110 godina od Austrougarske aneksije BiH: Uvod u Prvi svjetski rat

Ove godine se navršava 110 godina od aneksije Bosne i Hercegovine, od strane Austrougarske, što se smatra uvodom u Prvi svetski rat.

Sve je počelo Aneksionom krizom ili kako je još poznata i kao Bosanska kriza, kada je 5. oktobra 1908. godine  car Franc Jozef proglasio aneksiju Bosne i Hercegovine.  Akt je donet bez prethodne saglasnosti velikih sila, čime je izvršena povreda međunarodnih ugovora i odluka sa Berlinskog kongresa 1878. godine.

Austrougarska je svoj akt o aneksiji pravdala Mladoturskom revolucijom, izvedenom u leto 1908. godine, revolucijom turske vojske kojom je poništena odluka sultana Abdul Hamida II o ukidanju parlamenta, što je dovelo do krize i slabljenja turske moći, pogotovo u pokorenim krajevima carstva. Revolucija je označila početak procesa raspada Osmanskog carstva.

Bosna i Hercegovina je bila formalno pod turskim suverenitetom ali pod  Austrougarskom okupacijom.

U isto vreme, u dogovoru sa Austrougarskom, Bugarska je proglasila svoju nezavisnost, koja je do tada bila Autonomna Kneževina pod Otomanskim suverenitetom. Bugarska nezavisnost je bila u suprotnosti sa odlukama Berlinskog kongresa.

Sam čin aneksije izazvao je proteste u Evropi, a naročito u Srbiji.

Predstavnici pravoslavnih i muslimanskih narodnih organizacija su u Budimpešti 11. oktobra 1908. godine doneli zajedničku izjavu da je aneksija izvršena bez pitanja i protiv volje stanovništva. Upućene su delegacije u evropske prestonice da velikim silama tom izjavom stave do znanja šta se i kako radi u Bosni i Hercegovini.

U Srbiji je aneksija izazvala veliko uzbuđenje, zavladalo je mišljenje da se aneksijom ugrožava nacionalna budućnost, da se ugrožava srpsko biće i srpska država.

Već sutra dan, po proglasu 6. oktobra 1908. godine, građani Beograda su počeli da iskazuju svoj revolt.

Radivoje Bojić, mlađi brat pesnika Milutina Bojića, ovako je opisao ovaj događaj u svojim sećanjima: „Nama, deci u osnovnoj školi, učitelj je objasnio šta znači reč aneksija i pustio nas kući. Kad smo istrčali na ulicu, čuli smo ratoborne pokliče i pretnje Austriji. Kao da je ceo Beograd pošao na protesni miting.„

Na prepunom Pozorišnom trgu, u po podnevnim satima, protestante je predvodio pisac Branislav Nušić.

Pored ostalog, Nušić je okupljenom narodu rekao:

„Braćo, neprijatelj je pred vratima! Nad našim glavama visi mač! Austrija se sprema da otme Bosnu i Hercegovinu, a mi, Srbi, nećemo, i ne možemo to da dopustimo„.

Pred spomenikom knezu Mihajlu okupljenima su se obratili i profesor Mihajlo Đorđević, ekonomista i političar Vojislav Marinković, političar Ljuba Davidović, srpski novinar Ljubomir Jovanović i mnogi drugi.

Okupljena masa je smatrala da je ovim Austrougarskim aktom stavljena omča oko vrta srpskom narodu.

Na mitingu je dogovoreno da se za sutra 7. oktobra, zakaže drugi skup, da svako povede svog prijatelja i poznanika kako bi se pokazalo raspoloženje i stav čitavog srpskog naroda.

Tokom noći odštampani su plakati i sastavljen proglas Beograđanima, koji su sutradan sve novine donele na naslovnim stranama.

Proglas je sastavio Jovan Dučić, saradnik u listu „Politika„.

Proglas glasi:

„Beograđani!

Dođite danas svi na veliki narodni miting, dođite i malo i veliko; dođite i vi ocevi i vi deco; krenite se i vi boni iz postelje; ponesite i vi majke odojčad na grudima; dođite svi; danas se traži reč nas sviju, reč kojom ćemo izjaviti da smo gotovi pre izginuti, da smo spremni pre odreći se sami sebe, svojih života i svojih imanja, svoje slobode i svoje države, pre no što ćemo dozvoliti i dalje potčinjavanje našega plemena; pre nego što ćemo dozvoliti da nam grabljivica susetka i dalje čupa deo po deo mesa sa našega raskrvavljenoga tela.
Na Zbor, Beograđani, pred Knežev spomenik.

Danas u 3 časa po podne! 
Na zbor!”

Sećajući se na ove događaje Jovan Dučić, u svom članku u listu „Politika„, šesnaest godina kasnije, pored ostalog piše da ga je na vest o proglašenju nezavisnosti Bugarske u svoj kabinet pozvao lično ministar spoljnih poslova dr Milovan Milovanović, i uz prisustvo načelnika Konzularnog odeljenja Ministarstva inostranih poslova dr Miroslava Spalajkovića,  nagovestivši mu šta Austrougarska dalje sprema. Ministar je polagao veliku nadu u list  „Politiku„ kako bi se pokrenule široke mase i kako bi se pokrenula diplomatska akcija uperena ka Evropi, kako bi ona shvatila šta se to događa. Jednom rečju, tražio je Dučićevu pomoć, da list „Politika„ pomogne njegovu akciju, jer je ostala štampa bila nedorasla za ikakve usluge.

Posle sastanka sa ministrom Milovanovićem i u dogovoru sa braćom Ribnikar, Dučić kaže da je pala kocka na njega, da on napiše proglas, protiv proglašenja aneksije Bosne i Hercegovine, i pozove narod na protest.

U svom članku Dučić dalje piše „Rezultat vam je poznat. „Politika„ je izašla u naročitom izdanju posle ručka, a već posle podne velike gomile sveta bile su bačene na ulicu. Beograd je odjednom izmenio svoj izgled.

Pred knez Mihajlovim spomenikom već je urlala jedna gomila protiv Austrije i Bugarske. Svet je bio pogođen tom vešću kao nožem i tad se tek videlo šta je Bosna za Srbiju. Čuli su se govornici, vikali su vojnici i komite, gomile su pošle pred ministarstvo, zovući Milovanovića da govori. Zatim pred Ministarstvo vojno ištući oružje.

Zatim je sve krenulo na austrijsko poslanstvo. Porazbijane su ograde. Izvaljena su i neka vrata, probijen kordon vojske.

Milovanović je govorio te večeri. Prozori dvora su bili svi osvetljeni a na zavesama se video mračni profil kralja Petra.

Ovo je bilo dovoljno za Milovanovića.

Evropa je začas videla da je pitanje Bosne životno pitanje Srbije.„

 Svoju aktivnost, po pitanju aneksije, Jovan Dučić je nastavio u Rimu, gde ga je 1908. godine poslala srpska vlada, da radi na propagandi protiv aneksije Bosne i Hercegovine.

U Rimu je Dučić napisao i objavio brošuru pod nazivom „Aneksija Bosne i Hercegovine i srpsko pitanje„ i uručio je svim italijanskim parlamentarcima, kako bi se upoznali sa celom situacijom na Balkanu i solidarisali sa Srbijom.

Dučić u svojoj brošuri piše italijanskim poslanicima da „za vreme dugih 30 godina (1878–1908), bolnih godina, njene veoma omražene vlasti, Austrija nije prestala da progoni Srbe pravoslavce, optužujući ih da su se urotili zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom protiv monarhije“.

Naglašavajući „pošto je Austrija slomila i poslednji otpor sa kojim se susrela u dvema nesrećnim pokrajinama srpskim, uvela im je jednu od najbednijih uprava, a koja se s pravom može smatrati remek-delom moralnog terorizma, perfidnom idejom koja je vukla ceo jedan narod u potpun materijalni krah“.

Dučić je naglasio da je za Srbiju i Crnu Goru austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine političko, nacionalno i ekonomsko zlo. Naglasivši je da će Srbija a potom i Crna Gora biti sledeće žrtve austrougarske agresije.

Dučić piše manirom iskusnog diplomate, bavi se i analizama i prognozama, navodeći da Berlinski kongres iz 1878. godine, i njegove odluke, predstavljaju omču oko vrata balkanskim narodima.

Italijanskim parlamentarcina skreće pažnju na balkanske prilike još od Krimskog rata 1853. godine, pa sve do Aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, sa posebnim osvrtom na dešavanja u Bosni i Hercegovini.

Brošura je napisana na italijanskom, a ne na srpskom jeziku, zato što je u to vreme vladala Aneksiona kriza (hladni rat Austro-Ugarske carevine i Kraljevine Srbije), pa je sve što je dolazilo iz Srbije u zemlje zapadne Evrope, moralo proći kroz kontrolu Bečkog dvora. Iz tog razloga Dučić se na italijanskom jeziku obratio čitaocima.

Zanimljivo je da je ova Dučićeva brošura decenijama bila nepoznata širojsrpskoj javnosti.

Zahvaljujući Miladinu Miloševiću, tadašnjem direktoru Arhiva Jugoslavije, koji je pronašo ovo Dučićevo delo, negde među arhivskom građom, i Udruženju Trebinjaca „Jovan Dučić„ u Beogradu, brošura je prevedena na srpski jezik i štampana 2014.godine.  Zbog svoje tematike ona je aktuelna i danas jer predstavlja dragoceno istorijsko štivo.

Priredio: Milivoje Mišo Rupić

Izvor: Slobodna Hercegovina

Vezane vijesti:

Problematika odnosa Srba i Hrvata | Jadovno 1941.

Prvi jugoslovenski brak iz računa

Dragomir Anđelković: Temelji moderne srpske tragedije