Златко Вајлер: Мој боравак у паклу и бекство из њега

Сећања човека коjи jе преживео логор Слана на острву Пагу и логор Јасеновац

СЕЋАЊА ЗЛАТКА ВАЈЛЕРА

МОЈ БОРАВАК У ПАКЛУ И БЕКСТВО ИЗ ЊЕГА

Писати данас о страхотама Јасеновца и осталих масовних губилишта широм наше домовине има сталну актуелност jер се тако, непосредно преко нас живих сведока тих мартириjа, читавом свету упућуjе апел за jедан бољи свет, свет у коме неће владати закон силе и нехуманости него односи међусобног поштовања и толеранциjе.

Јасеновац са више од 700.000 људи побиjених на наjзверскиjи начин  представља доказ времена  у коме jе владао закон ножа, маља, крематориjума, душегупке и разних других начина убиjања што их нормалан људски мозак не може да прихвати као стварност.

Ми преживели логораши смо дужни и себи и овом друштву у коме живимо да стално указуjемо на катаклизму у коjу нас jе довела предратна неслога  наших народа, да говорим о времену  у коме jе владала усташка и четничка кама, кад се викало „Убиj Жидова“.

– – – – –

Рођен сам 1914. године у Сушаку, а као дете од 5 година дошао сам с родитељима у Загреб, где сам живео све до дана мога хапшења  21. jуна 1941. године.

По завршеном школовању запослио сам се као службеник у ДТР-у, а за цело то време бавио сам се спортом и постизао врхунске резултате (био сам првак Југославиjе у стоном тенису, одличан гимнастичар и др.).

Политички недовољно заинтересованог нису ме много бринуле погоршане прилике  у свету и нашоj земљи. Долазак све већих група jевреjских избеглица из Аустриjе и Немачке и њихово казивање о прогонима и страдањима  нису много утицали на промену мог схватања све док се и код нас, у последњим годинама пред рат, нису све учесталиjе почели jављати антисемитски изгреди. Све чешће су се на спортским борилиштима и другде могли чути узвици „Удри Жидова, убиj Жидова“, па сам тек тада почео реалниjе сагледавати стање око себе.

Али исто као што болесници од рака одбиjаjу спознаjу о трагичности и неумитности своjе даље судбине, тако сам и jа – а веруjем и велики део Јевреjа коjи су живели и били васпитавани у срединама сличним моjоj – живео у уверењу да ће и то безболно проћи преко наших леђа.

Живећи строго по нормама jедног грађанског друштва, jа сам био сигуран да нисам никога повредио, да сам цео своj живот био поштен и добар према другима, да ме у наjгорем случаjу може снаћи невоља да ме пошаљу на 3-4 недеље у какав радни логор, а да потом живим нормално као и сви други, па сам смирено чекао даљи развоj догађаjа. Нисам био свестан да „Нови поредак“ одбацуjе све те вредности и да као jедино што jе важно тражи „припадност нациjи и чистоћу расе“, а све остало уништава.

– – – – –

Дан у коjи сам кренуо на пут без повратка био jе 21. jун 1941, на пут дуг 800

дана у коме jе сваки дан представљао ход по мукама. Непрегледне колоне отписаних кретале су у неизвесност, а непреброjне стотине мртвих остаjале су свакодневно иза нас као доказ тог апокалиптичног времена, заветуjући нас да они коjи игром судбине остану живи буду сведоци тих стравичних збивања, те да казивањем осталима допринесу своj део како се сличне страхоте више никад не би поновиле.

У послеподневним часовима тога дана дошла су по мене двоjица усташких агената, наредили ми да узмем наjнеопходниjе ствари и да пођем са њима. Одведен сам у Централни затвор у Петрињскоj улици где сам преноћио, а сутрадан сам пребачен у сабирни центар у Загребачком збору (Велесаjам). Ту сам наишао на неколико стотина ухапшених Јевреjа, и то махом људи између 20 и 35 година старости. Ако се изузме група омладинаца коjа jе била ухапшена у маjу и одведена у логор „Даница“ у Копривници, ово jе била прва група у коjоj се налазио велики броj чланова спортског друштва „Макаби“. Била jе ту готово цела фудбалска екипа, велики броj гимнастичара, лакоатлетичара и других спортиста, а према животном добу био jе то наjвиталниjи и наjспособниjи део загребачких Јевреjа. Ту сам срео и моjе раниjе другове дра Павла Левковића (бивши члан фудбалске репрезентациjе Југославиjе) и Густиjа Хамбургера, гимнастичара из „Макабиjа“, па смо решили да се по могућности не раздваjамо. Тога и следећег дана остали смо у Загребачком збору у коjи су стално пристизали нови другови. У преподневним часовима 24. jуна укрцани смо у сточне ваге и кренули у непознато. Сутрадан уjутро, композициjа се зауставила у Госпићу; ту смо добили воде и сусрели се са неколико другова коjи су били ухапшени са омладинском групом и коjу су из логора „Даница“ одведени на Јадовно, док jе свега неколико омладинаца остало у Госпићу да чисте улице. Из Госпића смо кренули после подне и предвече стигли у Карлобаг; ту смо задржани у композициjи. Сутрадан jе у току преподнева цео наш транспорт од око 500 заточеника био на два бродића пребачен у увалу Слано на Пагу, где jе већ био организован прихватни логор за нас. Од импровизованог пристаништа водила jе стаза дуга неколико стотина метара до логора. Логор се састоjао од две бараке за смештаj заточеника и Управне зграде у коjоj су били смештени усташка посада и заповедник логора усташки водник Врбан. На том читавом делу отока ниjе било ниjедне травке, никаквог зеленила, свуда само камен и пара коjа се диже од усиjаног камења и ноћне влаге.

Пошто смо се построjили на простору испред  барака, пред нас jе стао усташки сатник Макс Лубурић у пратњи неколико официра и одржао краћи говор у коме нас jе позвао на ред, рад и дисциплину. Упозорио нас jе да ће и наjмањи прекршаj бити наjстроже кажњаван, а они коjу буду дисциплиновани и послушни вратиће се кућама након одређеног времена. За jело ни тога дана нисмо добили ништа, а преостали део дана искористили смо за смештаj у бараке. Унутрашњост барака састоjала се од реда боксова на два спрата, а у свако бокс смештали смо се по троjица. За управника логора постављен jе логораш Бруно Диjаманштаjн коjи jе уживао посебан третман, становао jе у згради заповедништва, хранио се као и усташе, вршио распоред заточеника на рад и био „добар слуга лоших господара“. Штитећи себе и своj привилегован положаj био jе немилосрдан према осталим заточеницима. Своj нељудски однос наставио jе и у Јасеновцу, где се jе понашао као „слободњак“ све док га у jулу 1942. нису убиле усташе на зверски начин као jедног од учесника у тзв. „златноj афери“.

Наш свакодневни живот одвиjао се по устаљеноj шеми: устаjање у 5 часова, за доручак празан чаj, у 6 часова одлазак на рад до 12 часова, ручак и одмор до 14 часова, затим опет рад до 18 часова, после тога одлазак на вечеру и у 21 час спавање. Рад се састоjао од изградње пристаништа и пута широког 3 метра од пристаништа до логора. Све jе то рађено наjпримитивниjим средствима – батом, ћускиjом, лопатом и пиjуком. За храну смо редовно добиjали следеће: за доручак празан липов чаj, за ручак и вечеру чорбу од кромпира без трунке масти и соли.

Усташе су очито намеравале да нас исцрпљуjућим радом и слабом исхраном ликвидираjу за кратко време. У храни смо дневно примали 500-700 калориjа, а познато jе да jе за одржавање голог живота у условима рада потребно да човек узима 3.500 до 4.000 калориjа дневно. При томе су нељудско понашање наших чувара, вика и батињање за време рада, краjње нехигиjенски услови живота и помањкање воде условили да смо веома брзо исцрпли све своjе резерве и формално почели да „jедемо сами себе“. Људи су се топили наочиглед; од младих и здравих људи, ускоро смо постаjали живи костури. До средине jула пристигле су jош две групе заточеника, међу коjима jе било много познатих другова, а између осталих и Маjер Минц; он jе и касниjе био са нама у Јасеновцу као групник радне тзв. Минцове групе. Он jе донео и нешто хране, па се сећам да jе Павелу и мени свакодневно давао по кришку саламе и сира. Шта jе то значило у тим данима зна само онаj ко jе и сам био на ивици смрти од глади. Морам напоменути да jе Минц у току целог свог логоровања показивао изузетне људске особине, не устручаваjући се да изложи себе и своj ауторитет групника кад jе то било потребно да би спасао или помогао неком заточенику.

У посебним групама jе накнадно стигло и неколико стотина jевреjских девоjака; то су наjвећим делом биле гимнастичарке из „Макабиjа“ и загребачке студентице. Њихов логор се налазио на супротноj страни логора и готово су све ликвидиране за време ликвидациjе логора на Пагу од 18. до 20. августа 1941. године.

Из времена нашег боравка на Сланом потребно jе описати неколико догађаjа коjи су се збили и коjи су допринели да наша трагедиjа буде jош већа.

Први догађаj се десио почетком jула, кад се за време снажне буре у току ноћи срушио кров наше бараке. Том приликом су испод рушевина барака извучена два мртва друга и осамнаест другова с тешким повредама, преломом кичме, ногу и руку. У тоj несрећи jе тешко повриjеђен и Густи Хамбургер, коjи jе задобио прелом кичме. Сутрадан jе стигао бродић из Карлобага на коjи су укрцани сви повриjеђени заточеници да се, према изjави логорске управе, пребаце у тамошњу болницу. Међутим, ми смо веома брзо дознали да тамо нису никад стигли и да се њихов пут завршио негде на средини Пашког канала где су сви побацани у море.

Неколико дана после догађаjа стигло jе наређење из Заповедништва логора да се изабере шездедестак снажниjих заточеника за рад у солани на Пагу. Надаjући се бољим условима за рад и бољоj исхрани jавио се већи броj, па су на краjу изабрана 64 заточеника, међу коjима и готово цела фудбалска екипа „Макабиjа“. Сви су они такође убиjени при ликвидациjи Пашког логора.

Са нама на Сланом jе било и неколико другова коjи су 1934-35. пребегли из Аустриjе. Двоjица од њих, Клаjн и Каjзер, били си истакнути лакоатлетичари, с тим што jе Каjзер био и наjбољи тркач на 400 м у Југославиjи.

Једног дана почетком августа, обоjица су покушала да побегну из логора тако што би препливали до Карлобага и на таj начин се спасили. Користећи ноћ успели су да се искраду из логора. Међутим, рано уjутро доведен jе Каjзер само у хлачама, без обуће и без горње одеће, с крвавим подливима по телу од батињања. Искрцали су га на обалу и привезали за стуб унутар логора. Цео дан и ноћ jе био тако изложен а да ниjе добио ни воде и хране.

Сутрадан око 10 часова пре подне построjен jе цео логор да присуствуjе Каjзеровом стрељању. Опет jе дошао Лубурић са већим броjем официра и одржао говор у коме jе истакао да све нас коjи се не будемо придржавали прописаног логорског режима, коjи покушаjу да побегну ии да саботираjу нерадом чека иста судбина. Затим су одвезали Каjзера и наредили му да онако босоног оде до зида за стрељање удаљеног око 100 метара, Таj Каjзеров пут „калвариjе“, на начин како jе он то учинио, испунио нас jе све неизрецивим поносом: без трунке страха на лицу ступао jе крвавим табанима по оштром камењу до одређеног места за стрељање. Окренут према нама, немо се опраштао од свих нас у уверењу да његова смрт неће бити узалудна.

После тога jе живот у логору постао jош тежи: поступак усташа према нама jе био све суровиjи, исхрана све слабиjа, а посао све тежи. Људи су почели масовно обољевати од пролива, а нико од нас ниjе имао више од 50 кг. Тако смо дочекали и 21. август, дан ликвидациjе логора на Пагу.

Ликвидациjи логора претходило jе припаjање тог дела Далмациjе и оточjа Италиjи. Одмах потом су усташе започеле ликвидирати логор и у том раздобљу су побиле све заточенике коjи су радили у солани и женски дио логора. Изгледа да нису правовремено стигли да ликвидираjу и нас jер су већ 21. августа стигле италиjанске посадне jединице у Карлобаг, тако да смо тога дана и ми били пребачени у Карлобаг за даљи транспорт. Истовремено jе ликвидиран и логор на Јадовну у коме jе уз наше омладинце према неким подацима било побиjено и око 40.000 Срба.

Логори Крапjе и Јасеновац

Након два дана пута у неизвесност, 23. августа jе цео наш транспорт стигао у село Крапjе на обали Саве, десетак километара удаљено од Јасеновца. Логор jе био смештен недалеко од самог села, а унутар жичане ограде биле су постављене три бараке на ступовима као соjенице пошто jе цео терен био водоплаван, а сем те три бараке била jе и зграда за смештаj страже и Заповедништва.

Наш живот jе постао jош тежи него раниjе. Свакодневан исцрпљуjући рад на насипу и у шуми, никаква исхрана, стално батињање и злостављање, свакодневно су у нашим редовима остављали по неколико десетина упражњених места од другова коjи су током дана на поласку или повратку са рада били убиjени.

Једног септембарског дана упућен jе цео логор на утврђивање насипа уз реку Струг jер jе због високог водостаjа претило изливање и поплава логора. Терали су нас као звери, па тако радећи цео дан без одмора, уз стално дивљање усташа, остало jе више од 100 биjених другова чиjа су тела била уграђена у обале насипа.

Дан за даном jе протицао, повремено су пристизали нови транспорти, махом Срба из околних села, а живот jе постаjао све гори и тежи. Одавно jе нестала и последња нада да се из овога пакла можемо вратити живи своjим кућама. У нама се учврстила свест о неумитности смрти, а сва наша борба се сводила на то да се преживе следећа 24 часа.

Средином октобра 1941. издвоjено jе неколико стотина млађих и снажниjих заточеника, махом занатлиjа, коjи су као први упућени у Јасеновац где jе требало да се оснуjу главни сабирни центар и „радни логор“, у ствари масовно губилиште за све коjи дођу у логор. Неколико дана после прве групе пребачен сам и jа у Јасеновац. Ту сам се поново срео са моjим другом Павелом Левковићем, са коjим се више нисам раздваjао све до нашег заjедничког бекства из Јасеновца.

Оснивањем логора Јасеновац, логор у Крапjу jе изгубио своj значаj, па су усташе припремиле његову потпуну ликвидациjу. Неколико дана пред ликвидациjу логора издвоjена jе група од 50 логораша коjа jе имала задатак да ископа дубок jарак на североисточноj страни логора, наводно као помоћну брану у случаjу да продре река Струг. Краjем октобра око 18 часова, пре вечере дат jе знак за општи збор свих заточеника. Пошто су сви изишли на место построjавања, одjедном jе са свих страна отворена ватра из митраљеза и пушака и тако су ликвидирани сви преостали заточеници из логора Крапjе: по jедноj верзиjи око 1.200, по другоj више од 2.000 заточеника. Раниjе у ту сврху издвоjених педесетак логораша бацали су током целе ноћи лешеве убиjаних и рањених у већ ископану раку и до jутра jе затрпавали. Ликвидациjу логора извршио jе усташки натпоручник Пудић звани „Парализа“. Сутрадан по ликвидациjи логора, у Јасеновац jе доведено десетак преживелих логораша из Крапjа. О свему овоме причао ми jе Милан Леитнер, родом из Вараждина, коjи jе присуствовао ликвидациjи, а потом jе са логорском архивом пребачен у Јасеновац где jе радио у логорскоj писарни. Убиjен jе 1944. године.

Прве недеље боравка у Јасеновцу биле су ми jош теже него раниjи живот у Крапjу. Смештаj у баракама у коjима су људи лежали попут живих лешева, масовна вашљивост, слаба храна, тежак рад на изградњи насипа и бестиjално понашање усташа, свакодневно су односили све већи броj људских жртава. Рано пристигла зима и последице изгладњивања довели су до масовне поjаве обољења од тзв. „логорске болести – едема глади“. Свуда по логору могли су се видети људи коjи су више личили на авети него на жива бића. Отечене ноге увиjене у крпе из коjих jе стално цурила сукрвица указивале су на близину смрти, а таквих логораша jе било сваког дана све више.

Једне новембарске ноћи, вода jе пробила насип, па смо сви истерани из барака и трком упућени на место где jе насип пробиjен. Сва настоjања да се пробоj локализуjе и затвори остали су безуспешни, а ми смо онако мокри и измучени враћени у логор. Те ноћи jе на радилишту остало неколико стотина лешева људи коjи су тамо побиjени.

Зима 1941/42. била jе изузетно хладна, тако да се температура спуштала и до минус 30°. У свакоj бараци било нас jе по 500-600 и сећам се да су jедног децембарског дана изнесена из наше бараке 72 смрзнута леша.

Краjем децембра пребачен сам на рад у циглану, и то наjпре на „баjер“ где jе вађена глина за израду цигле, а касниjе сам као „стручни радник“ одређен на зидање и отварање вратница на кружноj пећи. Из бараке преместио сам се на таван циглане и ту барем нисам више патио од зиме. На циглани сам радио лета 1942, кад сам пребачен на рад у логорску писарну, у коjоj сам остао све до бекства 4. септембра 1943. године.

За цело то време био сам очевидац свих страхота коjе су се догађале у Јасеновачком логору, те мирне савешћу могу тврдити да сва сећања поjединих другова и све књиге коjе су написане о Јасеновцу не могу ни приближно да опишу стварне патње, страдање и умирање стотина хиљада људи зверски мучених и побиjених у Јасеновцу.

Фрагментарно описивање хронологиjе поjединачних и масовних убиjања могу допринети да се сагледаjу начини убиjања приближно оцени броj побиjених, али да се стварно осети сав ужас коjи jе у себи носио сваки од заточеника, то се не може описати ни наjвештиjим пером.

Хиљаде убиjених на изради насипа, „крвави српски Божић“, „чистка“ пред долазак међународне комисиjе Црвеног крста, убиjање хиљада стариjих и болесних како би се од „логора ужаса“ приказало комисиjи „Потемкиново село“, спаљивање жена и деце из Ђаковачког и Лоборградског логора, бескраjне колоне српских сељака, транспорти из Срема, покољ педесетак хиљада Цигана, зверско убиjање Хрвата комуниста, истребљење готово свих Јевреjа – све jе то већ описано и свему томе нема се шта додати. Свима нама преживелим логорашима калеидоскопски се враћаjу слике тих ужасних дана, сваки од нас гледа и данас колоне Цигана како одлазе на клање и у хору певаjу „Ја се опраштам другови са вама“, а нема ниjедног од нас коjи повремено jош и данас не проживљава у сну тренутке коjе смо пре више од 40 година доживели у стварности.

_ _ _ _ _ _ _

У логор jе почео пристизати и све већи броj Хрвата комуниста, међу коjима сам пронашао раниjе познате и драге приjатеље. Често сам са проф. Ивом Фролом разговарао о ситуациjи и могућности бекства из логора. Веома чести сусрети са другом и детињства др-ом Ивицом Павлетићем и др-ом Озреном Новоселом, вероватно су утицали на то да сам налазио све већи броj нових приjатеља из кругова Хрвата – комуниста, са коjима сам наставио дружење. Фрол и Павлетић су краjем 1942. били размењени с партизанима за заробљене немачке официре и живи су jош и данас. Озрен Новосел ми jе био друг jош из школских дана и извесно време jе радио као лекар на економиjи у селу Међеђа. Готово свакодневно сам га наговарао да побегне пошто jе бег из Међеђе био лако остварљив. Међутим, jедног дана су га болесног довели у Јасеновац, па се почело говорити да ће бити пуштен из логора. Усташе су дошле по њега, наводно да га отпрате у Загреб, али jе он тога дана убиjен.

У раздобљу 1942-43.  у логор jе била доведена и моjа целокупна ближа и даља породица. Брат ми jе заклан у „Звонари“ код Цивидиниjа, а остали (више од 20 моjих рођака) побиjени су на разне начине.

Свест о неизбежности смрти и непостоjања било каквог другог повољног решења навели су Павела и мене да већ почетком 1942. почнемо размишљати о бекству из логора као jединоj могућности да се остане жив. Сва размишљања о томе сводила су се на то да jе сигурност у успешно бекство готово никаква, али нас jе с друге стране, извесност о сигурноj смрти упућивала да бекство ипак треба припремити и извести, с тим да jе пре тога потребно да се створе повољни услови.

Током jуна и jула 1943. Заповедништво логора jе одлучило да се сви Хрвати из Јасеновца пребаце у логор Стара Градишка, а сви Јевреjи из Старе Градишке у Јасеновац, што jе указивало на претпоставку да ће ускоро доћи до масовниjе ликвидациjе Јевреjа из логора.

Међу осталим Хрватима коjи су пребачени у Стару Градишку били су и другови са коjима сам се свакодневно дружио: Јуре Блажевић, Љубо Шарић, Миљенко Бобанац, Зубек и неки други, коjи су изгледа сачињавали партиjско jезгро у логору. Непосредно пред њихов транспорт предали су ми три пиштоља са по jедним оквиром мунициjе. Пиштоље сам сакрио испод патоса под моjим креветом, а њихово поседовање умногом jе допринело да се наше бекство убрза. Како сам већ напоменуо, бекство из самог логора било jе неизводљиво: високи зид, логор ограђен жицом, на сваких стотину метара куле – осматрачнице, што jе потпуно онемогућавало успешно бекство. Раниjе се дешавало да су поjединци успевали да побегну, али то су били случаjеви кад су се нашли на радовима ван логора, на сечи шуме, на економиjама, али ниjедан случаj из самог логора.

Да би бекство колико – толико имало изгледа на успех требало jе чекати на велико невреме. Рачунали смо да ће будност стражара по таквом времену бити смањена, видљивост готово никаква, а поседовање оружjа повећало jе наше изгледе и учврстило уверење да се живи више нећемо вратити у логор.

Та прилика нам се пружила 4. септембра: права олуjна ноћ, небо се спустило на земљу, а ветар и киша створили су jединствену прилику да наш покушаj буде успешан. Било jе око 23 часа ноћу кад смо Павел, Анте Ђурашиновић и jа прекорачили оквире прозора наше бараке и преко скеле коjа jе била подигнута уза зграду спустили смо се на земљу. Једина два слободна отвора у ограђеном логору били су отвори коjи су водили према скели и гранику, али су они били заштићени бркљом и стражарском кућицом у коjоj су се даноноћно смењивале страже. Међутим, уздање у небудност страже у таквим временским условима остварила се. Одмах по изласку из зграде почели смо се преко пилане приближавати отвору код граника. Тада jе наишла jедна усташка патрола, па смо скочили у пољску  латрину и ту остали док патрола ниjе прошла. Онако прљави и смрдљиви, ускоро смо се нашли пред стражарницом и бркљом, а одмах иза ње jе требало прећи пут и насип и стићи на Саву коjа jе била веома надошла. Још раниjе смо се договорили да у одећи покушамо препливати Саву jер нисмо знали какво jе стање на њеноj другоj страни. Било jе неопходно да се у току ноћи што више удаљимо од логора и да се по могућности дохватимо шуме у подножjу Просаре, а сваки од нас jе имао под капом пиштољ. Сва троjица смо се успешно прокрали поред стражарнице, прешли пут и насип, те се нашли на самоj обали Саве, а затим полако утонули у њене хладне таласе и започели борбу за наш спас. Отежала одећа и обућа вукле су нас на дно и jедино смо краjњим напором воље успели да се изнемогли дочепамо супротне обале али не сва троjица. Велико jе чудо да се у таквоj ноћи и под таквим условима нисмо изгубили  и да смо испливали у близини jедан другог. Наш трећи друг Анте Ђурашиновић одмах jе осетио да неће издржати и успешно савладати Саву, па се неопажено вратио у бараку. У бараци jе о свему известио дежурног, неког Кондића из Сремске Митровице, коjи му jе помогао да нечуjно легне и рекао да ће око 4 часа уjутро дати узбуну и обавестити усташе о нашем бекству. Тако нам jе омогућио да искористимо jош три сата.

На супротноj обали нашли смо се негде на средини између злогласне Градине и села Кошутарице. Пошто смо мало повратили снагу, одмах смо кренули према Просари у коjоj смо се надали наћи заклон у шуми. Рано уjутро око 5 часова угледали смо у даљини, на ивици шуме, jедну усамљену кућицу. Онако мокри и исцрпљени били смо свесни тога да морамо привремено наћи неки заклон да се огреjемо и просушимо. Уз велики опрез смо се приближили кућици и обазирући се ушли у њу. Затекли смо jедну стару жену коjа нас jе дочекала с неповерењем. Рекли смо jоj да смо дошли само да се мало огреjемо и осушимо и да ћемо затим продужити даље. Онако прљави, мокри и необриjани, сигурно нисмо пружали леп призор нити уливали поверење. После извесног времена, жена нас изненади питањем: „Да нисте ви, дjецо, побjегли из Јасеновца?“ Затечени овако непосредним питањем, након краћег оклевања признали смо да смо бегунци. Баба се одмах подиже, изнесе пред нас топло млеко, хлеб и мед и запита шта мислимо даље, на шта смо одговорили да желимо у партизане и да ћемо потражити везу негде на Међеђи. На то jе она рекла да њена снаха одржава везу, да jе курир и да ће одмах отићи да jе доведе. И стварно, после отприлике пола сата вратила се у пратњи младе девоjке коjа нам се представила као курир и рекла да нас може jош истог дана одвести до штаба одреда. Тога дана око 11 часова изjутра већ смо се налазили у партизанима и поjели своj први партизански ручак. Одмах сутрадан кренула jе попуна бораца за I пролетерску бригаду, коjа се jе у то време налазила око Дувна. Јавили смо се и нас двоjица. Тако смо кренули на пут преко целе Босне до Далмациjе, где смо ступили у редове бораца I пролетерске бригаде и остали у бригади до завршетка рата.

Златко Ваjлер

пуковник ЈНА у пензиjи

Текст преузет из књиге:

СЕЋАЊА ЈЕВРЕЈА НА ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ

БЕОГРАД, 1972.

ОБЈАВЉИВАЊЕ ОВИХ СЈЕЋАЊА ОМОГУЋИЛИ СУ ЈЕВРЕЈИ, КОЈИ СУ ПРЕЖИВЕЛИ СТРАХОТЕ ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ ДАВАЊЕМ СВОЈИХ ИЗЈАВА,

А МАТЕРИЈАЛНУ ПОМОЋ СУ ПРУЖИЛИ САВЕЗ ЈЕВРЕЈСКИХ ОПШТИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ЈЕВРЕЈСКЕ ОПШТИНЕ У САРАЈЕВУ, БЕОГРАДУ И ЗАГРЕБУ.

Издавач:

САВЕЗ ЈЕВРЕЈСКИХ ОПШТИНА ЈУГОСЛАВИЈЕ, БЕОГРАД, 7. jула 71-а.

Уредник:

ДУШАН СИНДИК

Насловна страна корица:

СПОМЕНИК ЖРТВАМА ФАШИЗМА У ЈАСЕНОВЦУ

Рад ваjара БОГДАНА БОГДАНОВИЋА

На основу мишљења Републичког секретариjата за културу СР Србиjе бр. 413-123/72-03, од 16. новембра 1972. године, ослобођено од плаћања основног пореза

на промет.

Штампа: »СРБОШТАМПА«, БЕОГРАД, Добрачина 6-8.