Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Знамења сам чувао 56 година, скинуо сам с душе дуг према војводи

Датум објаве: субота, 17 септембра, 2016
Величина слова: A- A+

Коста Ракић (94), који је председнику Србије Томиславу Николићу предао ордење Петра Бојовића, за “Новости”: Морао сам да их спасем од комуниста

Коста Ракић
Коста Ракић

Јака веза и пријатељство са породицом војводе Петра Бојовића, почела је пре готово девет деценија. Велики терет и дуг према најмлађем српском војводи скинут ми је са душе, када сам коначно испунио аманет дат њиховој породици и предао српском народу војводино одличје, које сам чувао 56 година.

Овако за “Новости” почиње причу Београђанин Коста Ракић (94), правник и новинар, који је пре неколико дана ордење војводе Бојовића предао председнику Србије Томиславу Николићу.

– Проценио сам да је сада тренутак да испуним завет породице Бојовић, да знамење заштитим пре свега од комунистичке власти и предам их у праве руке – каже Ракић. – За све те године морао сам да будем нем на оптужбе да сам продавао војводине драгоцености. То ми је било лакше да прећутим, него да будем нем над неправдом да је такав јунак и човек заборављен.

Коста Ракић каже да је морао да буде стрпљив и сачека право време да открије велику породичну тајну о завету. Војводу Петра Бојовића, Ракић је упознао као деветогодишњак, 1932. године.

– Био је већ увелико у пензији. После шест ослободилачких ратова у којима је учествовао, потом и ослобођењу Београда 1918. године, живео је тихо. У кући у Трнској 25 био је са супругом Милевом, синовима Божидаром и Добросавом и ћеркама Јелицом и Радом – прича наш саговорник. – Мој отац Никола Ракић, иначе касациони судија Врховног суда и млађи војводин син Добросав били су најбољи пријатељи. Чика Добросав ми je био као други отац.

Догађаја који памти из живота породице Бојовић је када је током немачке окупације, 1942. године генерал Нојхаузен, затражио од војводе да потпише уговор о сарадњи са Трећим рајхом. Немачки генерал дошао је са очигледним поштовањем. Није се изненадио када је одбио понуду.

– Шта бисте ви, генерале, учинили да сте на мом месту – сећа се Ракић овог сусрета који му је војводин син испричао. – Тада су се договорили да немачка нога не крочи у његово двориште, а да он заузврат неће закорачити изван њега. И тако је било до 1944. када стижу ослободиоци. Новембра те године, сећам се, позвао ме Добросав и рекао да је војвода одведен. У то време био сам мобилисан и радио са осталим војницима на измештању шина на Теразијама. Нова партизанска власт га је саслушавала два дана, али колико знам није га нико тукао.

КУЋА СЕЋАЊА

После бомбардовања Београда 1941. године, кућа војводе Бојовића била је оштећена. Једном је реновирана. Продата је деведесетих државном предузећу “Здравље Лесковац”, а сада је у приватном власништву. Како Ракић каже, реновирана је тако да није мењана аутентичност, чиме је испуњена још једна жеља породице Бојовић. На кући је постављена и табла са обележјем да је то био дом војводе Петра Бојовића.

Још једна сцена неизбрисива је у памћењу нашег саговорника. Она, када га је посетио партизански официр убрзо после ослобођења…

– Војвода је увек седео у својој фотељи, а са његове десне стране стајала је сабља, коју је добио као академац јер је био први у рангу. Имала је изузетну важност за њега и носио је кроз све ратове. Те ноћи, непристојни и груби представници те нове власти, те нове земље, коју војвода није могао да схвати, отели су му сабљу. Уверен сам да га је то вече уништило, јер је врло брзо после тога умро, јануара 1945.

Сахрани војводе Бојовића, присуствовала је само најближа породица Бојовић, као и Коста Ракић и његови родитељи.

– Годину дана касније ухапшен је војводин син Добросав. До данас нисам успео да сазнам зашто је робијао 10 година у Сремској Митровици, а од тога највише времена провео је у самици.

Ракић је са својом породицом становао у стану у Улици Страхињића бана, који им је припао као замена након национализације породичне виле његовог таста на Дедињу. На молбу Добросава, међутим, да би се бринули о њему, Коста, његова супруга и син Никола почињу да живе у Трнској. Неколико година касније дата му је аманет и кутија са војводиним драгоценостима да их чува.

– Склопили смо и уговор о доживотном издржавању, па се нисам бојао и знао сам да док сам не одлучим где ћу са ордењем, нико не може да га одузме – каже наш саговорник. – Једно време сам га држао зазидано у зиду куће, касније смо чак имали музејску поставку у једној соби, да би последњих 35 година мој син Никола чувао ордење. Ни ја чак не знам где је био сеф, али сада смо сви одахнули, а велики српски генерал је коначно изашао из заборава.

Аутор: Бојана Царановић

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести:

Војвода Петар Бојовић: Слуга отаџбине из шест ратова …

Срамота коју не смемо да заборавимо: Како су комунисти …

Испуњена жеља војводе Бојовића | Јадовно 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top