Злотвори

Ако jе судити по сjећањима преживjелих, по томе како говоре о своjим страдањима, по казивањима о злочинима и злочинцима, рекло би се да Србин — Динарац не умиjе да мрзи. У његовим риjечима нема жучи ни када говори о наjстарвичниjим злочинима. Нема грких риjечи и клетава ни за наjвеће злотворе и све се углавном своди на презир, на непомињање.

Насупрот томе, не штеди риjечи, топле и људске, кад ваља истаћи доброту, гест човjечности и жртвованања друговjерника. Само тако се, чини се, може и разумjети њихово вjеровање да се зла не мора боjати онаj ко зло не чини, скрушеност, помирљивост и наивност са коjом су и Срби у ливањском краjу те опаке 1941, као уосталом и другдjе, потурили главу на пањ и пристали на клање.

Вjеровали су кривим клетвама, лажним обећањима и лицемjерjу комшиjа, доjучерашњих приjатеља.

Илиjи Лалићу, гостионичару из Ливна, напримjер, коjи jе дошао да честита рођење сина своме комшиjи, усташком главешини др Драгану Урумовићу, довољно jе било да се лукави, подмукли адвокат закуне: „Дабогда jа свог Брацу печена jео ако ти и длака са главе фали“, па да се мирно врати кући и сачека да га само неколико дана касниjе са осталима поведу на клање у Пролог…

Веселин Наерловић, познати предратни индустриjалац и трговац крзном, родом  из Гламоча, ниjе чудом завршио у Прологу или на неком другом губилишту, али jе добрано осjетио  шта значи и колико jе тврдо приjатељство са ливањским усташким главешинама.

Кад jе у љето 1941. године до њега у Сараjеву допро глас да му jе у Гламочу, тачниjе на Врби, побиjена сва родбина, кренуо jе  колима са возачем, неким Трипом из Рисна, да види шта jе било. Његово путовање се завршило у усташком затвору у Ливну. Возача су, за чудом пустили, ваљда зато што jе био Хрват, и он jе пожурио натраг у Сараjево да обавиjести Наерловићеву супругу Паулину шта се десило.

Како jе Наерловић у Ливну имао много присних приjатеља и међу Србима, али и међу Муслиманима и међу Хрватима, понадао се да ће му та приjатељства помоћи.  Преко неког  Муслимана, стражара на затвору, успио jе да протури и пошаље поруку, вjеровао jе, понаjоданиjем и наjутицаjниjем међу њима, Хрвату, хотелиjеру Ђиђиjу Каjићу, и затражи помоћ.

У затвор jе убрзо бануо ливреjисани келнер са лептир машном и биjелим рукавицама. Пустили су га да уђе директно до Наерловића и лично му уручи одговор од приjатеља Каjића. Кад jе зачуђени Наерловић  подигао  биjелу салвету, на сребрноj тацни jе угледао – метак!

Чим jе од возача сазнала шта се десило, Наерловићева супруга, коjа jе имала амерички пасош, пожурила jе у њемачку команду у Сараjеву. Претпостваљеном jе казала шта се десило, куд jе њен муж био кренуо и зашто jе затворен, да jе он невин и да се не бави политиком већ бизнисом, а онда одлучно затражила да њемачка команда заштити и њу као амерчког држављанина и њеног мужа као лоjалног и непорочног грађанина.

Никад се, наравно, неће сазнати да ли су њени аргументи и позивање на имунитет америчког држављанина (Њемачка у то вриjеме jош ниjе била у рату са Америком, прим.Б.С.)били довољно убjедљиви или jе богата жена  потегла и новац – кључ коjи отвара сва врата, тек Наерловић jе одмах ослобођен и враћен у Сараjево…

ВЕСЕЛИН НАЕРЛОВИЋ са супругом ПАУЛИНОМ уочи Другог свjетског рата у Сараjеву

А у Челебићу, Срби су вjеровали кнезу Нику Крижану да им се никакво зло неће десити, чак и у часу кад су већ почели људе да купе по селу и одводе их у школу, односно у jаму Бикушу.

Тако и у Руjанима, и у Чапразлиjама, и у Лиштанима, и у Голињеву, и у Губину, и у Прову и у Оџаку… — jеднако и у часу потпуне неизвjесн   ости и кад jе крв већ почела потоцима да тече и главе да лете.

А то ћутање о злотворима, то што се у њиховом гласу не може осjетити ни трунка жеље за осветом, не може се никако тумачити као кукавичлук, поготову што пакости и жеље да се зло злом врати нема ни сада — послиjе пола виjека. Ако и спомињу кога, чине то некако штуро и без галаме и страсти, као да су сво то зло учинили некоме другоме.

Милан Радоjа, тако, тек на неколико мjеста у своjим сjећањима штуро и као узгред спомиње имена неких зликоваца, врло риjетко детаљишући и у поjединостима истичући њихова злодjела:

„Судбину Срба тога времена у доњем Ливањском пољу — вели он на jедном мjесту у своjим записима — одређивали су жупник Божо Шимлеша из Лиштана, Пилип Пашалић из Доњи Руjана, Јаков Пашалић из Челебића, Стипе Матковић из Струпнића и Иван Сучић из села Луснића са логорником и двокатом Урумовића и другим ливањским старешинама онога времена…“

Уз кнеза Ника Крижана, Јаков Пашалић jе у Челебићу ведрио и облачио. Његова риjеч jе дриjешила и везала, он jе могао и да посиjече и да спаси, а свеjедно, оно мало преживjелих свjедока га углавном кажњаваjу и свете му се презиром и неспомињањем, баш као и многе друге међу коjима су се нарочито истицали Иле Пашалић (чиjа jе крвава брадва пред школом добро упамћена), па Стипе Пашалић, Петар Пашалић и син му Јаков, Мате Пашалић, Јаков Римац, Матан Римац (и његов чувени чактар коjи jе носио пред повезаним и беспомоћним Челебићанима док су их спроводили на губилиште), па Марко Римац коjи jе возио кола натоварена лешевима од школе до рупа у коjима су затрпавани…

А у Ливну нарочито jе остао упамћен злогласни кољач Смаjо Чакар, по занимању, иначе, касап, коjи се у свакоj прилици фалио како има оштар и сигуран нож. Па Салих Баjагић, Хасан Мурга и jедан Љубунчић звани Диндин, као и Владо Коjић, звани Самсарић, коjи jе у почетку био и логорник.

Понаjкомплетниjе jе у сjећањима сачуван именик злотвора и крвника из Руjана, Лиштана и Оџака.

Тако су од усташа из Горњих Руjана на злу гласу од Баришића синови Анта Баришића, Иван, Јуре, Петар, Тадиjа и Божо, затим Јаков Иванов Баришић, Миjо Баришић и синови Божа Баришића, Јаков, Стипан и Јокан, као и Иван и Нико Баришић.

Ту су затим Брдари  – Блаж Јозов, браћа Јозо и Никола Антеви, Стипан Миjатов, браћа Никола и Анте Тадеви, Иван Јаковов, браћа Стипан и Јозо Маркови, Никола Божов, Јаков и Перо Јозови.

У Руjанима jе своjевремено подигнут споменик  страдалим Србима, али ту никада ниjе сахрањена ниjедна српска кост jер власт ниjе допуштала да их изваде из jама и неопоjених рака

          (Мићо Радета jе приликом вађења костиjу из jаме Развала надомак Горњих Риjана, забиљежио казивање Маре Буловић, супруге Бранка Буловића, посљедње српске породице коjа jе у том тренутку живjела  у овом селу:

          – Јозо Брдар, звани Јоина, отворено се  послиjе фалио  како jе четрес прве бацао српску ђецу у jаме. Одjеданпут бих, вели, зграбио по троjе и бацио их у jаму, а она цвиле  баш ки пашчад. Послиjе рата jе био побjегао и склонио се у Аустралиjи, али се неђе седамдесетих година  вратио. Нико га, међутим ниjе ни мрко погледао а камоли питао шта jе радио за вриjеме рата. Зато се послиjе, а нарочито jесенас (након побjеде Х Д З на изборима 1990. године, прим. Б.С.) опет почео  прсити као велики jунак  из 1941, окупљати туда хрватску младеж и без  трунке стида и каjања jоj причати о своjим jунаштвима над  немоћнима и недужнима и тровати jе мржњом према Србима.)

Од Видића упамћени су браћа Јозо и Лука Божови и Стипан Лукин Видић, као и Миле Вуковић.

Не заборављаjу се Јелчићи – Стипе Јаковов, браћа Миjо и Стипан Божови и њихов рођак коjи се такође зове Стипан Јелчић, а од Јукића Петар и Никола.

Ту су потом Никола Калаица и Иван Антев Маjић, Мате Ников Поповић и Миjо Стипанов Поповића  као и Радић Николе Марко.

По злу су запамћени и синови Јакова Ћенана, Миjо, Пилип и Божо , Мартин Божов Ћенан, Анте и Јозо Ћенан, Мариjан, Стипан и Бићо Шкрабо и Мартин Матев Џаjа.

По крволочности и немилосрђу према  комшиjама Србима нарочито су се истицали усташе из Доњих Руjана, углавном кољачи и џелати са Пролога, Равног доца, Развале и Крчевина.

На тоj црноj листи су  Марко Јозов Бараћ, Иван Гуjа, звани Егер и син му Нине, затим Јозо Антев и Јаков Јаковов Гуjа као и Божо Делић…

Слиjеде синови Марка Јурете, Јозо, Божо, Илиjа, Јерко, Миjо и Нико (коjега су сви упамтили као вођу пута према jами Равни долац), затим Јурета Јуре Божо, Јурета Петра Илиjа, Јурета Јуре Мате и Миjо (коjи jе чак и кнез у селу био), као и Јазов Стипе Никола, звани Шустер,затим Калаjица Стипе и Калаjица Марка Илиjа.

Од Одака се памте Иван Јозов, Миjо Стипанов, звани Баћо, па Одак Јакова Јуре, Одак Милоша Стипе и Одак Стипа Славко.

Од Пашалића jе несумњиво наjпознатиjи Пилип Милев, звани Пилипац, jедан од наjвећих зликоваца, и брат му Стипан, коjи се послиjе рата петнаест година крио код куће, као и брат им Иван, звани Броцак и Пилипов син Нине.

( Пилип Пашалић, звани Пилипац, био jе приjе Другог свjетског рата чак и предсjедник Доњепољске општине коjу jе чинило jеданаест села у Ливањском пољу. Са Ерцезима, посебно са Цвиjаном Ерцегом, био jе баjаги велики приjатељ и обећавао им  заштиту као за наjмилиjе – да их нико неће смjети мрко погледати а камли на њих руку дићи. Међутим, и он, баш као и многи други, преконоћ су заборавили на приjатељства и обећања и одjедном се испизмили и без икакве милости кидисали на  живот несрећне српске неjачи…

          Његовог брата Стипана, званог Стипанина, преживjели из jаме Равни долац упамтили су како jе над jамом вршио прозивку жртава и наређивао да из оближње Саjдине пећине доводе породицу по породицу и бацаjу их у jаму, а на сличан начин се, изгледа, по угледу на брата-крвопиjу Пилипа, званог Пилипац, „прославио“ и на другим губилиштима у околини Руjана.  Послиjе рата jе успио да за петнаест година  замете траг, али се изгледа ниjе удаљавао никуда из Руjана и околине и сва његова родбина, сви Хрвати из села су знали за њега, гдjе се криjе и ко су му jатаци. Касниjе се дрзнуо до те мjере да jе чак и дању излазио из брлога и  помагао породици у пољским радовима, жетви, косидби, пластидби, берби кукуруза…

          Тако негдjе све до шездесетих година када се сам приjавио. Тада jе већ у Руjанима било премало оних коjи су  знали и памтили његову прошлост па jе  тако  одробовао само ону казну на коjу jе  сам себе осудио.

           Ипак, стигла га jе правда божjа и просута невина крв му jе почела на очи ударати. Почеле су ноћне море и да му се присниваjу она дjеца српска коjу  jе бацао у jаме како му  ноктима очи  копаjу. Мjесни фратар jе учио његове наjближе да траже опрост од некога од Бошковића, Бачковића, Киса, Стоjанаца… – оних чиjе jе дjеце наjвише завршило  у jамама. Кад jе схватио да нико у име  невиних жртава не може и неће да прашта, помирио се са судбином и годинама се распадао у постељи и умирао у наjстрашниjим мукама.)

Од Пепића се спомињу Жарко и Срећко, а од Перића злом су се прославили усташе из Доњих Руjана Никола, Јуре, Јаков,Мате, Стипе и Анте, затим  Миле Николин Перић, Миjо Стипанов Перић и браћа Иван и Анте Перић, као Стипан и Перо Плазанић и Марко Радић  са синовима Јозом и Јаковом.

(Управо у кући Перића, зову их Томишићи, тачниjе у кући Стипана-Стипице Перића у Доњим Руjанима, усташе су виjећале  гдjе да побацаjу и сатру српску неjач из тог и сусjедних села. Једни су предлагали  да их побацаjу у такозвану Гаровљеву jаму између Руjана и Чапразлиjа, али jе као дубља и сигурниjа превагнула jама Равни долац на Динари.

          Кад jе чуо о чему се договараjу и какав крвави план куjу Божо – Божица Јурета jе  устао, скинуо капу, прекрстио се и кренуо  преко врата говорећи  зачуђеним и мржњом према Србима заслиjепљеним усташама, своjим комшиjама и рођацима:

          – Шта то чините jадна вам и жалосна маjка, зар сте наумили да потрете недужни народ!?

          Стипана-Стипицу Перића, као ни толике друге, послиjе рата ниjе стигла правда и као jедан од коловођа покоља у Руjанима ниjе испостио  заслужену казну. Ниjе се, кажу, ни он лако с душом раставио – и он се разболио и девет година на постељи чекао и молио да смрт дође по њега…

          А Стипан Плазанић, звани Пипа, био jе ожењен Српкињом Даром Лалић и са њом имао четворо дjеце. Иако jе добро и на вриjеме знао какво се зло спрема, и он и жена му Дара, нико ниjе ни прстом макао  да  макар оне наjближе упозори да се склоне. Напротив, Пипа jе прво бануо у тазбину и њих потjерао на губилишта)

У том крвавом усташком колу су били  и Топић Миjа Марко, браћа Ћенани, Николини синови, Бошко, Мате, звани Маћан (такође jедан од познатиjих, окорелих усташких злотвора) и Иван, звани Рашкета. Слиjеде Ћенан Јура Марко као и Ћурковића Јоза Миле, Урса Стипе Перо, Урса Миjо и Урса Џанан.

На том списку злотвора су jош и Шибеник Стипа Нико,звани Ћипан, Шибеник Илиjе Мате, звани Јуца, Шибеник Јакова Петар и Шибеник Ивана Мартин, Шукер Јаков и Шукер Јозо…

Из Лиштана се спомиње Мартин Јура Гранића, а из Оџака злогласни емигрант Келић, Каришан Љубичић и Илиjа Ловрић.

„Онога времена коjи су се наjбоље истицали — пише Милан Радоjа — ти су били проглашени да су крвацки соколови коjи урешуjу младу, независну државу. Каво наjпрви проглашени су они што су оћерали попа Ристу у jаму и Тото Гуjа из Доњи Руjана (кад би лизо своj нож са коjим закоље српско дете, говорио да му jе слађа та крв него од младог jањета) и они из Челебића што су носили клепке пред своjим комшиjама кад су jи гонили у jаму. Таквима jе обећават дати наjбољи иметак од убиjени Срба, а онога времена такиjе соколова било доста…“          Занимљиво jе и запажање двоjице усташа — жандара Мата Милићевића и Стипана Јозића, коjе jе такође записао Милан Радоjа:

„Ти ствари доста су мени у школи казивали и чудили се како тако људи могу бити заражени према своjим комшиjама. И када су ишли за њима на jаму послим петнаес дана бацања људи, у jаму бацали бомбе и викали ако има ко жив нек се весели…

Онда би се валили коjи jе више убиjо Срба. Онаj Матан што jе носиjо клепку пред људима тога пута, он се валиjо: ићи ћу jа у Лиштане жупнику да и мене прогласи да сам крвацки соко. Па ни Тото Гуjа ниjе бољи од мене само што jа не могу лизати ножа од пасjе крви ко Тото Гуjа…

Они су се наjвише чудили догађаjима у школи кад jе било силовања дjевоjака и снаша, што jим jе Келић усташа казиво, и да се покаjо, како су имали срца онда да убиjу сваки своjу — онда су и они требали ићи жупнику у Лиштане да jи прогласи крвацки соколови…“

И Милан Булаjић у своjоj књизи „Усташки злочини геноцида“ наводи имена неколико наjистакнутиjих коловођа усташких звjерстава у Ливну и околини:

„Организатори и учесници злочина геноцида у ливањском краjу били су усташе емигранти родом из овог краjа: Лиjовић Јако из села Жаровић, Гранић Мартин из села Руjани, Грабовац Мартин и Водопиjа из села Вржерале, Љубичић из села Оргуз, Келић и Теклић из Чапразлиа. Уз помоћ Мирка Пераjице из села Коморана, адвоката Драгана Урумовића из Ливна, Ивана Челана и Марка Чондрића, представника Хрватске сељачке странке, учврстили су и проширили усташку злочиначку организациjу и тако jе оспособили за масовне злочине геноцида над Србима. Касниjе су постали официри усташке ‘Црне легиjе’ под командом усташког злочинца Јуре Францетића и извршили злочине геноцида и у другим краjевима ЕНДЕХАзиjе…”

Много подробниjе податке оставили су Мариjа Богуновић и Љубо Црногорац у свjедочењу коjе jе обjавио jеромонах др Атанасиjе Јевтић у књизи „Јасеновац — наjвећи српски град под земљом“:

„Надаље су се истакли у прогону Срба и као усташе: др Урумовић Драго, адвокат, Каjић Владо, трговачки помоћник, Слиjепчевић Владо, власник аутобуса, Лиjовић, логорник коjи jе дошао из емиграциjе, Јазво Јоко, општински начелник у Ливну, Чевро Иво, гостионичар, Готовац Стипо, гостионичар, и његов син, Франич Чоко, трговац, Франич Тони, звани Маџар, фарбар, Ђогић Стипо, трговац и његово петоро браће, Лисица Бошко, поседник и његова четири брата, Каић Крешо и Драго, учитељи основне школе коjе jе школовало Српско просветно друштво ‘Просвета’ у Сараjеву, Каић звани Џиџи са своjом браћом Крстаном и Бошком, Долић Никола и Миjо, ткалци, Тустовић Владо, бивши намештеник Воjнотехничког завода у Крагуjевцу, Каић Нико, трговац, Тадић Станко, пекар, Грабовац Звонко, општински бележник, Павичић Раде, учитељ и његова сестра Павичић Ковиљка, кроjачица, муслимански хоџа коjему не знамо име а коjи се за време старе Југославиjе признавао Србином, Чакар Смаjо, месар, Јарић, Циганин и трговац стоком, браћа Борићи, Цигани, Мурга Месар, Долибић Миjо, шофер — сви из Ливна, затим Чачиjа, сељак из Суваче коjи jе са Павелићем био у емиграциjи, Франић, Пераjица и Бараћ, шофери из Губера, те многи други чиjа имена не знамо…“

(Преживjели Срби из Губера никада ниjесу заборавили Мирка Пераjицу, крвопиjу коjи jе из Коморана доселио на мираз у ово село и за сва времена оставио крвави, срамотни траг злочинства а злодjела jе подмирио главом 1942. године  када су га партизани заробили и jавно стриjељали, баш као и његове паjташе Пера Петра и сеоског кнеза Бошкана Брала.

           Партизани су због „заслуга“ и „jунаштва“ испољеног у мучењу и убиjању голоруког, недужног и немоћног српског становништва, не само у Губеру, ликвидирали и Јока – Јокачу Баковића чиjи ће се потомак Мирко Баковић, звани Делиjа, као градоначелник Ливна, на исти начин прославити педесет година касниjе, али њега jош ниjе стигла заслужена казна.

          Једне громобитне, олуjне и водоплавне ноћи 1943. или 44. године, Нику Чеку, званом Кокица, такође Губеранину из друштва усташких  крвопиjа и  злотвора , пошло jе за руком    да у Прилуци некако умакне партизанскоj патрпли и по карамлуку  загази у поплављено Ливањско поље. Успио jе  да допре до саме куће, али га jе ту изгледа савладао умор и студен –  пао jе jедва стотинак метара од прага и сjутрадан су га нашли мртвог у помути…

           У Губеру jе као посебно опасан усташа из Другог свjетског рата остао упамћен и трговац Томо Станић, jедан од организатора и ослонаца усташтва у овом селу, али jе он успио да измакне руци правде, да дуго замеће трагове по Њемачкоj, Шпаниjи, Аргентини… да би се 1992. године  мирно и уздигнута чела  вратио у Ливно, гдjе га нико никада ниjе ни упитао за злочине  коjи ни по jедном  демократском праву у свиjету никада не застариjеваjу. Његовом блиском рођаку и по крви и по злодjелима Јакову  Станићу, то ниjе успjело – ликвидирали су га партизани…

           Као опаке и немилосрдне усташе у овом великом селу су запамћени и Илиjа и Драго Бараћ и Марко и Андро Шошић, коjи су под том злогласном заставом и завршили, али и браћа Хасо и Ибрица Зрно, Мехови синови, чиjи jе нож сиjевао и у Голињеву и другим селима око Ливна у коjима су истребљивани Срби. Кад су престали покољи у ливањском краjу, породица Зрно jе одселила из Губера у Славониjу гдjе су због Хасових и Ибричиних заслуга добили на поклон неко српско имање, напуштено или отето од оних коjи су тамо страдали од усташке руке. Пред краj рата, кад jе и у Славониjи завладала народна власт, њихов отац Мехо, већ слиjепи старац, и остала породица су враћени у Губер, а Хасо и Ибрица су нестали нетрагом и не зна се каква их jе судбина стигла, да ли су негдjе у завршним ослободилачким операциjама главама раздужили своjе крваве дугове, или им jе ипак  некако успjело да у тим смутним временима нађу неки „пацовски пут“ и склоне се  негдjе у завjетрину преко границе, тамо гдjе се о њиховим  злодjелима ниjе ништа знало.

          Велике крвопиjе и зликовци су били и Ибро Ситнић и Јако Мостарац, коjи су, упркос томе, послиjе рата осуђени на ситне временске казне и потом  спокоjно дочекали старост и природну смрт.

          Упркос великом труду усташа да избришу сваки траг злочина,  и у Тушници су преживjели свjедоци да кажу како jе било, али и да упру прстом на оне коjи су их мучили и бацали у jаму. Они су као коловође и главне крвнике означили Антона Перковића, званог Цека, Стипу Перковића, званог Шћешан, затим Мирка Ивановог Перковића, Јока Ивановог Перковића, званог Бикан, Бора Боришиног Перковића, званог Шатун, Мирка Марковог Перковића, званог  Тадко, Стипу Марковог Перковића, званог Ђерек, Јуру Ивичиног Перковића, званог Ђурина и Бора Вилимовог Перковића, званог Бошкан – сви родом из Потока, баш као и већина оних коjе су бацили у тушничку jаму…)

          Сви они коjи су неким случаjем преживjели то паклено љето 1941. године, коjи су избjегли усташки огањ на Огњену Мариjу и громове на Громовника Илиjу, без изузетка и двоумице истичу да су коловође и идеолози усташких звjерстава и у Ливну били католички свештеници, односно католичка црква коjа jе овдjе била оличена у фратру Срећку Перићу.

Његову већ спомињану и познату крваву проповиjед и боjовнички поклич са олтара самостана Горица у Ливну, спомињу у своjим свjедочењима и Мариjа Богуновић и Љубо Црногорац:

„Овим опасним покољима Срба у срезу ливањском — свjедоче они — руководио jе др фра Срећко Перић, фратар-фрањевац из самостана Горица код Ливна. Оваj фратар jе родом из среза ливањског а имаде jедну сестру коjа jе у срезу ливањском удата за jедног Србина. Он jе приjе покоља jедне недjеље са олтара у цркви Горици сакупљеним Хрватима наредио да започну са покољем Срба, риjечима:

— Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе. Наjприjе закољите моjу сестру, коjа jе удата за Србина, а онда све Србе одреда. Кад оваj посао завршите, дођите к мени у цркву гдjе ћу вас исповjедати и причестити, па ће вам онда сви гриjеси бити опроштени…

Послиjе тога започео jе покољ Срба…“

Католичка црква на Горици

Занимљива jе jош jедна чињеница коjу наглашаваjу поменути свjедоци (Богуновић и Црногорац):

„Усташе су намjеравале да у ливањском срезу, послиjе извршеног покоља, поруше српскоправославне цркве, али их jе у томе сприjечио долазак италиjанске воjске. У ливањском срезу нису Срби нагоњени да пређу на римокатоличку вjеру, jер су били осуђени на покоље сви до jеднога. Спасио их jе од потпуног покоља само долазак италиjанске воjске…“

Сем фра Срећка Перића за коjега напомињу да jе за вриjеме старе Југославиjе дуже био римокатолички свештеник у Нишу, Мариjа Богуновић и Љубо Црногорац доказуjу да су се у прогонима Срба и као усташе истакли и сви остали свештеници из овог самостана, прецизираjу да их jе било око двадесет, али им имена не знаjу.

Новинар Анђелко Козомара, међутим, у мини-фељтону, обjављеном у „Политици Експрес” у августу 1990. године, истиче следеће:

„Документа показуjу да су, уз поменутог фра Срећка Перића, за злочине оптужени многи католички свештеници, а међу њима и фра Боривоjе Мача, фра Виктор Балтић, фра Божо Шимлеша и фра Боро Гребенаревић. У том крвавом колу заиграле су и редовнице „Светог Винка” из Ливна, Доминика Шепаровић, Малвина Малиновић, Изака Дуки, Велислава Шипушич, Теофаниjа Прцела, Донатела Шабић, Цецилиjа Филипи и Грациjела и Отилиjа Јукић. Због великих заслуга за усташку власт њих jе одликовао лично Анте Павелић, а приликом приjема одличjа сликале су се са поглавником и фотографиjе jе обjавио цио усташки тисак…

АНТЕ ПАВЕЛИЋ са часним сестрама из Ливна и Јаjца, одликованим 21.новембра 1942. године

Католички свештеници су у Ливну — закључуjе Козомара — много пре почетка рата своjе вернике, од коjих ће многи постати усташе и злочинци, за злочине припремали знатно пре него jе букнуо устанак у БиХ, развиjаjући истовремено у њима љубав према вери и мржњу према православљу и свему што jе српско… Нема данас ниjедне ливањске српске породице коjа jе избjегла покоље да може посведочити да су jоj фратри из Горице спасли живот…“

Ипак, наjкомплетниjу слику улоге католичког клера и учешћа поjединих католичких свештеника у усташким злочинима и покољима Срба на  тлу Хрватске и Босне и Херцеговине, па дакако и у ливањском краjу, дали су Јожа Хорват и Зденко Штанбук у познатоj књизи „Документи о протународном раду и злочинима jедног диjела католичког клера“, обjављеноj у Загребу 1946. године.  Наводећи само суве чињенице, документа и необориве доказе у виду изjава самих злочинаца, записника о њиховим саслушањима, њихова писама или говоре обjављене током рата у проусташкоj штампи, Хорват и Штамбук закључуjу:

„Да би се у цjелости приказало шта су све поjединци и скупине свећеника урадиле за оснивање и ширење усташке терористичке организациjе, колико су одговорни за припремање окупациjе наше земље, за издаjу и поробљавање свога народа, колико су се ангажирали  за окупаторско усташку власт, колико су у цjелости – директно или индиректно, материjално или морално – учествовали  у неброjеним усташким злочинима, и коначно, у коjоj се мjери, заносећи се jош увиjек усташким замислима и плановима, и данас ангажуjу у протународном раду, за свако наше поглавље била би потребна већа књига…“

Ову громовиту и  по католичку цркву, не само у Хрватскоj и Босни и Херцеговини, поразну оцjену, наjупечатљивиjе и наjнепобитниjе   потврђуjе и подупире текст коjи jе италиjански фашистички новинар Корадо Золи обjавио 18. септембра 1941. године у листу „Il Resto di Carlino“ под насловом „Причице из Грачаца“. У овом необичном путопису, преплитању приче о „грачачким птичицама“, легенде о светом Фрањи Асишком и разговора са неким њемачким артиљериjским маjором са коjим jе путовао по Независноj држави Хрватскоj, Корадо Золи jе, окарактерисао и клерофашистички терор у новоствореноj усташкоj државноj творевини:

„Оно jе први фрањевац из Асиса – пише Корадо Золи –  братимио птице и сестрио рибе, а ови његови ученици и духовни потомци, по Н Д Х, набиjени мржњом, кољу невине људе, браћу по оцу небескоме, браћу по jедном истом jезику, браћу по jедноj крви, и браћу по jедном те истом тлу маjке земље, што их напаjа соковима истих њедара: кољу, убиjаjу, закапаjу живе по jамама, мртве стрмоглављуjу у риjеке, у мора или низ провалиjе… Постоjале су банде убица, коjе су биле и вjероватно су jош вођене и потицане од католичких свећеника и редовника…“

„Нема сумње да риjеч ‘capeggiato’ – закључуjу  Јожа Хорват и Зденко Штамбук, коjи у своjоj већ поменутоj књизи цитираjу  оваj текст Корада Золиа – значи да су ти свећеници и фратри идеолози, и организатори, и теренски вође масакраторских банди…“

(У том погледу веома jе илустративан пример попа Божа Шимлеше, жупника из села Лиштана са руба Ливањског поља, коjи се одмах по избиjању рата прикључио усташком покрету и постао jедан од његових наjактивниj пропагатора и перjаница, вођа и организатора покоља над Србима у овом краjу, што ће му касниjе  дониjети и мjесто „котарског предстоjника за котар Ливно“.

          Југословенска Државна комисиjа за утврђивање ратних злочина, прикупљаjући податке о овом крвопиjи под црном ризом, поред осталог, прикупила jе и неколико изjава мjештана Лиштана и других села око Ливањскох поља,  Хрвата коjи тешко оптужуjу Шимлешу, чиjи jе, како истичу, наjприсниjи приjатељ био злогласни усташки кољач Иван Келић (посебно се „прославио“ у покољима Срба Челебићана, прим. Б.С.):

          „У мjесецу jулу када jе вршен покољ на нашоj опћини над православним народом – стоjи поред осталог у изjави, коjу су потписале Јања Лукац и Луциjа Брчић из Лиштана – Шимлеша jе одмах у цркви за вриjеме мисе народу казао  да jе дошао час кад треба да се сви Срби униште у Хрватскоj и ако ми Хрвати нећемо њих уништити у наjкраће вриjеме онда ће они нас и зато jе потребно да се сви Хрвати дигнемо на уништење Срба на нашем срезу као што ће и Хрвати на другим срезовима учинити дужност за хрватски народ и за Поглавника. Исто jе у цркви говорио: кад сад ми будемо уништавали Србе код нас, ако би се нашао и jедан Хрват коjи би заплакао за њима исто ће га снаћи што и њих – тврде ови свjедоци и додаjу да jе Шимлеша  истог дана смрћу, бацањем у jаму и одузимањем цjелокупне имовине заприjетио и свим Хрватима коjи би покушали да оду до Чапразлиjа, сусjедног српског села, или преко Динаре у „комунистичку  Далмациjу“, и доjаве Србима шта им се спрема.

          „За истог нам ниjе познато – веле даље у своjоj изjави Јања Лукац и Луциjа Брчић – да ли jе клао и бацао у jаме, само нам jе познато да jе организирао покоље са Ћенаном Божом, да су они били  главни организатори и надзорници…“

          И Хрват Стипе Ђуран, звани Пипа, из  села Ћаjић, а његову изjаву потписуjу и Миjо Ћурак и Иван Шукер, изричито тврди да jе Шимлеша био главни организатор и инициjатор покоља над Србима у селима  око Ливањског поља, да су за вриjеме тих покоља код њега долазили и  окупљали се емигранти да се посавjетуjу и договоре како  да се што успjешниjе изврше ти покољи, а сам jе организовао и обилазио усташке страже око села  како  нико од Срба не би умакао, или евентуално ко од добродушних Хрвата  покушао да оде у друге краjеве и  упозори тамошње Србе на опасност:

          – Неколико дана послиjе покоља – испричао jе Ђуран, а то потврђуjе и jош неколико Хрвата-свjедока – наишао jе jедан Далматинац коjи jе шкопио крмад и одмах jе Шимлеша послао усташе да га убиjу, те jе исти одмах те ноћи и убиjен…“

          У закључку  Државне комисиjе за утврђивање ратних злочина, о овом духовнику- злотвору из Лиштана, коjи jе са олтара позивао на злочин, поред осталог jе записано и ово:

          „ Дне 28. jула 1941.  године позвао jе циjелу жупу да дође пред кућу Брчића Анта. Мушкарци нека понесу пушке, сjекире, виле и друго оружjе. На овом збору jе рекао  да ниjедан Србин у Хрватскоj не смиjе побjећи, jер jе дошао дан освете. Том приликом jе питао усташу Катанић Петра, родом из Далмациjе, да ли су сви Срби свршени. Већ jе прошло 24 сата, а да ли он зна да jе Поглавник наредио  да ниjедан Србин у Хрватскоj  не смиjе постоjати. Послиjе извjештаjа Катанић Петра, коjи jе извиjестио да су сви мушкарци свршили, а жене и дjеца чекаjу ноћ, па да ће и оне отићи за мушкарцима, рекао jе Шимлеша да не треба чекати ноћ…“

А што се тиче усташтва у Ливну и ливањском краjу, наjпрецизниjа и наjпотпуниjа генеза дата jе, чини се, у, иначе, доста оспораваноj књизи „Ливањски краj у револуционарном радничком покрету и народноослободилачкоj борби“ (аутори Рафаел Брчић и Миле Богавац):

„Од свих jугословенских сусjеда — стоjи поред осталог у овоj књизи — фашистичка Италиjа jе наjдуже организовано вршила припреме за разбиjање Југославиjе и прикључење неких њених териториjа великоj италиjанскоj фашистичкоj империjи. У оквиру тих планова прављене су комбинациjе са екстремном усташком емиграциjом и њеним поглавником, коjима су дали азил и пружили материjалну помоћ и политичку подршку. За њих су основали посебне логоре и омогућавали им, под своjим надзором и руководством, увjежбавање и вршење диверзиjа и других деликата против Југославиjе, припремаjући их за ‘одлучну акциjу’ када за то дође вриjеме. Таква политичка приjетња Југославиjи и активност фашистичких кругова били су видљиви у многим акциjама у Југославиjи, нарочито полиjе потписивања Споразума Цветковић — Мачек, 26. августа 1939. године, када су се многе усташе, на основу споразума између Италиjе и Југославиjе, потписаног 1937. године, вратиле у земљу.

Од тога времена и у Ливну постоjи организована фашистичко-усташка група, у почетку свега неколико: Драган Урумовић, Владо Каић, Тонко Врдољак Цинцило, Срећко Перић (фратар) и Божо Шимлеша (поп), чиjи се броj послиjе стварања Бановине Хрватске повећао увлачењем у усташе jош неких поjединаца Хрвата и Муслимана и доласком поjединих усташа из емиграциjе (Мартин Гранић). Та jе група већ у 1940. години имала и организовану форму рада за придобиjање омладине, тзв. Узданицу, док се дjелатност одвиjала углавном у оквиру десног крила руководства котарске организациjе ХСС и клерофашистичког диjела католичке цркве…

Тако jе усташки покрет у ливањском краjу добио своjу ширу организациjу приjе доласка окупаторске воjске, захваљуjући издаjи Мачека и његових деснокрилних истомишљеника — наглашава се даље у овоj књизи — а ускоро, по капитулациjи краљевске jугословенске воjске, усташки првак Драган Урумовић био jе наименован за усташког повjереника у ливањском котару(аутори напомињу да се то догодило 18. априла 1941. године и то Павелићевом одлуком о наименовању првих усташких повjереника у Босни и Херцеговини и Хрватскоj, прим.Б. С.).

Он jе уз пуну подршку осталих усташа, раниjе споменутих и новопечених, припремио терен за реализациjу усташког злочиначког плана ‘чишћења’ нехрватског елемента, на првом мjесту Срба, коjи jе отпочео убрзо по доласку групе усташа-емиграната, краjем маjа и првих дана jуна 1941. године, када jе италиjански окупатор, на основу одредби римских уговора, приступио повлачењу своjих воjних окупационих формациjа и тзв. III и II зоне, остављаjући у ливањском краjу незнатне ефективе. Тада су од усташа-емиграната дошли у Ливно Јозо Лиjовић из Жаровића, Мартин Гранић из Лиштана (он jе већ 1940. дошао из емиграциjе и много допринио проусташкоj орjентациjи Сељачке заштите у неколико ливањских села у априлским данима 1941. године, почетком маjа отишао jе у Загреб и поново се вратио сљедећег мjесеца), Мартин Грабовац и Водопиjа из Вржерала, Теклић из Ћаjића, Љубичић и Келић из Оџака, Мирко Пераjица из Коморана и jош неки. Њима су као и раниjе Урумовићевоj групи приликом преузимања власти у Ливну и околини, изразили спремност да ће сарађивати неки функционери Котарске организациjе ХСС — Марко Чондрић Бико и заступник Иван Челан, као и профашистички дио католичког клера“.

Из свега проистиче да су наjвећа злодjела и у Ливну и ливањском краjу уопште непосредно починили или били инициjатори и подстрекачи усташе-емигранти. Професор Богдан Кризман у своjоj књизи „Анте Павелић и усташе“ наводи четрдесет и седам имена тих крвопиjа коjи су били родом из ливањског краjа.

То су:

Лако jе запазити да jе безмало половина ових крвопиjа родом из села Подградина, Вржерала, Подхум и Миши, односно из непосредне близине села Голињева. Стога ниjе ни чудо што из Голињева ниjе претекло ниjедно српско уво.

Из истих разлога готово идентична судбина jе задесила села Присоjе и Врило коjа се налазе у сусjедству селу Голињеву, али припадаjу дувањскоj општини. И у овим селима усташе су побиле свих 76 становника српске националности. Од Присоjа недалеко, преко превоjа Пригала, налази се и село Цебаре у коjему су Срби такође истриjебљени до потоњега.

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци