Злочин са непоправљивим посљедицама

У погрому је спаљено или оштећено 46 српских цркава и манастира, око 1.000 кућа, на десетине гробаља је порушено, а убијено је 19 лица…

Сутра се навршава 15 година од мартовског погрома, у којем су, у присуству 45.000 припадника НАTО-а, на мети Албанаца били сви који су говорили српским језиком, као и све што чини српску културну и вјерску баштину на Косову и Метохији.

Све је почело лажним и сензационалистичким медијским сценариом, како је то ОЕБС касније званично оцијенио, о наводном утапању двојице албанских дјечака код села Чабра у ријеци Ибар, на сјеверу Косова.

Без аргумената и чињеница, медији на албанском језику утркивали су се у лажима да су „Срби утопили двоје албанске дјеце“.

Радио-телевизија Косова уживо је позивала Албанце да учине што је у њиховој моћи да „освете два невина живота“, саопштавајући да су, наводно, Унмик и Кфор званично потврдили да су албанске дјечаке утопили Срби.

Ескалација насиља започела је у Косовској Митровици, али свега неколико часова касније на прилазу Чаглавици, приштинском приградском насељу, које одваја Грачаницу од Приштине, за мање од сат времена окупило се више од 50.000 Албанаца.

Окупљања су настављена у Призрену, Урошевцу, Гњилану, Косову Пољу, Обилићу, Свињару, Подујеву, а онда је из „командног центра“ стигла наредба – спалити и уништити све што је српско.

Из Приштине је, како се касније испоставило, акцију етничког чишћења пратио Марти Ахтисари, шеф Унмика, заједно са Хашимом Tачијем и бројним другим припадницима терористичке ОВК, не предузимајући било какве активности на заустављању албанских нападача.

Напади Албанаца су се одвијали, а стизале су информације о првим жртвама албанских екстремиста у Косовској Митровици, Церници код Гњилана, Чаглавици и Косову Пољу, о паљењу манастира Девич, Свети Архангели, Призренске богословије, цркве Богородица Љевишка, те цркава Светог Николе у Приштини и Гњилану…

Колоне Срба, бјежећи, спасавале су живе главе из насеља Церска улица и Машински парк у Обилићу, нападнути су Срби у Косову Пољу, спаљени су домови здравља, амбуланте, школе…

На мети су биле и српске старице у Ђаковици, а њемачки „плави шљемови“ евакуисали су братство из манастира Свети Архангели и монахе из Богословије у Призрену…

Словачки и шведски војници обавијестили су кризне штабове Срба у Грачаници и Чаглавици да употријебе оружје, јер Кфор није у стању да им пружи безбједност и стане у њихову одбрану.

Другог дана погрома Ахтисари је из свог кабинета саопштио да ће Кфор и Унмик предузети опсежне акције на заштити српског становништва и светиња јер је увидио да су албански екстремисти докрајчили сценарио етничког чишћења и сужавања простора на којем су до 2004. године живјели Срби.

Унмик полиција и Кфор касније су објавили да су били затечени терором над Србима, српском имовином и српским светињама и да је то био разлог њиховог неблаговременог и спорог реаговања.

Забиљежено је да је тада из шест градова и девет села протјерано више од 4.000 Срба…

Села Слатина код Вучитрна и Свињаре код Косовске Митровице уништена су пред очима Кфора и Унмика.

У погрому је спаљено или оштећено 46 српских цркава и манастира, око 1.000 кућа, на десетине гробаља је порушено, а убијено 19 лица…

Посљедице мартовског прогона Срба из 2004. године осјећају се и данас.

До озбиљнијег повратка Срба није дошло – вратило се мање од два одсто прогнаних током мартовског погрома.

Данас у Приштини има свега десетак старијих Срба, у Призрену 18, у Урошевцу четири члана породице мјесног проте, у Ђаковици двије монахиње, у Обилићу петоро-шесторо Срба, у Пећи осморо, у Гњилану тек десетак.

Мартовски погром Срба осудили су сви свјетски центри, све међународне организације, Кфор, Унмик, ЕУ, ОЕБС.

Кфор и Унмик тада су објавили да је ухапшено 350 Албанаца виновника мартовског етнички мотивисаног насиља над Србима, али је тек мали број осуђен.

Тадашњи администратор Косова Марти Ахтисари у међувремену је постао добитник Нобелове награде за мир и главни заговорник једнострано проглашене независности Косова.

Сутра ће Срби у Грачаници и Косовској Митровици обиљежити 15 година од злочина над Србима – народа који на Космету свакодневно страхује од понављања мартовског погрома.

Аутор: НЕЂЕЉКО ЗЕЈАК

Извор: СРНА