Земунски реквијем

Јуче у Земуну, уз гробницу Светих новомученика српских

Дан некако млак, влажан. Некако тмуран, сив… Као да жали. А Бог се уздржава и не просипа капи по онима који скрушено моле за покој душа.

Стоје око белог споменика подигнутог некоме ко је страдао од некога. Звучи као никоме. А, опет, боље и тако него никако. Да није било тог подигнутог некоме ко зна да ли би се икад сазнало где је неколико хиљада наших, невиних душа. А има још таквих места. Преко неких кривуда пружен асфалт, преко неких камење и жбуње, има и оних за које само рибе знају да су им таласи успаванку појали, а има и оних које су, са корењем и камењем, у џакове потрпали и ко зна где склонили…

Покој вечни душама њиховим!

Доле, испод плоче и тог споменика усправљеног некоме склупчане су хиљаде тела без сандука. Једни уз друге стиснути. Измешаних тела, изломљених удова, крваних рана, под танким, исцепаним кошуљама. Као божур расцветана крв на прљавом платну, натопљеном знојем, и питањем без одговора, и надом и страхом. Да, и страхом. Сигурно. Страхом за оне што нису ту, а не знају где су, ни како су, за оне нејаке којима не могу помоћи и за оне јаке који спутани не могу помоћи. За себе више нису бринули.

Да ли су у џепу ритавих панталона понели слику? Мајке, куће, дивље крушке никле крај трошног плота, неких плавих увојака или крупног, црног, светлуцавог ока? Или је слика била у очима, она коју су понели кад их потераше на тај страшни пут? Можда је некоме у руци било стиснуто писмо на парчету мусаве хратије? Неко писмо давно написано и непослато. Или је писмо било у мислима?  Мислима на оне због којих би се и веће муке издражале само да знају да су добро и да их те грозне муке нису снашле. Коме су своју последњу мисао поколнили? Топлој погачи из мајчине меке руке, очевој дубокој бори коју је брига урезала на чело, вери да ће их ближњи ожалити и дуго памтити..? Које су њихове успомене и жеље покопали под ову плочу заједно са њиховим костима и крвавим ранама?

Боли ли их рана на којој се давно скорила крв? Боли ли их што су на овом гробљу, далеко од гробова предака и далеко од кућа у којима су прву реч срицали..?

 Или их је више од тога болело несећање? То што црна марама, дрхтавом руком није овде свом ближњем запалила свећу? То што им нико овде није парастосе давао?

Палиле би им свеће црне мараме и црне кошуље само да су знале да су под овом плочом. Би, давали би им парастосе, само да су знали. Нису их заборавили, само није било дозвољено да знају. Доста је био тај бели споменик подигнут безименим, подигнут некоме, који је покрио и све њихове неизговорене тајне, и давне радости и над којим је остала само тишина. На гробљу далеко од оног са крстачама на којима се читају њихова презимена.  

У овом тмурном дану, док се мрко небо надвија над озбиљна лица и тужне говоре, бол из рана њихових јењава. Уминула бол давнашња, као да се рука сестринска пуна мелама на њу спустила.  

За сећање на њих, за „Вјечнаја памјат“, за воштаницу, за крст са три прста деснице код овог белог споменика изборили су се неки обични, а упорни људи. Они којима је свака српска душа брат, и отац, и мајка и сестра. И дете. Да, и невина дечија душа лежи и под овим спомеником некоме ко је страдао од никога.

Дошли им ти обични људи, Срби, разгонили деценије несећања, расуо се мирис тамјана и песма свештеника Земуном.

Душа њихова босиљком мирише и коначно почива у миру!

---

Аутор: Безимена..

---

Везани прилози: