и већ пребијенима?
Стижемо на сам пропланак на коме је био сам логор Јадовно. Часни крст на том је месту од 2012. године и, зачудо, нико га није померио или уништио, за разлику од спомен-плоче у ували Слана на Пагу, која не може да траје више од три недеље да не буде разбијена. Следи спуштање према Шарановој јами – још осам километара. И опет сећање на жртве. Непознати људи, не представљајући се једни другима, тихо разговарају. „Знате, мог деду су одвели у зору…“ „А вашег стрица су покупили у Сарајеву…“
Вече у Плашком и предавање. Опет чињенице, чињенице, чињенице. О јамама које нису обележене, о јамама чије су гротла забетонирана. И чињенице о систематском порицању хрватске стране, част изузецима, да се ово догодило. А има и оних маштовитијих, који тврде да су у јамама на Велебиту „хрватске кости“. Па зашто онда не дате да се изваде и сахране!
Недеља, 22. јун. Литургија у Плашком у Храму ваведења Пресвете Богородице. Малобројни локални Срби разнежени су што је толико људи на служби. Растанак са домаћинима, за ову прилику.
Радио у колима, и на њему „Вијести“ – слушам извештај са прославе Дана антифашистичке борбе, а тамо хрватски председник Јосиповић говори да су „дијеца и унуци антифашиста били борци за хрватску слободу у Домовинском рату“. Сјајно, баш ме интересује да ли је Гојко Шушак био „дијете или унук“ антифашисте!
Нама што смо решили да не заборавимо, овогодишње окупљање је важно – прво је без политичара. Одлежали смо дечје болести и, на велику жалост многих, преживели. Већ знамо где ћемо бити последње недеље јуна следеће године. Уз наду да ће нас бити још више. Догодине на Јадовну!
Аутор: Борис Беговић
Извор: Политика
Везане вијести: