Жртва је вазда у праву

Пита ме у једном подужем писму комесар за избеглице Европске уније: „Зашто се Србима у РХ све то догодило? Где је њихова појединачна или колективна кривња?“ Укратко одговарам: „Срби су жртве хисторијског некажњеног злочина.“ Српска кривња, као колективитета за то што им се догодило и како им се догађало, није питање њих и њихове кривње

Хисторијска кривња колективитета не постоји. Наиме, хисторисјки злочин за жртву народа као народа не тражи кривњу у њему – колективитету. То је онај злочин којим су погођени људи и њихове институције, добра, завичаји, баштина, укључујући и гробља, целокупан простор. Злочини су вазда конкретни и утуживи. То је моја преокупација да нађем бар приближно оне чињенице које иду у прилог расветљења суштине кривње, одговорности и опсега злочина.

Изучавајући расне законе НДХ, његову геноцидну политику, стратишта, (конкретно: у мом ширем завичају Кордуна, као полоигону смрти постоји 170 стратишта са преко 30.000 пострадалих), судбину преко 82 концентрациона логора, прогоне и етничко чишћење, долазим до основне кривње државотворне доктрине и идеологије премрежене једним делом клерофашиста.

Унутар тога налазим једног од најзначајнијих субјеката ових идеолошких основа тзв. хисторијског предузетника, клерофашизам цркве. Клерофашизам је најгори облик фашизма. Конкретним примером у прилог томе говори чињеница како црква са ових простора након и седамдесет година није осудила фашизам нити фашисте из својих редова. Клерофашизам живи на овим просторима као константа готово свих хисторијских невоља Срба у Хрватској. Међутим, иза доброг дела те цркве, трансмундијално је хисторијска пракса пуна злочина (крсташки ратови, спаљивање вештица, насилна кристијанизација у Латинској Америци, улога у Другом светском рату… ).

И најзад, константни негативни став према Србима и православљу, напосе након раскола и судбине Византијског царства. Срби су наиме, иако православни хришћани, само се обредно разликују од Хрвата католика. Међутим, за кардинала Степинца, у другом светском рату, став према Србима је морбидан. Како дневник наводи: “Када би скухали Србина и Хрвата јуха би се раздвојила. “На другом месту у дневнику се истиче: “Што се тиче православља, ту нема човјека, поштења , морала ни истине…„  Дакле, комплетна негација људи као бића људског рода. Познато је да су неки Срби дошли на ове просторе и за време великих сеоба народа, напосе након експанзије Отоманског царства. Иако су и Срби заједно са Хрватима градили сваки своју националну свест, на лимесу бранили интегритет ових простора, супротстављали се експанзији турске царевине, они су одувек имали протуречни однос цркве према православљу.

Како су Срби живели на лимесу предзиђа хришћанства и гутали горке судбине „коња и јунака“ где су „пуцале главе као тикве, а кости као цјепанице“ како каже један песник, то за неке католике никад ништа није значило. Неки довитљиви зналац те патње сажео је у стихове “Крајина крвава хаљина, с крвљу ручак, с крвљу вечера, свак крваве жваће залогаје“.

Изгинуле су целе генерације Срба у одбрани тога предзиђа хришћанства. Осим тога, Срби су ратовали тамо где је ратовала Аустријска царевина, а касније чак и у неким Наполеоновим ратовима. Најбоље се положај Срба види када се простудирају досјеи 180 крајишких генерала. Сваки је од њих, без обзира на способност, заслуге, војничко искуство и јунаштво, морао да се покатоличи уколико католик није био. Има један који спада међу прве који то није хтео учинити и дочепао се горке судбине – Михаило Микашиновић. Као истраживач, уочио сам један документ из 17. века код Велике, близу Славонске Пожеге, где је ликвидирано преко 400 православаца који нису пристали да се покатоличе. Неки кажу да је то најгрубљи одјек верских ратова у Европи у то доба. Кад студирате из најученијих текстова „оца домовине“ Старчевића, дневник блаженог Степинца, онда ћете видети ставове и погледе на православље и православце који су доведени до апсурда. Довољно је навести да је у НДХ, према Богдану Кочовићу, ликвидирано преко 400.000 Срба. Поред убијених , 240 000 Срба покрштено је, што преко нунцијатуре папа Пио XII оцењује као „победу католичанства“, а итекако добро знамо како је ишло покрштавање, посебно у 3 цркве: Глина, Коларић и Садиловац – покољем и маљем.

Сви ти процеси који су се Србима догађали присили су ме да једном математском методом екстраполационе рачунице утврдим колико би Срба било, поред свих природних и механичких кретања унутар њиховог корпуса, да није било геноцида и етничког чишћења. По овој математској логици, данас би их морало бити у Хрватској 1 600 000, а има их, нажалост, само 186 000, према последњем попису 2011. г. То је много више од  демографског слома. То је комплетна катастрофа биолошког слома унутар српског националног корпуса са немогућношћу биолошке обнове јер разбијене породице државотворном политиком повратка редуковане су искључиво на умирућу старачку популацију. Запамтите да је просек старости, по последњем попису 2011. свеукупне српске популације 53.1 година, а сељачке 58.5 година.

Ова логика говори сама за себе да је реч о салду као последици хисторијског злочина јер је државотворни покрет свој интерес државе која разара властито друштво, дигао изнад живота и смрти не само Срба, него добрим делом и властитих грађана Хрвата католика Туђмановим концептом Норвалског програма лустрације Срба; редуковања на три посто, те ратом спаљене земље.

А, ево и тог програма:

„Било ми је страшно, мучило ме то што сам од Туђмана чуо неколико мјесеци прије избора 1990. године. Дошао је у мој ателијер, мислећи ваљда да ће од мене направити свога Аугустинчића, и одушевљено почео причати о томе. „Да хрватски народ крвљу мора добити своју државу.“, да ћемо ми (он с ХДЗ-ом) направити оно што Павелић није успио направити 1941. године, да ће 50% Срба морати спакирати кофере и одселити, а осталих 50% или постати Хрвати или нестати!“. Рекао сам у да је луд, да се мора лијечити и од тада прекинуо било какав контакт с њим. Уједно и непосредни повод да почнем радити циклус „Вива ла муерте“ као одговор Туђману на његов стравични цинизам и бешћутност. Једним говором мајкама и удовицама хрватских бранитеља 1993. године, којима је посмртно уручио одликовања уз ријечи да требају бити „сретне и пресретне“ што су им синови и мужеви погинули за Хрватску!“ довољно је јасно рекао. (Идентитет бр. 61, 2003, стр. 8-11, разговор Мире Бабић Шувар са Едом Муртић).

Молим да стално имате у виду да су Срби из егзистенцијалне нужде постали антифашисти угрожени расним законима. Туђман је дао порушити све антифашистичке споменике „да прекине повијест“ контрареволуцијом и да реализује оно што Павелић управо због антифашизма није успевао.
Само „Олујом“ уништено сеоских кућа преко 24 000, господарских објеката више од 13 000, 182 задружна дома, 56 амбуланти, демолирано 78 цркава, 29 музеја, 181 гробље, 325 трговина,113 водовода,96  трафостаница, 167 индустријских погона, 920 споменика, 211 крчми, 410 занатских радњи, 118 складишта.

Деструкција српске надградње тако је темељна да долази да потпуних гашења српских топонима.

Авај, понављам, из досаде, некажњено!

Колонизацијом Хрвата из БИХ усељено је у најбоље српске објекте преко 200 000 Хрвата. Хрватска је више изгубила приватизацијом, читај пљачком века него ратним калваријама. Отимањем минулог рада и харачем над текућим радом, најпродуктивније генерације умиру три и по године раније, што је данак контрареволуције преласка друштвеног у приватно власништво.

Срби су кроз векове живећи на овом простору постали сличнији Хрватима него сами себи, јер живе у њиховом окружењу, по њиховим адетима, законима и облигацијама. Према томе, они су некад били, у односу на Хрвате, сваки четврти, скоро донедавно а сад су редуковани на скоро сваки двадесет и трећи.

Они су били предмет уништења у 82 концентрациона логора, неколико стотина масовних стратишта, неколико десетина хиљада појединачних ликвидација на властитом прагу, кући, пољу, путу, на јавним скуповима. Зверско убијање 213 свештеника и разнородних 240 црквених објеката православља био је крах могућности вере.

Норвалским програмом деведесетих година, прошлог века они су организовано били државотворно програмирано застрашивани, опљачкани, екпроприирани, прогоњени, убијани по леопардовој кожи и најзад, развлаштени свега. Највећим делом комплетним прогоном из руралних зона прогнано је око 230 000 сељака и више од 124 000 из урбаних, градских средина. На пример само у граду Сплиту деложирано је преко 10 000 Срба, из Карловца је протерано близу 12 000 Срба, у свега у три дана.

Нису се етницитети толико мрзили колико су се волела њихова отета добра. Па када отимачина није кажњавана „навалите отимачи!“

Одузимањем станарских права у градовима Срби су остали без елите. А отето је око 60 000 стамбених јединица са свим садржајима, опет некажњено. Тим програмом напада на Србе била је нападнута топономастика Срба, ономатсика, катастар, хисторија; проведен културоцид и руралоцид, чак и гробља Срба. Увлаштење колонизованих Хрвата, а да Србе нису могли депоседирати. Уништено је књигоцидом, преко 4 000 000 приручника под видом уништења ћирилице, иако је ћирилица свеславенско, а тиме и хрватско писмо. Данас се у Вуковару води рат, ирационално, против ћирилице и жали се што није проведена логика „Олује“ и у источној Славонији.

У рату ништа није било поштеђено. Људи, институције, светишта. Миниран је музеј православља у Загребу,  па чак није поштеђен ни дом и музеј неимара цивилизације Николе Тесле, нити његов споменик у Госпићу.

Интегрални национализам националне државе која носи номинални наслов Република, државотворне контигенте замрачио је толико ум, да их данас преко ћирилице угрожавају остаци остатака Срба у Хрватској,  враћајући се у 90-е године прошлог века.

Они јесу дозволили повратак, али само да се врате остарели гробови, да умру на својим огњиштима.

Ево што о томе ковач рата – Туђман каже: „Хрватска је ријешила српско питање у Хрватској. Ми смо прихватили повратак дијела Срба у Хрватску, како би онемогућили нападе на Хрватску и приговоре како је Хрватска наставак НДХ и да не жели ни једног Србина. Ријешили смо српско питање и Срба више неће бити 12% и 6% Југославена колико их је било. А 3% колико ће их бити, неће више угоржавати хрватску државу. (Никад више 12% Срба! – Фрањо Туђман, председник РХ на отварању ратне школе „Бан Јосип Јелачић“ у Загребу, 15. 12. 1998.

То називам логиком државотворне еутаназије. На тим просторима није остварен нити један пилот пројекат обнове српског насеља, није подигнут нити један старачки дом, ни једна палијативна институција, ни једна индустријска зона, а да не спомињемо разорену инфраструктуру (електрична и путна мрежа, водоинсталације, телефонија). На пример, у Србији данас живи преко 52 000 пензионера протераних Срба из Хрватске којима је отета пензија, разорен завичај, разорена примарна група, породица; што значи да су егзистенцијално угрожени у изгнанству. То бешчашће према Србима као народу задире у бит српског корпуса у којима они немају кривње, осим оних за које се може због оружаног сукоба утврдити конкретни злочин, а таквих је неоспорно прилично било међу Србима на целокупном подручју рата. Нико их од тога не може аболирати! А ја најмање! Злочин је кажњив.

Могао бих вам навести прегршт детаља шта и које последице доноси овде механичко социјално и просторно разбијање породице као примарне групе. Но како се држава изгона ни држава пријема не држе закона и конвенција жртве некажњено страдају. Међутим, држава је заузела став практично колективне кривње, донела је Закон о правима националних мањина, који је класична Келзеновштина јер су сви етнички националитети мањина смањени на једну трећину, а српски корпус масакриран до немогућности биолошке обнове. Закон не примењују, а машу с њим пред Европом.

Убијено је преко 70 повратника некажњено, међу њима један Хрват, Милан Левар, заштићени хашки сведок, коме сам књигу посветио да се порука упути Србима шта их чека. Дакле, српска кривња постоји само у конкретним облицима ратних злочина појединаца, колективна не, нити може бити, али се она третира у поступку практичне примене према колективитету.

Њих, (Србе) се чак сматра странцима „гостима“ и то преко представника Европског парламента.

Када бих вам описао мучилишта у логорима у Кулинама, Лори крај Сплита, Госпићу, Сиску, Загребу, Керестинцу, Пакрачкој пољани, Осијеку и другим местима, претпостављам да ми не би могли поверовати тај облик зверства, наравно некажњеног.

Дакле да закључим, Срби нису само изгубили конститутивност, него и држављанство и сва добра.

Понављам, преко 52 000 пензионера има докинуте пензије, а живе у Србији као прогнаници. Отет им је сав минули рад генерација. То звучи гротескно, а последице су дакако погубне. Преноминовали су преко педесет топонима где су Срби живели, тек да назначе освету јер од тога немају користи, али Срби имају штету губитком дела идентитета.

Практично, српско питање у Хрватској не постоји, него питање хрватске, државе и њено понашање према Србима. Тај став, историјског злочина према Србима је последица чињенице што су то Хрвати постигли уз голему и дословну асистенцију међународне заједнице, некажњене кривње. Представили су се себи и свету као жртва са големим хисторијским злочинима, али без хрватске кривње. Када су већ одлучили да Хрватску приме у Европску унију, нису је могли примити под теретом таквих злочина, великог броја некажњених убистава, пљачке и прогона великог броја Срба сведених на једну трећину умирућих гробова, али ту смо им помогли.

Ово је ипак у најкраћим цртама, одговор на питање шта се, зашто и како Србима догађало.

Пише: Проф. др Светозар Ливада

Извор: Српски народни форум

Везане вијести: Светозар Ливада