Već tridesetak godina u Srbiji je izloženo kritici i prljavim napadima sve što je nacionalno, a napadači, plaćeni iz inostranstva, zaštićeni su i nedodirljivi kao svetinje. Kuda to vodi?
Država Srbija, od vrha pa sve dole do lokalne vlasti, ne sme da bude u vlasničkoj strukturi nijednog medija. Državna televizija se ne računa, ali se podrazumeva, po briselskoj logici, da se Vladi Srbije blokira svaki uticaj na uređivačku politiku „javnog servisa“. Ovi zahtevi iz EU skoro da su ispunjeni, ostalo je samo da se pravno raščisti situacija s „Novostima“ i „Politikom“, zamršena u vreme vladavine „demokratskih snaga“.
I, šta smo dobili: Srbija ne sme da se meša u srpske medije ali druge države mogu. Otvoreno, kako i koliko im volja. Druge države, Srbiji neprijateljske, mogu ovde da pokreću, otvaraju medije, finansiraju „nevladine organizacije“, doturaju jednima i drugima stotine hiljada evra godišnje… i nikom ništa.
Svi takvi mediji i organizacije imaju istu „uređivačku politiku“: globalističku, antinacionalnu, antisrpsku, na kraju krajeva. I svi se upinju, bez ostatka i rezerve, da dokažu kako je Srbija kriva za ratove devedesetih, kako su Srbi nacionalisti, zločinci, novi fašisti Evrope, jad i beda od naroda koji i nije zaslužio drugo nego da ga NATO bombarduje.
Pre neki dan, dve „slobodomisleće“ družine, Nezavisno udruženje novinara Srbije i isto takvo (nezavisno) udruženje novinara Vojvodine, zatražilo je da se objave plate zaposlenih u „Večernjim novostima“ i „Politici“. Kao, narod to treba da zna. A oni, eto, znaju šta narodu treba.
S tim zahtevom „Novosti“ kao kompanija – ni moja malenkost, na čelu te kompanije – nemaju nikakav problem. „Večernje novosti“ žive na surovom tržištu, bez pomoći, donacija, bez žute banke sa strane. Trošimo ono što zaradimo, rvemo se sa dugovima i obavezama koje su drugi napravili. Delimo koliko imamo, ali da ovima iz dva „nezavisna udruženja“ i raznim portalskim cenzolovkama ispostavljamo račune, da kažemo kolike su nam plate… e, to dočekati neće. Posebno veselnici iz Vojvodine, na čiji se račun iz inostranstva slivaju stotine hiljada evra, da bi promovisali ideje i stavove kakvi dominiraju na njihova dva sajta, službenom i neslužbenom; ovaj drugi se zove, gle vraga, Autonomija. Sa tamo negovanim antisrpstvom može da se mere još samo e-novine koje, takođe, dobijaju pomoć iz inostranstva.
Šta ćemo s listovima, dnevnim i nedeljnim, ili TV kanalima, svim u rukama stranaca, otvorenih neprijatelja Srbije, onih koji su nas ubijali, trovali, oteli nam Kosovo i Metohiju. Niko se ne pita kako to opstaju listovi čiji prihodi od prodaje i marketinga ne mogu da podmire ni troškove struje, grejanja i vode, a imaju i do 60 stalno zaposlenih. Ko to sve plaća – pita se Danica Čvorović.
Elem, da li je država Srbija morala da izađe iz srpskih medija da bi u te medije i medijski prostor ušle druge države? Kako se zove to stanje?
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti: Ratko Dmitrović