fbpx
Ж | Ž

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Zoran Šaponjić: Decu vam, ekselencijo, ne možemo zaboraviti

Ambasador SAD u Srbiji, gospodin Kristofer Hil, uveren je da kolektivno sećanje Srba ne seže duže od desetak godina,  par meseci, dva dana ili desetak minuta, uveren je takođe da je osećaj samopoštovanja u Srba zauvek izgubljen, zgažen, nestao, da ovaj narod nema više ni jednu jedinu crvenu liniju, pa  se Srbima može popiš… u brk i to u sred Beograda!
Zoran Saponjic
Zoran Šaponjić

A, šta drugo čovek da kaže pošto pročita današnji intervju njegove ekselencije jednom beogradskom nedeljniku u kome Hil veli „da Srbija mora da se okrene Zapadu i to zbog svoje dece i zbog dece svoje dece“, kao i „zbog svih drugih razloga“!

„Mnogi mladi iz Srbije odlaze na Zapad, ne vidim da odlaze na Istok. Stoga mislim da je prilično jasno kuda Srbija želi da ide“, poteže ambasador krunski dokaz kuda Srbija ide i kuda bi, po njemu, neizostavno trebalo da krene.

Dodao je još i kako bi, eto, „voleo da vidi da Srbija, naš prijatelj i partner, jednog dana možda donese i odluku o priključenju NATO“.

U onaj NATO što nas je, podsetiću Vas ekselencijo, 88 dana besmučno tukao, zasipao bombama, ubijao, sakatio, što nam je zemlju posejao tonama uranijuma?

I, kad god američki ambasadori u Beogradu stanu da pričaju gde je Srbiji mesto, kuda bi Srbija trebalo da krene, šta bi trebalo da uradi „zbog svoje dece i zbog dece svoje dece“, kad počnu da nas opominju, setim se Tornika, onog tragičnog dana  krvavog proleća 1999. godine, kada su, vaši ambasadore, ubili onu trojicu nesrećnih mladića, tek stasalih na svet. Radoja, Milanka i Neđa.

Ni krive ni dužne, pa im njihovi najmiliji,  i dan danas tuže po onim borovima u kojima su im ono krvavo jutro našli, američkom bombom ekselencijo, raskomadana tela. I na Tornik mislim, i na most u Varvarinu, na Aleksinac, na Milicu Rakić, na svu onu pobijenu decu, moj dragi ambasadore.

Prolaze godine, a od vas, američkih ambasadora, i dalje ni reči izvinjenja, ni reči sažaljenja, ni jedan da dođe na Tornik, da pozove Radojicu Savića, oca onog nesrećnog mladića, da mu kaže prosto – „izvini Radojice“ „žao mi je Radojice! A mi čekamo ambasadore, nadamo se. Verujemo…

Jok! Kaže ambasador, „budućnost Srbije je na Zapadu, zbog dece, i zbog dece njihove dece“.

Nego, uz svo poštovanje ekselencijo, zaboravili ste u ovim svojim promišljanjima na nerođene unuke Radojice Savića! A Radojica je Milankov otac. Zaboravili ste, ekselencijo, da oni nisu ni dobili priliku da se rode, da nisu dobili priliku da rastu, porastu, da se raduju životu, i oni i Radojica sa njima, pa tek onda da se opredele kud će, na istok, na zapad, na sever, na jug?

Zaboravili ste, uvaženi, na sve one anđele pobijene vašim bombama 1999, 1944, na Milicu Rakić, danas bi ona bila devojka, žena, možda bi živela na vašem zapadu, na istoku, severu, na jugu, nije bitno, ali, živela bi ekselencijo! I sva ta deca ekselencijo, svi ti mladići, devojke, zaboli li vas duša za njima ambasadore, duša ambasadore, što nisu dobili priliku da dosanjaju svoje snove, pa i vaš američki san da sanjaju?

I, zalud  večeras peti put čitam vašu izjavu, tražim reči žaljenja za pobijenu srpsku decu kad već srpsku decu pominjete. Ni slova ekselencijo.

Ni reči, ni slova žaljenja.

A, možda ste Vi, ekselencijo i u pravu. Možda tako sa nama Srbima i treba. Dođete u Beograd, 23 godine posle vaših bombi pa nam se popiš… u brk. Pričate nam šta je važno za našu decu i za decu naše dece ekselencijo? Pričate o našoj deci, o njihovoj budućnosti, kao da ništa nije bilo, a pride otimate im ono što im je ostalo od prađedova kao zavet? Kao pečat trajanja, beleg postajanja. Kao nešto što niti je vaše ni naše, nešto što je tek predato nama da ostavimo onima što će doći posle nas, a oni posle nas da ostave onima što će doći iza njih.

No, navikli smo ekselencijo. Na vaše lekcije, na to da nas gledate ne kao ljude, ravnopravne sebi, pre kao bednike, razbojnike sa Balkana, divljačko pleme koje treba sravniti sa zemljom, prostake, narod bez vere i zakona, bolesnike, teroriste,  i kako ste nas sve, svi vi, nazivali, ne tako davno, pre  dvadesetak i koju godinu.

Kako ste navikli tako i pričate.

Samo, kad se sledeći put budete bavili budućnošću srpske dece, zastanite ekselencijo, setite se Aleksinca, Varvarina, Tornika…

I, da, ekselencijo, ne mogu da ne primetim da se od svih vaših, zapadnih tekovina, onih kojima bi trebalo da streme „naša, i deca naše dece“, neka deca ovde u Srbiji ponajbolje sećaju vaših bombi. Eno vaših tekovina i na Kosovu, često ih gledam, od ruševina naših svetinja popaljenih onog strašnog marta, manastira opasanih bodljikavom žicom, srpskih grobalja na kojima ni mrtvi nemaju mira, slika nestalih…

Zoran Šaponjić

Izvor: ISKRA

Podijelite vijest (kliknite na + za više opcija):

Pomozi rad udruženja Jadovno 1941. uplatom preko PayPal-a:

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pratite nas na društvenim mrežama: