Zemunski rekvijem

Juče u Zemunu, uz grobnicu Svetih novomučenika srpskih

Dan nekako mlak, vlažan. Nekako tmuran, siv… Kao da žali. A Bog se uzdržava i ne prosipa kapi po onima koji skrušeno mole za pokoj duša.

Stoje oko belog spomenika podignutog nekome ko je stradao od nekoga. Zvuči kao nikome. A, opet, bolje i tako nego nikako. Da nije bilo tog podignutog nekome ko zna da li bi se ikad saznalo gde je nekoliko hiljada naših, nevinih duša. A ima još takvih mesta. Preko nekih krivuda pružen asfalt, preko nekih kamenje i žbunje, ima i onih za koje samo ribe znaju da su im talasi uspavanku pojali, a ima i onih koje su, sa korenjem i kamenjem, u džakove potrpali i ko zna gde sklonili…

Pokoj večni dušama njihovim!

Dole, ispod ploče i tog spomenika uspravljenog nekome sklupčane su hiljade tela bez sanduka. Jedni uz druge stisnuti. Izmešanih tela, izlomljenih udova, krvanih rana, pod tankim, iscepanim košuljama. Kao božur rascvetana krv na prljavom platnu, natopljenom znojem, i pitanjem bez odgovora, i nadom i strahom. Da, i strahom. Sigurno. Strahom za one što nisu tu, a ne znaju gde su, ni kako su, za one nejake kojima ne mogu pomoći i za one jake koji sputani ne mogu pomoći. Za sebe više nisu brinuli.

Da li su u džepu ritavih pantalona poneli sliku? Majke, kuće, divlje kruške nikle kraj trošnog plota, nekih plavih uvojaka ili krupnog, crnog, svetlucavog oka? Ili je slika bila u očima, ona koju su poneli kad ih poteraše na taj strašni put? Možda je nekome u ruci bilo stisnuto pismo na parčetu musave hratije? Neko pismo davno napisano i neposlato. Ili je pismo bilo u mislima?  Mislima na one zbog kojih bi se i veće muke izdražale samo da znaju da su dobro i da ih te grozne muke nisu snašle. Kome su svoju poslednju misao pokolnili? Toploj pogači iz majčine meke ruke, očevoj dubokoj bori koju je briga urezala na čelo, veri da će ih bližnji ožaliti i dugo pamtiti..? Koje su njihove uspomene i želje pokopali pod ovu ploču zajedno sa njihovim kostima i krvavim ranama?

Boli li ih rana na kojoj se davno skorila krv? Boli li ih što su na ovom groblju, daleko od grobova predaka i daleko od kuća u kojima su prvu reč sricali..?

 Ili ih je više od toga bolelo nesećanje? To što crna marama, drhtavom rukom nije ovde svom bližnjem zapalila sveću? To što im niko ovde nije parastose davao?

Palile bi im sveće crne marame i crne košulje samo da su znale da su pod ovom pločom. Bi, davali bi im parastose, samo da su znali. Nisu ih zaboravili, samo nije bilo dozvoljeno da znaju. Dosta je bio taj beli spomenik podignut bezimenim, podignut nekome, koji je pokrio i sve njihove neizgovorene tajne, i davne radosti i nad kojim je ostala samo tišina. Na groblju daleko od onog sa krstačama na kojima se čitaju njihova prezimena.  

U ovom tmurnom danu, dok se mrko nebo nadvija nad ozbiljna lica i tužne govore, bol iz rana njihovih jenjava. Uminula bol davnašnja, kao da se ruka sestrinska puna melama na nju spustila.  

Za sećanje na njih, za „Vječnaja pamjat“, za voštanicu, za krst sa tri prsta desnice kod ovog belog spomenika izborili su se neki obični, a uporni ljudi. Oni kojima je svaka srpska duša brat, i otac, i majka i sestra. I dete. Da, i nevina dečija duša leži i pod ovim spomenikom nekome ko je stradao od nikoga.

Došli im ti obični ljudi, Srbi, razgonili decenije nesećanja, rasuo se miris tamjana i pesma sveštenika Zemunom.

Duša njihova bosiljkom miriše i konačno počiva u miru!

---

Autor: Bezimena..

---

Vezani prilozi: