Злочин и казна

Светозар Шарац из Крњака на Кордуну, у то вријеме тридесетшестогодишњак, приватни аутопревозник, све док је жив памтиће 21. септембар 1991. године. Наиме, тога дана, одазивајући се на мобилизацијски позив, обукао је СНБ униформу и узео пушку, те са осталим резервистима из свог села војним камионом кренуо у Карловац да, како им је речено, из касарне „Логориште“, која је била у окружењу хрваских паравојних јединица, помогну у извлачењу материјално – техничких средстава.

Успут, код касарне „Мекушје“, придружило им се и неколико војника и официра из редовног састава ЈНА. Испред моста на ријеци Корани, њихова два возила са укупно 27 људи, зауставили су припадници хрватске полиције у шареним униформама, који су им, након двосатних преговора, обећали да ће их пустити ако одложе оружје и предају се.

Чим су се предали, претресли су их и наређено им је да легну потрбушке на шљунак испред моста.Тада су издвојени они који су се јавили да су активни припадници ЈНА и одвежени у полицијску станицу, а 17 резервиста, углавном из села Крњак, задржали су. И док су још били у потрбушном лежећем положају са рукама на потиљку, један хрватски полицајац ножем је неколико пута убо резервисту Сипић Јована из Крњака, најмлађег у групи, који је једини имао шарену тзв. „мартићеву“ униформу, у којег је затим из непоредне близине испалио и рафал у леђа. Првог који се побунио, такође су ућуткали ножем. Био је то Васо Бижић из Дугог Дола. Онда су им наредили да устану и да у колони по два, ходом бочно, леђима окренути огради моста, крену на другу страну. Већ је био сумрак. Светозар је запео ногама за непомична тијела ликвидираних сабораца. Док су ходали, шокирани од оног што су таман доживјели, на мост су пристигла најмање тројица униформисаних особа са чарапама преко лица и аутоматским пушкама, који су одмах, без икакве команде, почели пуцати по њима. На Светозара је пао саборац који је ходао испред њега, а затим је и сам добио метак у груди и пао у несвјест.

Кад се освијестио био је мрак. Мртви и по њему и око њега. Искобељао се и пузао на ону страну одакле су дошли. Испред моста још се налазио њихов војни камион. Успио је да се попне у кабину на мјесто сувозача. Трпио је болове од ране на грудима па је поново повремено губио свијест. Дошао је к свијести када је чуо гласове из којих је разабрао да су се и сами изненадили што је неко преживио масакр. Била је то група хрватских полицајаца. Један је отворио врата кабине и повукао га, усљед чега је тресниуо свом тежином на земљу. Док их је посматрао лежећи на леђима, онако немоћан и отворених очију, онај исти полицајац са исуканим бајонетом замахнуо је према њему, у ком тренутку му је други полицајац ухватио руку рекавши му „Немој. Када је већ преживио, мијењаћемо га за наше“. А када му је пустио руку, тај први полицајац је само окренуо пушку и са кундаком га ударио у лијево око, које се од ударца разлило и потпуно угасило Тако рањеног и осакаћеног одвезли су у болницу.

Поред Светозара још су тројица резервиста, скоком преко ограде моста, преживјела масакр на Коранском мосту. Тринаесторица су ликвидирана, међу њима и Бабић Никола, активни заставник ЈНА, који је добровољно остао са резервистима.

Светозар је након 36 дана заиста и размјењен. До „Олује“ је живио у Крњаку, а од тада у Панчеву. Умјесто правог, сада носи стаклено око и неколико крхотина од пушчаних зрна у тијелу.

За овај злочин, под притиском међународне заједнице, Окружно тужилаштво у Карловцу, у мају 1992. године, подигло је оптужницу против Михајла Храстова, иначе припадника “посебне јединице полиције Полицијске управе Карловац”, због кривичног дјела против човјечности и међународног права – протуправним убијањем и рањавањем непријатеља.

Светозар је до сада ишао четири пута на суђења опт. Михајлу Храстову, два пред Жупанијски суд у Карловац, који га је три пута ослобађао, и два пута пред Врховни суд Хрватске у Загреб, који га је три пута осуђивао.

Ишао је Светозар и још неколико пута на судска рочишта у парничном поступку који се, по његовој и тужби осталих преживјелих и породица ликвидираних, упоредо са овим кривичним, води пред Општинским судом у Карловцу против хрватске државе за накнаду штете . У том парничном поступку још није донесена ни једна пресуда иако је одржано много рочишта и проведено много разноразних вјештачења у Србији, Словенији и Хрватској.

Парнични суд чека кривичну правоснажну пресуду, које нема па нема ево већ 21. годину. Заправо била једна – она друга Врховног суда, којом је Храстов у трећем степену осуђен на 7 година затвора, али је и њу Уставни суд Хрватске укинуо због тога што другостепена није била јавно објављена. О овој посљедњој, шестој по реду, коју је недавно изрекао такође Врховни суд РХ, још једном ће, према најављеним жалбама обију странака, одлучивати тај исти суд у трећем степену.

А ова посљедња пресуда од четири године затвора (за ово дјело законски минимум је десет година) више личи на хвалоспјев оптужениковом „јуначком дјелу“ и својеврсном извињењу хрватског правосуђа за то што су га, по нечијем налогу, морали осудити, него на једну сериозну пресуду непристрасног и објективног суда.

Изречена казна могла би се протумачити и као награда опт. Храстову за преузимање одговорности за инкримирани догађај, пошто од самог почетка „признаје“ да их је све сам ликвидирао, додуше у „нужној одбрани“.

Ни надлежно тужилаштво се још не оглашава по питању евентуалног проширења оптужбе на остале извршиоце и наредбодавце овог једног од првих ратних злочина у рату од 1991. до 1995. године над припадницима ЈНА, у то вријеме једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је у то вријеме формално – правно још увијек била и Хрватска.

Без обзира на праве и измишљене олакотне околности оптуженику, оваква пресуда је понижавајућа за жртве али и срамотна за хрватско правосуђе.

Извор: ВАСЕЉЕНСКА

Везане вијести:

Сведок: На заробљенике ЈНА пуцала четири хрватска полицајца

За убиство 13 Срба само четири године затвора!