Злочин без казне, обитељ без одштете

Наш је вучјак почео јако лајати. Мајка је отворила улазна врата, а меци су је прорешетали, препричава трагични догађај Јекина кћи Божана Сигечан. Не само да петеро Јекине дјеце није успјело судским путем изборити правду, већ морају и платити 45.600 куна судских трошкова, прича је о убојству Јеке Пејичић у септембру 1991. у Доњим Кусоњама крај Слатине
Јека Пејичић убијена је 21. септембра 1991. на вратима породичне куће у Доњим Кусоњама крај Слатине. Маскиране особе, које су прије тога опколиле њену кућу, покосиле су је рафалом из стројница, након чега је искрварила на рукама најмлађе кћери Зорице.

Свих петеро Јекине дјеце подигло је тужбу против Републике Хрватске за накнаду штете од терористичког акта и јавних демонстрација те боли претрпљене због смрти мајке. Прво им је Државно одвјетништво одбило захтјев, а потом им је тужба одбијена на слатинском Опћинском суду, што је потврђено 2010. на Жупанијском суду у Вировитици. Тужитељи нису успјели судским путем изборити правду за смрт мајке, па морају платити 45.600 куна парничних трошкова.

Јаукнула и пала  

– У вечерњим сатима тог мрачног септембра мајка Јека је са супругом Стојаном, мојим сестрама, братом, ујном и кумом гледала телевизију. Након неког времена, кума Мица је пошла кући, али се вратила како би нас обавијестила да је око куће видјела непознате особе. Очух је сматрао да се немају чега бојати, јер никоме ништа лоше нису учинили, па су сви наставили гледати телевизију. Но, тада је наш вучјак почео јако лајати. Мајка је отворила улазна врата, а меци су је прорешетали. Само је јаукнула и пала, те за неколико минута умрла у наручју моје сестре Зорице. Није јој било помоћи – препричава нам трагични догађај Јекина кћи Божана Сигечан, која у то вријеме није била код куће, јер је мјесец дана раније отишла с кћерком у Словенију, гдје јој је радио супруг. Њена сестра Стојанка раније се са супругом била преселила у Бањалуку, тако да су у Доњим Кусоњама остали живјети Јека и Стојан с остало троје дјеце.

Особе у маскирним униформама харачиле су те вечери подрумом и галамиле око куће, пријетећи укућанима да се предају и називајући их „четницима“. Јекин супруг Стојан у посљедњи се час пред метком склонио под бетонске степенице.

Кад су војници пред зору отишли, Пејичићи су напустили кућу. Стојан је дјецу одвео у сусједно село код брата и вратио се сахранити Јеку: било је опасно поћи до мјесног гробља, па ју је сахранио у дворишту.

Није једина жртва

– Обитељ је избјегла у Соколац у Босни, а потом у Србију. Ондје данас живе моје сестре и брат, Слободан и Зорица у Мокрину, Стојанка у Србобрану и Слободанка у Сопоту. Једино сам ја остала у Доњим Кусоњама, камо сам се вратила 1995 – прича Божана Сигечан. Отац им Стојан изненада је умро 2001. године.

– Кад је покренута оставинска расправа, схватила сам како мајка нигдје није евидентирана, ни жива ни мртва, иако је у Хрватској десетљећима живјела, па сам је прво морала прогласити умрлом – прича Божана, која је због тадашњих лоших телефонских веза за смрт мајке дознала тек мјесец дана касније.

Петеро Јекине дјеце тужбу је поднијело прије три године, након ексхумације.
– Тужитељи су се у тужби позвали на Закон о одговорности за штету насталу услијед терористичких аката и јавних демонстрација, на темељу којег је на овом подручју 3. јула 2007. остварена ексхумација посмртних остатака Јеке Пејичић. На подручју Вировитичко-подравске жупаније, односно некадашњих опћина Вировитица, Ораховица и Подравска Слатина, још је између 67 и 77 особа несталих и убијених тијеком 1991. и 1992. године, чије посмртне остатке ваља наћи и ексхумирати. Само се у Воћину зна за три гробнице, но ти се злочини и даље занемарују – каже Младен Кулић, предсједник слатинског Вијећа српске националне мањине.

Јекина су се дјеца обратила Државном одвјетништву 10. априла 2008. и мјесец и пол касније поднијела тужбу против Републике Хрватске. У пресуди Жупанијског суда у Вировитици, којом се потврђује одбијеница тужбе од стране слатинског Опћинског суда, пише да „у то вријеме у Доњим Кусоњама није било ратних дјеловања, па се чин убојства мајке не може окарактеризирати као акт насиља из политичких побуда, с циљем изазивања страха и осјећаја особне несигурности“. Суд тужбу сматра неоснованом и зато што је „потраживање застарјело, пошто се несретни догађај збио 1991. године, а тужба је поднесена 17 година касније“. Тужба је одбачена и стога што „није утврђено тко је починио то казнено дјело, а током поступка није утврђено да је била устријељена од стране припадника Хрватске војске“.

„Застарјели“ ратни злочин
– Ријеч је о ратном злочину, а суд сматра да је потраживање застарјело након пет година. То је срамота, ратни злочин никад не застаријева. Институције које су те 1991. постојале, попут Кризног штаба Слатине, оваквом се пресудом доводе у питање. Њихову надлежност и акте који су тада били на снази данас нитко не жели преузети на себе. Документација из тог периода не постоји, а неки се поносе статусом бранитеља од 1990. године, иако су до 1992. све то биле паравојне формације – каже Кулић.

Божана Сигечан је сигурна да јој је мајка страдала од пуцњева хрватских војника. Каже да чланови обитељи тужбу за убојство нису могли поднијети у року од пет година, јер би у ратно вријеме сви због тога изгубили главу.

– Уз то што нисмо успјели доказати ратни злочин почињен над мајком, сада смо дужни платити судске трошкове, што је додатна казна. Домаћица сам и немам одакле платити тај износ, на који је годишња камата 14 посто. Како бисмо спријечили оврху, жалили смо се Државном одвјетништву у Загребу, па се надамо да ће се ствар барем одгодити. Не знам што ћу ако ми сједне оврха на кућу, као што ми је сјела на рачун у банци – говори Божана Сигечан.

Мирна Јасић

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ