Злочин над Србима на КиМ: Незабележен у историји човечанства

Од Видовдана до данас, највећа страдања и злочини над Србима на Косову и Метохији готово увек су чињени на дан неког православног празника. Немогуће је то не уочити. Неуочљиво је – у ком смо тренутку ми, ти исти Срби, заборавили ове најтеже злочине почињене над нама?

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 28. септембра 2017. године.

На Крстовдан 1988. године, на централном Косову, почињен је злочин какав на свету никада пре и никада после није забележен. Тела две српске бебе, умрле одмах по рођењу а затим и сахрањене, ископала су и голим рукама раскомадала Шиптарска деца. Недело али и окрутност при чињењу незабележени су у читавој историји човечанства.

Двоје мушких близанаца родитеља Радојка и Драгице Петровић умрли су ускоро по рођењу. Сахрањени су 4. и 5. јула на гробљу у селу Граце, између Вучитрна и Приштине. На велики празник, Крстовдан, ожалошћени деда Станко пошао је да обиђе гробиће. Надао се да ће сам, у тишини, моћи да се помоли и да одушка свом болу. Оно што је тамо нашао превазилази моћ описивања.

„Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице“ описивао је деда Станко дубоко урезану слику у својој души.

Иако је ово пријавио најближој станици Милиције што је пре могао, они се тек сутрадан појављују на месту невиђеног вандализма. Са њима су дошли и форензичари (међу њима је била и Славица Добричанин, професор Медицинског Факултета у Приштини а иначе сведок многих Шиптарских зверстава) ради што прецизнијег реконструисања и бележења читаве ситуације. Закључак је био поражавајући за све који сматрају да живе у свету у коме постоји макар минимум разумних осећања и схватања, укључујући и негативна, која одређују односе међу људима.

Злодело овде почињено није забележено током читаве историје света. Ни међу људима али ни међу најкрволочнијим зверима које су икадa ходале овом планетом.

Петорица малих шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину.

У извештају Комитета и истражног судије из Вучитрна наводи се да су око отвореног гроба пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечјих екстремитета. „Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену с којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац“ пренели су тада медији.

Починиоци су убрзо откривени, петорица Шиптара:  Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа Шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили. То су Б.Б (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

Упркос свим чињеницама, упркос живим сведоцима и документима, тадашње шиптарске власти са појединим проданим Србима (баш као и данас) крећу у прикривање па чак и правдање овог злочина.

Шиптарчићи починиоци на саслушању су изјавили да су „дошли на идеју да отворе сандуке јер су чули да Срби, по својим обичајима, са покојницима сахрањују новац и оружје“. Да је то лаж доказује налаз истражне комисије СУП-а Прилужје у коме се наводи да је око гроба, између осталог, пронађен и папирни новац. И да није, чему онда разбијање и чупање лобање, комадање леша невинашцета? Ово такође говори о томе да је постојао колективни талас код Шиптара чињења и подржавања зверстава над Србима који до данас непрекидно траје а превазилазе чак и гнусобу Усташких логора.

Већ током вршења увиђаја на гробљу су се окупили мушкарци, жене, деца – Срби. Да одају пошту овим малим посмртним мученицима али и да поделе жалост уцвељене српске породице. Повређене и понижене како никада ниједна на свету није била. Народ се на гробљу окупио и сутрадан а онда су се протести наставили у центру села. Ношени су транспренти (у оно време „пароле“) и, између осталог, узвикивало се „Косово је Србија“, „Хоћемо слободу“, „Емигранти напоље“. У име омладине села Граце говорила је Љиљана Михајловић и тада рекла: „Остаћемо на нашим огњиштима да бранимо оно за шта су се наши дедови борили. Хоћемо само да и ми имамо миран сан и безбедан живот. Нису нас мајке рађале да би нас сепаратисти силовали, пребијали, псовали, боли ножевима и за то добијали смешно мале казне „

Изречено тада било је, у ствари, понављање вапаја Срба са Косова и Метохије. Вапаја који се и данас чује.

У Србији је написано од тада на хиљаде књиге, на стотине филмова је снимано, безброј новинских чланака објављено а да се нико није овог злочина ни сетио. А говорило се, писало, снимало о свему и свачему. Величало се, понављало, „тргало од заборава“ све и свашта. Нико о Грацу, бебама и злочину над злочинима није говорио. Ако је навођење деце на овакав злочин још већи злочин, шта је онда заборав тог недела и страдања? Колико још људи, ван села Граце зна за овај злочин? Колико нас га памти? Заборавили су га народ, држава, „интелигенција“, хроничари, документаристи, летописци, уметници, политичари… Заборавили смо га ми који до данашњег дана доживљавамо и ишчекујемо такве и сличне злочине од тих истих „људи“.

А та шиптарска деца нису била толико мала и несвесна да нису могла да одбију да почине овако нешто. Мада је извесније да су сами дошли на ту идеју и лично уживали у свом демонском чину. Тада су имали од 11 до 15 година, данас имају од 35 до 40. Да ли је неко од њих у шиптарској косовској влади, у шиптарској полицији, да ли раде у некој продавници у којој и ми Срби купујемо?…

(ФБ Репортер)

Аутор: Иван Максимовић

Извор: Фонд стратешке културе

Везане вијести:

У Призрену 1999. уместо да заштите Немци убили па оклеветали двојицу Срба

Тридесет двије године од набијања на колац Ђорђа Мартиновића у близини Гњилана

Исповест: Ликвидирали ми супруга и свекра, а сада хоће да униште мој живот и живот моје деце!