Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Зло семе проклијало?

Датум објаве: четвртак, 5 фебруара, 2015
Величина слова: A- A+

О изjави председнице Хрватске да су сви грађани Хрватске Хрвати

Предсjедник Хрватске Колинда Грабар Китаровић

Предсjедник Хрватске Колинда Грабар Китаровић

 

Пише: Василиjе Ђ. Крестић

Да ли Колинда Грабар Китаровић поновним прихватањем става да су сви становници Хрватске Хрвати свесно иде на неко ново заоштравање, на неки нови обрачун са Србима? Да ли jе, по њеном мишљењу, и преосталих четири одсто Срба у Хрватскоj много, па их треба похрватити?  

 

Убрзо по избору, председница Хрватске изjавила jе да су сви грађани Хрватске Хрвати. Та њена изjава ниjе прошла незапажено. Неки су у њоj препознали ставове оца домовине, Анте Старчевића, па су jе због тога, не без разлога, осудили. Међутим, та изjава заслужуjе да буде размотрена не само са становишта историjе већ и актуелне политике Хрватске зато што садржи претеће поруке, што jе супротно интересима демократских права и националних слобода.

 

ФЕУДАЛНИ ПРИНЦИП На самом почетку разматрања изjаве хрватске председнице да су сви грађани Хрватске Хрвати треба рећи да та идеjа у хрватскоj политици ниjе нова и ниjе никакав хрватски изум. Она вуче корене из давно преживелог феудалног друштва Европе. У наjтешњоj jе вези с феудалним принципом, коjи jе гласио овако: „Чиjа земља, онога и вера“, што jе значило да, ако jе феудалац, поседник земље, био римокатолик, и његови кметови, феудални подложници, хтели не хтели, били су римокатолици. После Француске револуциjе из 1789, када jе нациjи придавана већа важност него у претходном периоду, поменути феудални принцип доживео jе трансформациjу па jе гласио: „Чиjа земља (држава) онога и нациjа“. Другим речима, према познатом шваjцарском теоретичару државног права Јохану Каспару Блунчлиjу, „народ jе велик колико и држава“. Полазећи од таквог става, а с намером да изграде велику мађарску државу, коjа би се протезала од Карпата до Јадрана, мађарски државни сталежи су се већ краjем XVIII века држали девизе да на тлу Угарске постоjи само jедан, и то мађарски „политички“ или „дипломатички“, данас бисмо рекли уставни или конститутивни народ. Дакле, без обзира на етничку припадност, сви становници Мађарске чинили су мађарски „политички“ народ. Зато што су Срби из Угарске и Хрвати схватили да им од такве мађарске политике прети опасност од помађаривања, пружали су jоj одлучан отпор. Међутим, ту исту политику, коjу су осуђивали и против коjе су се у оквирима Угарске борили, Хрвати су пригрлили и њу су од средине XIX века у односима са Србима у Хрватскоj доследно спроводили.

 

Прихватањем мађарске државно-феудалне идеологиjе и из ње извирућег права, хрватско грађанско друштво, предвођено ђаковачким бискупом Јосипом Јураjем Штросмаjером, Антом Старчевићем и њиховим наследницима, држало се у оквирима своjе државе истих принципа коjих су се у оквирима Угарске држале мађарске владе све до слома Аустроугарске 1918. године. По тим принципима сви становници Угарске рођени на њеном државном подручjу, без обзира на националну припадност, чинили су део мађарског „политичког“ народа. Сходно томе, сви грађани Хрватске, рођени на њеном државном тлу, без обзира на националну, па и верску припадност, чинили су део хрватског „политичког“ народа.

 

СИСТЕМАТСКО ИЗОСТАВЉАЊЕ Судећи по томе, у Хрватскоj и ниjе било Срба, jер су они чинили део хрватског „политичког“ народа и у политичком смислу били су Хрвати православне вере. С намером да jедну политичку фикциjу, да у Хрватскоj нема Срба, остваре и у пракси, у Хрватскоj су од средине XIX века до слома Аустроугарске 1918. предузимане многе административно-политичке и културно-просветне мере. С тим задатком и с таквом намером у каталогу Прве изложбе далматинско-хрватско-славонске, одржане 1864. године, Срби нису исказани по националноj припадности, што jе, рецимо, био случаj с неупоредиво малоброjниjим Циганима и Јерменима. Срби су исказани по религиозноj припадности, као Хрвати грчко-источне, односно православне вере. Како се тежило стварању хомогеног хрватског „политичког“ народа, што jе значило етнички чисте Хрватске, српско име систематски jе изостављано где год се могло изоставити. Тако jе, на пример, Српска православна црква редовно називана „грчко-источном“ и „грчко-несjедињеном“. У одређеним круговима Срби никад нису називани своjим националним именом, већ разним погрдним, као што су: Власи, Цигани, грчко-источњаци, Скипетари (тj. Шиптари) „они коjи себе крсте Србима“, „такозвани Срби“, Бизантинци и слично. Из истих разлога, ради стварања jединственог хрватског „политичког“ народа и етнички чисте Хрватске, коjа би се, по речима Еугена Кватерника, протезала од Салцбург-тиролских Алпа до Проклетиjа, читав школски систем jе од 1874. године био у служби хрватизациjе. Ћирилица као српско писмо на разне начине била jе потискивана и забрањивана, а српска застава и српски грб као национални симболи такође су били забрањивани. Политика непризнавања Срба у Хрватскоj, по речима Светозара Милетића, изродила jе немиле поjаве, „jер jе семе раздора пало на увређено осећање народа србског“. Не пристаjући на понижење и одлучни да се супротставе свим покушаjима хрватизациjе, током 1866. године Срби су поднели више захтева коjима су хтели да се заштите, да сачуваjу своjу националну посебност. Тражили су од Сабора Хрватске да донесе закон о политичкоj равноправности Срба са Хрватима; да народна равноправност стекне важност у законодавству и управи; да у жупаниjама, срезовима и општинама, у коjима су имали већину, у званичноj употреби буде ћирилица; да у свим органима власти буду заступљени у сразмерном броjу; да надзор над Српском црквом и вероисповедним школама држава повери Србима и да Срби имаjу право на сразмерну државну помоћ „за сва заведења“ за коjа имаjу и Хрвати.

Светозар Милетић

Светозар Милетић

Политика непризнавања Срба у Хрватскоj, по речима Светозара Милетића, изродила jе немиле поjаве, „jер jе семе раздора пало на увређено осећање народа србског.“

 

Држећи се принципа поменутог теоретичара државног права Јохана Каспара Блунчлиjа „да jе народ велик колико и држава“, што значи да сви становници Хрватске чине jединствен народ Хрвата, лист Позор, гласило Штросмаjерове Народне странке, одбацио jе 1866. године све српске захтеве и запретио jе Србима да, ако буду инсистирали на истицању своjе националне посебности, ако не буду пристали да буду Хрвати православне вере, да ће их Хрвати „из запада гонити идеjом народнога jединства проти њиховоj истоj вољи, рушити ћемо силом освjедочења све границе, коjе буду дизали, ништити ћемо моћjу свеобће цивилизациjе све запреке, коjе буду постављали jединству народа, кога jе Бог jедним створио. Кад настане државна потреба, промиенити ћемо и име, државни битак, замиенити стару повиестницу новом, промиенити установе, попримити другу повиестницу новом, промиенити установе, попримити другу политику, све у духу западне цивилизациjе; али до тада бити ћемо jедан народ…“

 

СРАМНО И ЗЛОСЛУТНО Време и касниjи догађаjи показали су да то ниjе била само претња. Било jе то озбиљно упозорење, коjег су се хрватски политичари, и то не само Старчевићеви праваши већ и тзв. обзораши, наследници политике Ј. Ј. Штросмаjера и Фрање Рачког, коjи су словили као Југословени, потом следбеници Јосипа Франка и Павелићевих усташа, у пракси доследно и придржавали. Да би Србе, таj реметилачки фактор коjи jе стаjао на путу стварања велике и етнички чисте Хрватске, присилили да постану Хрвати, догурали су до познате одлуке усташа коjа jе гласила: jедну трећину Срба ћемо убити, jедну трећину преверити а jедну протерати.

 

Мађарска политика, коjа jе инсистирала на идеjи да су сви становници Угарске у политичком смислу Мађари, довела jе 1848/1849. године до револуциjе и до великог броjа људских жртава и материjалног разарања. Иста таква дуготраjна хрватска политика у време Независне Државе Хрватске уродила jе геноцидом почињеним над Србима, а у време распада Југославиjе до њиховог етничког чишћења. Поставља се питање: да ли хрватска председница поновним прихватањем става да су сви становници Хрватске Хрвати свесно иде на неко ново заоштравање, на неки нови обрачун са Србима? Да ли jе, по њеном мишљењу, и преосталих четири одсто Срба у Хрватскоj много, па их треба похрватити? Тешко jе поверовати да се њена изjава о томе да су сви становници Хрватске Хрвати случаjно подудара с вишедецениjском националистичком и шовинистичком хрватском политиком. Само наивни могу прихватити њено обjашњење да jе поменуту изjаву дала зато што би обраћањем грађанима и грађанкама Хрватске изоставила и повредила сељаке, коjи нису грађани. У сваком случаjу, њена изjава ниjе само недемократска и антицивилизациjска. Она jе срамна и злослутна. Као таква, заслужуjе да буде jавно жигосана.

 

Извор: ПЕЧАТ

 

Везане виjести:

Василиjе Крестић: Зашто нас Хрвати увек „изненаде“ – Jadovno 

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ – Милост Хрвата купуjемо 

Василиjе Крестић: Шта очекивати од политике Хрвата – Jadovno 

АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: Историjа се немилосрдно 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top