Zločin nad Srbima na KiM: Nezabeležen u istoriji čovečanstva

Od Vidovdana do danas, najveća stradanja i zločini nad Srbima na Kosovu i Metohiji gotovo uvek su činjeni na dan nekog pravoslavnog praznika. Nemoguće je to ne uočiti. Neuočljivo je – u kom smo trenutku mi, ti isti Srbi, zaboravili ove najteže zločine počinjene nad nama?

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 28. septembra 2017. godine.

Na Krstovdan 1988. godine, na centralnom Kosovu, počinjen je zločin kakav na svetu nikada pre i nikada posle nije zabeležen. Tela dve srpske bebe, umrle odmah po rođenju a zatim i sahranjene, iskopala su i golim rukama raskomadala Šiptarska deca. Nedelo ali i okrutnost pri činjenju nezabeleženi su u čitavoj istoriji čovečanstva.

Dvoje muških blizanaca roditelja Radojka i Dragice Petrović umrli su uskoro po rođenju. Sahranjeni su 4. i 5. jula na groblju u selu Grace, između Vučitrna i Prištine. Na veliki praznik, Krstovdan, ožalošćeni deda Stanko pošao je da obiđe grobiće. Nadao se da će sam, u tišini, moći da se pomoli i da oduška svom bolu. Ono što je tamo našao prevazilazi moć opisivanja.

„Prizor je bio jeziv, užasavajući. Video sam razbacane dečje kosti i pelenice“ opisivao je deda Stanko duboko urezanu sliku u svojoj duši.

Iako je ovo prijavio najbližoj stanici Milicije što je pre mogao, oni se tek sutradan pojavljuju na mestu neviđenog vandalizma. Sa njima su došli i forenzičari (među njima je bila i Slavica Dobričanin, profesor Medicinskog Fakulteta u Prištini a inače svedok mnogih Šiptarskih zverstava) radi što preciznijeg rekonstruisanja i beleženja čitave situacije. Zaključak je bio poražavajući za sve koji smatraju da žive u svetu u kome postoji makar minimum razumnih osećanja i shvatanja, uključujući i negativna, koja određuju odnose među ljudima.

Zlodelo ovde počinjeno nije zabeleženo tokom čitave istorije sveta. Ni među ljudima ali ni među najkrvoločnijim zverima koje su ikada hodale ovom planetom.

Petorica malih šiptara, uzrasta od 11 do 15 godina, raskopali su grobiće, izvadili telešce jednog od blizanaca, razbili mu glavicu i pokidali ručice i nožice od tela. Ostatke mrtve bebe razbacivali su naokolo nasumično po šipražju tokom ovog demonizovanog čina. Sanduk napunjen zemljom, ponovo su zatrpali, na brzinu.

U izveštaju Komiteta i istražnog sudije iz Vučitrna navodi se da su oko otvorenog groba pronađeni dečija lobanja, kosti grudnog koša i kosti dečjih ekstremiteta. „Pored otvorenog groba takođe smo pronašli belu pelenu s kojom je, verovatno, bilo prekriveno telo umrlog deteta u mrtvačkom sanduku, kao i papirni novac“ preneli su tada mediji.

Počinioci su ubrzo otkriveni, petorica Šiptara:  Š.K. (15), M. K. (11), G. H. (12), A. I. (11) i N. Ž. (13). Saznalo se i za dvoje suseda Šiptara koji su od prvog dana znali (a možda i videli nedelo) a da nisu nikome prijavili. To su B.B (16) i domaćica i majka Klimaku Bedrija svi su iz obližnjeg sela Donje Stanovce.

Uprkos svim činjenicama, uprkos živim svedocima i dokumentima, tadašnje šiptarske vlasti sa pojedinim prodanim Srbima (baš kao i danas) kreću u prikrivanje pa čak i pravdanje ovog zločina.

Šiptarčići počinioci na saslušanju su izjavili da su „došli na ideju da otvore sanduke jer su čuli da Srbi, po svojim običajima, sa pokojnicima sahranjuju novac i oružje“. Da je to laž dokazuje nalaz istražne komisije SUP-a Prilužje u kome se navodi da je oko groba, između ostalog, pronađen i papirni novac. I da nije, čemu onda razbijanje i čupanje lobanje, komadanje leša nevinašceta? Ovo takođe govori o tome da je postojao kolektivni talas kod Šiptara činjenja i podržavanja zverstava nad Srbima koji do danas neprekidno traje a prevazilaze čak i gnusobu Ustaških logora.

Već tokom vršenja uviđaja na groblju su se okupili muškarci, žene, deca – Srbi. Da odaju poštu ovim malim posmrtnim mučenicima ali i da podele žalost ucveljene srpske porodice. Povređene i ponižene kako nikada nijedna na svetu nije bila. Narod se na groblju okupio i sutradan a onda su se protesti nastavili u centru sela. Nošeni su transprenti (u ono vreme „parole“) i, između ostalog, uzvikivalo se „Kosovo je Srbija“, „Hoćemo slobodu“, „Emigranti napolje“. U ime omladine sela Grace govorila je Ljiljana Mihajlović i tada rekla: „Ostaćemo na našim ognjištima da branimo ono za šta su se naši dedovi borili. Hoćemo samo da i mi imamo miran san i bezbedan život. Nisu nas majke rađale da bi nas separatisti silovali, prebijali, psovali, boli noževima i za to dobijali smešno male kazne „

Izrečeno tada bilo je, u stvari, ponavljanje vapaja Srba sa Kosova i Metohije. Vapaja koji se i danas čuje.

U Srbiji je napisano od tada na hiljade knjige, na stotine filmova je snimano, bezbroj novinskih članaka objavljeno a da se niko nije ovog zločina ni setio. A govorilo se, pisalo, snimalo o svemu i svačemu. Veličalo se, ponavljalo, „trgalo od zaborava“ sve i svašta. Niko o Gracu, bebama i zločinu nad zločinima nije govorio. Ako je navođenje dece na ovakav zločin još veći zločin, šta je onda zaborav tog nedela i stradanja? Koliko još ljudi, van sela Grace zna za ovaj zločin? Koliko nas ga pamti? Zaboravili su ga narod, država, „inteligencija“, hroničari, dokumentaristi, letopisci, umetnici, političari… Zaboravili smo ga mi koji do današnjeg dana doživljavamo i iščekujemo takve i slične zločine od tih istih „ljudi“.

A ta šiptarska deca nisu bila toliko mala i nesvesna da nisu mogla da odbiju da počine ovako nešto. Mada je izvesnije da su sami došli na tu ideju i lično uživali u svom demonskom činu. Tada su imali od 11 do 15 godina, danas imaju od 35 do 40. Da li je neko od njih u šiptarskoj kosovskoj vladi, u šiptarskoj policiji, da li rade u nekoj prodavnici u kojoj i mi Srbi kupujemo?…

(FB Reporter)

Autor: Ivan Maksimović

Izvor: Fond strateške kulture

Vezane vijesti:

U Prizrenu 1999. umesto da zaštite Nemci ubili pa oklevetali dvojicu Srba

Trideset dvije godine od nabijanja na kolac Đorđa Martinovića u blizini Gnjilana

Ispovest: Likvidirali mi supruga i svekra, a sada hoće da unište moj život i život moje dece!