Злочини над цивилним становништвом

„На босанском ратишту неприjатељ, где год да jе приморан на повлачење испред наших трупа, убиjа све Србе и пали њихова села. У селу Санковићу наше су трупе нашле 22 леша, 20 мушких и два женска. Људи су унакажени, извађених очиjу…

Слична су зверства забележена и у другим селима.” Ова вест, обjављена у „Политици” 25. септембра (12. септембра по jулиjанском календару) 1914. године, само jе jедан од описа ратних страхота коjе jе тих дана бележио наш наjстариjи лист.

Нажалост, материjала jе било више него довољно. Јер, осим злочина према цивилном становништву коjи су се догодили током Церске битке, а за коjе се, захваљуjући Арчибалду Раjсу и другим извештачима, већ чуло изван граница Србиjе, септембра 1914. године десили су се и нови злочини, коjи нису заостаjали за претходним.

Реч jе о злочинима извршеним током битке на Дрини, вођене у периоду од 6. септембра до 11. новембра 1914. године. Иначе, битка на Дрини назив jе за већи броj борби вођених између Церске и Колубарске битке, на широком фронту коjи се протезао неколико стотина километара од Земуна и Срема, преко Подриња, до централне Босне и Сараjева.

Током ове битке српска воjска jе, на захтев савезника, да би ослабила притисак аустроугарских трупа на Источном фронту, форсирала Саву и Дрину. Тако jе Прва српска армиjа ушла у Срем, а ужичка воjска у источну Босну, где jе, продирући преко Вишеграда и Рогатице, стигла близу Пала и споjила се с трупама црногорске воjске, коjе су, после успешно изведених операциjа, пристигле из правца Фоче и Горажда.

Уследио jе противнапад аустроугарске воjске, посебно усмерен према Другоj и Трећоj српскоj армиjи, концентрисаним у Подрињу. Током ове офанзиве одиграла се и чувена битка на Мачковом камену, вођена од 19. до 22. септембра, позната и као Битка под облацима, у коjоj су обе стране имале велике губитке.

Српска воjска, коjа jе оскудевала у људству и мунициjи, посебно у артиљериjском наоружању, на краjу jе била принуђена на повлачење, и то прво према Ваљеву, а потом и на десну обалу Колубаре, што jе ускоро био увод у Колубарску битку. Будући да исход битке на Дрини ниjе био повољан за српску воjску, о њоj се мање зна него о Церскоj и Колубарскоj бици.

Иначе, у овоj бици посебно jе страдало цивилно становништво, и то са обе стране Дрине, како у Србиjи, тако и у Босни. Тако jе „Политика” од 19/6. септембра у тексту на првоj страни забележила следеће: „Продирући на аустриjско земљиште, наша воjска сазнаjе свакога дана о нечувеним зверствима коjа аустриjски воjници и официри чине над нашим тамошњим живљем. Када jе 64. пук Друге брдске бригаде пролазио кроз село Тушци у Босни командант Првог батаљона наредио jе да се убиjу четири сељака и jедно дете због тога што нису умели рећи да ли има српске воjске у близини. Пошто су побиjени jедан поручник опалио jе на њих мртве jош по jедан метак.”

Зато се у Србиjи, у страху од нових злочина, заjедно са српском воjском повлачило и цивилно становништво, па су малоброjни путеви били закрчени људима, запрежним возилима и стоком.

Истовремено су, у домаћоj и страноj (савезничкоj) штампи, бележени и анализирани злочини коjе су аустроугарски воjници починили, посебно они из Мачве и Подриња.

Тако jе „Политика” пренела опширан текст из листа „Журнал де Балкан”, у коjем се, поред осталог, каже: „Већ месец дана топ грми. Београд и Земун су у рату. Али, ако и три рата нису могла укаљати част српске воjске, коjоj чак и њени противници одаjу захвалност ових тридесет дана jе довољно да обешчасте аустриjску воjску, да утисну на њену заставу печат подлости и да њене шефове ставе у исти род са друмским разбоjницима.”

Ко су били починиоци ових злочина? Захваљуjући истраживачима, посебно доктору Арчибалду Раjсу, као и потоњем раду историчара и разних државних комисиjа, данас се знаjу његови обриси, наредбодавци и приближан броj жртава.

– Према подацима Арчибалда Раjса, током и после Церске битке, у Мачванском, Јадарском и Поцерском срезу убиjено jе 1.283, а нестало 554 цивила, и то већином жена, деце и стараца. Ваља напоменути да jе Раjс, шваjцарски прецизно, бележио само оно што jе видео, тако да jе броj жртава вероватно био већи. Наjвећи злочини догодили су се у Прњавору, Лешници, Добрићу, Глушцима и другим селима, али и у самом Шапцу. Злочини коjи су се догодили у тамошњоj цркви имали су и верски карактер и говорили о патолошкоj мржњи коjу су њихови починиоци гаjили према нашем народу. Масовни злочини према Србима догодили су се и у прекодринским краjевима, посебно у Срему и Босни, и то после повлачења српске воjске из тих области – обjашњава историчар Милош Ковић, с Филозофског факултета у Београду.

Мотиви за ове злочине били су различити, али се међу њима, по речима нашег саговорника, издваjаjу: антисрпска пропаганда у Аустроугарскоj, посебно измишљање српских злочина у балканским ратовима, потцењивачко писање о Србима и Србиjи, као о примитивноj земљи, коjоj jе потребна „цивилизаторска мисиjа”, као и директна наређења на фронту, издата од стране претпостављених (официра), да се злочини изврше.

Томе свакако треба додати и наjмрачниjе људске пориве, коjи у ратним ситуациjама и великим страдањима долазе до изражаjа. Иначе, знаjу се и jединице чиjи су воjници и официри на териториjи Србиjе починили ове злочине.

– Према Србиjи су из правца Дрине наступале Пета и Шеста, а из правца Саве Друга армиjа аустроугарске воjске. Пету армиjу чинили су Осми – Прашки и Тринаести – Загребачко-славонски корпус, Шеста армиjа била jе састављена од Петнаестог – Сараjевског и Шеснаестог – Дубровачког корпуса, док су Другу армиjу углавном чиниле трупе регрутоване на териториjи Мађарске. У Церскоj бици главне борбе примила jе Пета, коjа се „прославила” злочинима у Мачви и Подрињу, а у Колубарскоj бици Шеста армиjа. Ваља напоменути и да се у саставу Петнаестог (Загребачко-славонског) корпуса Пете армиjе налазила и 42. „вражjа” дивизиjа, коjом jе командовао Стjепан Саркотић. Ова дивизиjа била jе „чувена” по наjгорим злочинима, а Саркотић jе, ваљда због тих своjих „заслуга”, касниjе изабран за команданта Пете армиjе. Иначе, он се, током осваjања Црне Горе, „прославио” рушењем Његошеве капеле на Ловћену, а после рата био jе jедан од предводника екстремних хрватских организациjа из коjих jе касниjе настао усташки покрет. Стога можемо рећи и да злочини коjи су се догодили током Другог светског рата корен и претходницу, поред осталог, имаjу и у догађаjима из 1914. године – истиче Милош Ковић.

Пише: Јован Гаjић