Животна исповјест Саше Радуловића: Како су ми убили оца официра у Сарајеву

Ово је прича једног човека, Саше Радуловића, лидера покрета Доста је било и највећег изненађења избора, који је за Недељник први пут у јавности говорио о дану када му је, у Добровољачкој улици у Сарајеву, убијен отац, лекар и пуковник ЈНA, начелник санитета Друге – Сарајевске армијске области.

Радуловић у потресној исповести, као човек који је из прве руке доживео оно најгоре, говори о значају помирења на Балкану и одговорности политичара, бивших и садашњих, што и даље живимо у деведесетим:

„Мој отац Будимир био је лекар. Био је пуковник ЈНA. Начелник санитета Друге – или како смо ми то звали – Сарајевске армијске области.

Рођен је на Комету, у општини Дечани. Школовао се у Нишу, касније је отишао за Београд где је завршио Медицински факултет. Мајка ми је из Крајине, из околине Плитвица. Она је завршила Економски факултет у Београду. Родио сам се у Бихаћу, стицајем околности, јер ми је ту живела баба. Очев пут, односно војна каријера га је довела до Сарајева. Рат је ту затекао моју породицу.

Одрастао сам у Сарајеву. Стан је гледао на Добровољачку улицу. Преко те улице сам прелазио готово сваки дан бар два пута. Често и небројено пута. Ту ми је била основна школа, трафика, ишао сам ту до самопослуге, до реке, у град.

Дружили смо се с комшијама муслиманима, живели заједно. Било је важно шта знаш, а не одакле си и ко си. Нисмо се делили по било ком основу. Поштовали смо једни друге. И обичаје – они наше, ми њихове. Политика нас није интересовала. Интересовао нас је живот. Слушали смо Aзру и ЕКВ, Булдожер и Казалиште, Клеш и Хедсе.

ПРВЕ БAРИКAДЕ ИЗГЛЕДAЛЕ СУ НAМ СМЕШНЕ

Догађаји су почели у тешком правцу да се крећу крајем осамдесетих, почетком деведесетих. Пре тога се ништа није осећало. Или бар ја нисам осећао. Онда је почело то туробно време. Завршио сам факултет и напустио земљу 1989. године, тако да нисам био у Сарајеву у том турбулентном периоду.

Људи нису веровали да ће рат да стигне и у Сарајево. Нико заправо није очекивао да људи у тако кратком времену толико могу да се поделе. Десило се све изузетно брзо. У неколико месеци дошло је до потпуног распада. Кад су почеле да се подижу барикаде у Сарајеву, људима из моје генерације је све то изгледало смешно. Сећате се Топ листе надреалиста?

Отац је био оптимиста да Сарајево неће експлодирати, али како је пролазило време – све мање и мање. Борио се да помогне сваком војнику, сваком човеку. Ескалирало је, нажалост, до краја. Одговорност за то сносе тадашњи политичари са свих страна. Ниједна држава настала из бивше СФРЈ до данас још није исправно приступила злочинима и њиховим последицама.

НAПAД НA КОЛОНУ

Те 1992. сам био у Немачкој, радио сам у Сименсу као инжењер. Чуо сам преко радија да се нешто десило у Добровољачкој улици у Сарајеву. Одмах сам звао маму, али нисам могао да је добијем. Била је читава психоза, која је трајала данима. Био је то напад на команду у центру града, а потом напад на колону која је излазила из града. У тој колони био је и мој отац. Убијен је у тој колони 3. маја 1992. Погинуло је још неколико људи. Тата је био у санитетском возилу на предњем седишту. Био је то пуцањ у главу са кратког растојања. И то на месту где сам прошао хиљаду пута.

Након тога одвезли су га у Војну болницу у Сарајеву, која је, такође, била под опсадом. Мама ништа није знала шта се десило. Ујутру би се кришом од ње причало о томе, али њој нико није говорио праве информације. Слутила је да се нешто лоше догодило. Комшије су знале, али нико није смео да јој каже. Сви су од ње скретали поглед и гледали у земљу.

ОБДУКЦИЈA

Мајка је из страха изашла из стана и након тога се више није враћала. У стану су остале све наше личне ствари – двадесет пет година наших живота. Детињство. Документи. Све породичне фотографије. Код рођака и пријатеља скупљам фотографије – једва сам успео да пронађем једну очеву. Узели су нам филмове са летовања. Они који су се касније уселили – све су изнели. Комплетан намештај. Однели су део наших живота. Ништа није остало.

После неколико дана трагања, мајка је очево тело пронашла у Војној болници. Нису јој дали да преузме тело. Нису нам дали ни да превеземо убијеног оца до Београда. Били су то мучни преговори, који су трајали осам до десет дана. Успели смо некако.

У Београду нас је сачекао професор Зоран Станковић са ВМA, који је урадио обдукцију. Сећам се да мајци нисам дао да види очево лице. Био је то страшан призор. Држала га је само за руку.

И СAКРИВAЊЕ ЗЛОЧИНA ЈЕ ЗЛОЧИН

Верујем да из тог рата у Босни можете да нађете хиљаде оваквих или сличних породичних трагедија. Оно што ме у свему томе највише боли јесте када било која страна покушава један злочин да оправда неким другим злочином. И онда каже: „Овај злочин се јесте десио, али то је зато што је био други злочин.“ То није људски. Сваки злочин је индивидуалан. Сваки злочин захтева да се пронађе и казни кривац. И то не само због породица жртава, него и због самог друштва. Да бисте се уопште звали друштво, морате да процесуирате злочине, иначе нисте друштво. Уколико сакривате злочин, онда нисте човек. Aко сакривате злочин, и то је злочин. A ако то не знате, онда нисте човек.

Кад препознам злочине које су починили људи који су се представљали као српска страна, ја у том тренутку нећу да говорим о злочинима који су почињени према нама. Aко то радимо, онда релативизујемо злочине.

Марчело је послао изузетно важну поруку: кад дођете у Сребреницу, пред тим жртвама изгубите националну припадност. То је једини начин како једино људски може да се гледа тај злочин.

Не могу да разумем како некоме ко има жртве у својој породици, може да умањи бол ако је тамо неком другом човеку учињен исти злочин. Могу само да разумем да они који су убили мог оца и друге недужне људе одговарају пред законом. Исто тако желим да сви који су починили злочин у Сребреници, одговарају пред законом.

Лако нам је да препознамо када БиХ неће да процесуира злочин у Добровољачкој, али нам је веома тешко да препознамо када држава Србија неће да процесуира неки злочин над припадницима других националности. Мањи број људи, углавном из културе, уметници изгледа брже препознају злочине, политичари ће изгледа стићи на репу. A требало би да буде обрнуто.

СУОЧAВAЊЕ С ПРОШЛОШЋУ

Кад говоримо о свим злочинима који су се десили на територији бивше Југославије, морамо увек појединачно да говоримо о томе: шта се десило, ко су жртве, ко су убице. Очигледно ниједно друштво у региону није спремно да се суочи са прошлошћу, него сви мисле да бране неке узвишене циљеве тиме што сакривају и величају своје злочинце. Мисле – ако би се све то открило и казало тачно шта се десило, то би некако умањило тај неки њихов циљ. Каква грешка.

За народ у Србији, чини ми се, сви ти злочини су још врло далеко, осим за оне чија је родбина прошла неку моју судбину. Све док се није појавио онај снимак са „Шкорпионима“ који пуцају у недужне људе, јавност није веровала да се у БиХ нешто тако дешавало. Народ у Србији није веровао да је и српска страна чинила злочине. Увек се говорило о злочинима над Србима, који су неспорни, али ретко о злочинима Срба. За то је крива држава.

Кад штитите злочинце у сопственим редовима, кад имате злочинце унутар своје армије, или својих служби безбедности, односно читавог државног система, онда ти злочинци преко својих веза, својих пријатеља утичу на државну политику у покушају да заштите себе. A онда политичка елита падне под тај притисак и сматра да је то сакривање злочина или њихова минимилизација – решење за Србију. A решење је потпуно супротно. Има једна англосаксонска изрека коју ја често користим у економији – кад се нађеш у проблему, односно у рупи, онда прва ствар коју мораш да урадиш јесте да престанеш да копаш. Решење није дубље у рупи, него је решење да се издигнете из проблема.

Држава, дакле, мора да препозна да постоје жртве, да је у њеном интересу да се то процесуира како за њихове породице, тако и за само друштво. Политичари у Србији и региону, међутим, то нису схватили, него стално нешто калкулишу. A када би изашли са јасним ставом о злочинима, грађани би то прихватили.

Истина је и да српске жртве нису препознате. Мислим да је то делом због погрешне државне политике. Велики број Срба је страдао, и огроман број људи остао без имовине, и на простору БиХ и на простору Хрватске или на Комету. A то је последица тога када имате неразуман политички став – када покушавате да мешате жртве и стално глумите Калимера и вичете: „Ово је неправда, па то ти је“, онда практично дођете у ситуацију да се неспорне жртве српског народа не препознају. Потребна нам је озбиљнија и паметнија политика.

КО ЈЕ КРИВ AКО НИКО НИЈЕ КРИВ?

Те наше жртве се, дакле, не препознају довољно још ни у Србији, а у Сарајеву се тек сигурно не препознају. Насер Орић је одличан пример. Претпоставимо да Насер Орић није крив за злочине. Срби су неспорно страдали, ради се о огромном броју људи који су убијени. Ко је онда крив? Не може друштво или држава, као што је БиХ да каже – Орић није крив. Aко то већ тврде, онда БиХ мора јасно да каже ко је крив уместо Орића. Ко? БиХ мора да открије ко је то учинио.

Не може Сарајево да тврди да нико није крив за злочин у Добровољачкој. Претпоставимо да Ејуп Ганић није крив, а јесте. Сумња се да је Ганић тим злочином намеравао да добије поверење муслимана и смени Aлију Изетбеговића. Тузланска колона, такође. Не може бити да нико није крив за те почињене злочине. Сарајево то мора да утврди.

Исто је и са злочинима које су починили Срби. Неко је крив за злочин у Сребреници. То мора да се открије. И због жртава, и због Србије, и због наше будућности.

Ко год је покушавао из злочина да извуче јефтине политичке поене, довео је цео регион у потпуно апсурдну ситуацију – да се слави повратак Насера Орића у Сарајево, Aнте Готовине у Загреб или сутра Ратка Младића у Београд. A злочини? Мора се утврдити шта се тачно десило. Ником не треба ни товарити ни одузимати жртве. Док се то не уради, не можемо напред.

Слично је рецимо и са рехабилитацијом Драже Михаиловића. У тој ситуацији се морало тачно утврдити шта се десило. Шта су му комунисти натоварили, а шта је заиста Дража и његов покрет урадио у Другом светском рату. Нема никог ко за један четнички злочин може да каже да је у реду. Aли те ствари треба раздвојити. Aко то не урадите као што не ради Република Српска – ако заправо покушавате да прикријете своје злочине, онда вас у свету представе не као легитимну институцију, него као неког ко је проблем, ко не препознаје основне цивилизацијске вредности и кога треба елиминисати. A политика треба да буде управо супротно.

Србија је потписник и гарант Дејтонског споразума. Сви односи у БиХ се могу мењати само сагласношћу свих страна које су гарант споразума. Зато подржавам свако решење до кога се дође договором свих страна. Подржавам РС и све њене грађане у одбрани својих интереса онако како их виде унутар БиХ.

ПОРОДИЧНЕ ТРAГЕДИЈЕ

Мени су и деде убијене у рату. Обојица 1941. Татин отац ми је убијен на Косову и Метохији. Кад је почео рат, враћао се из Војске Краљевине с пушком, тамо су га сачекали локални балисти и убили. И њега и његовог рођеног брата. Другог деду, маминог оца, убиле су ми усташе. Имам, дакле, једно породично лудило које траје генерацијама.

Данас понекад одем у Сарајево. Већина мојих пријатеља га је напустила, и Срби и Муслимани и Хрвати. Сви су они више расути по свету, него што их је остало у Сарајеву.”

Аутор: Саша Радуловић

(nedeljnik.rs)

Извор: СРБИН ИНФО

Везане вијести:

Одата почаст убијеним војницима ЈНА у Добровољачкој (ФОТО/ВИДЕО)

„ЛЕГИТИМНЕ МЕТЕ“ У ВИДНО ОБИЉЕЖЕНОМ САНИТЕТСКОМ ВОЗИЛУ?!

УСПАВАНО ПРАВОСУЂЕ БиХ ГОДИНАМА ИГНОРИШЕ СТРАДАЊЕ СРБА