Жељко Обрадовић: Жељели смо заштитити свој народ

Нико од нас није ушао у рат као добровољац или специјалац. Поред олоши, битанги и криминалаца којих је било у нашим редовима, највећи дио нас били смо нормални људи, никакви терористи, плаћеници. Нисмо хтјели бјежати као што су мафијаши из Крајине склањали своје синове

Већ кад се десио Бљесак знали смо да ће цијела прича завршити страдањем, почиње своје казивање Жељко Обрадовић, који је почетак Олује дочекао као војник Крајине на планини Пљешевици.

Пише: Ненад Јовановић

– Имали смо ту несрећу да смо живјели гдје смо живјели и нико од нас није ушао у рат као добровољац или специјалац. Ми смо штитили свој народ; поред олоши, битанги и криминалаца којих је било у нашим редовима, највећи дио нас били смо нормални људи, никакви терористи, никакви плаћеници. И нисмо бјежали као што су мафијаши из Крајине склањали своје синове. Остали смо овдје због својих породица и свог народа, а тко каже другачије, тај лаже – говори нам Жељко који је пуком срећом извукао живу главу јер су га војне власти РСК-а заједно с још неколико другова хтјеле стријељати због, како је писало у оптужници, ‘оружане побуне против Републике Српске Крајине’.

– Кад се догодио Бљесак, били смо огорчени јер народу нитко није притекао упомоћ, што је изазвало револт. Због тога смо нас шест-седам, који смо отворено рекли што ће се десити, били два мјесеца по разним затворима. Хтјели су нас стријељати. Генерал Миле Мркшић чак је потписао одлуку, али нас је спасио извјесни генерал Рашета, родом из Лапца, који је био командант војне безбједности – додаје Обрадовић.

Најстрашније од свега било је да ми, војска која треба да брани народ, пролазимо крај тог истог народа и спашавамо властиту кожу, а људи нам се мичу да прођемо. Јадан је био тај осјећај

Из затвора су пуштени крајем јуна, а након двије седмице на фронту према Западној Босни, Жељко је завршио на Пљешевици.

– Трећег августа око 22 сата увечер настала је пометња и наш командир, капетан по чину, рекао је да су им Канађани из УНПРОФОР-а јавили да ће ујутро услиједити напад на читаву Крајину и да сви будемо спремни. Припремали смо се до два ујутро и онда смо сјели на борбена возила. Моја јединица је кренула на правац Врховине – Оточац. Око пола пет по магли смо дошли на предвиђени положај, гдје смо требали чекати и интервенирати ако дође до пробоја. Кад смо угасили возила, чуо се пакао вишецјевних бацача ракета с хрватске стране. На положају смо се задржали до поднева, кад нам је наређено да идемо према Турјанском. Уочи напада су нам ‘смазали’ центре за везу и репетиторе и преко њих пуштали народну музику уз позиве Фрање Туђмана да се предамо и да народ не бјежи – присјећа се Обрадовић и затим додаје:

– Уз пут смо видјели уплакане жене, дјецу и мушкарце који су у нама видјели спасиоце, иако смо сами били свјесни да је то крај приче. Нас је било премало и већ се осјетило расуло које је владало задњих мјесеци. Владала је и неимаштина, људи нису били гладни, али су јели храну коју данас човјек не би могао ни замислити. Јело се што се стигло и чега је било, док је литра бензина коштала десет марака на црно, а боца пива у кафићима пет-шест марака. Дио наших сународњака обогатио се шверцом на крви властитог народа, а и на вријеме су успјели извући капитал из властитих домова, па су касније у Србији постали газде и нитко их никада није санкционирао.

Обрадовић је тада имао 28 година, а код куће су га чекала три сина и супруга.

– Људи су плакали, очекивали су нешто од нас, а ти само размишљаш како да извучеш породицу – говори бивши војник, који је затим завршио на положају према Кореници.

– С брда смо видјели да је Хрватска војска ушла у једно село. Почеле су паљевине и чуло се вриштање, а ми смо све то као требали спријечити. Нисмо јер је иза поноћи дошла наредба да се повучемо. Међутим, неки мајор, родом из Коренице, наредио нам је да се укопамо и да бранимо то мјесто док не прођу цивили из Оточца. Он прича, а ми видимо да гори Личко Петрово Село и Жељава и знамо да је Пети корпус Армије БиХ пробио наше положаје. Било је апсолутно јасно да би нас 130-140 с техником скупо продали властиту кожу, а да при томе нитко не би преживио. Казао сам му: ‘Јеси ли ти нормалан? Долазе нам иза леђа, а ти желиш да останемо овдје’.

Усред расправе дошао је генерал Стево Шево, командант 15. личког корпуса, и сузних очију нам казао: ‘Пакујте се сви и идите кућама, Книн је пао, на тврђаву су већ ставили заставу. Разбили су нас. Немамо комуникације’. Кренули смо кроз Кореницу, на бензинској пумпи наточили што је тко могао и кренули кућама поред колона избјеглица. Најстрашније од свега било је да ми, војска која треба да брани народ, пролазимо крај тог истог народа и спашавамо властиту кожу, а људи нам се мичу да прођемо. Јадан је био тај осјећај. Војска која оставља свој народ, опште расуло, велике врућине, нервоза, међусобни сукоби – тврди Обрадовић који се својој обитељи придружио око 16 сати поподне тога дана.

– Отац, мајка, супруга и синови су посудили ауто од комшије и отишли исту вечер. Видјевши да је све отишло дођавола, ја сам одлучио остати још неко вријеме. Пошто се крај моје куће налази скретање за Мартин Брод, видио сам на хиљаде избјеглица. Људи су ишли голи, боси, жедни, упадали су у празне куће да се нечим огрну или узму нешто од хране, међу њима је било и пљачкаша, било је сукоба, обрачуна, па и убојстава. Најгоре је било гледати лешеве старијих људи, умрлих на путу, које су сахрањени на нашем гробљу.

У понедјељак, 7. августа Жељко је кренуо пјешице до шест километара удаљеног Мартин Брода и позвао комшије који су остали да пођу с њим.

– На култиватору, којему је ускоро пукла гума, повезао ме један човјек из околице Срба. Док смо то покушали ријешити, видио сам авион, по ознакама хрватски, који је ишао кањоном Уне. Очекивао сам да ће ракетирати колону око Мартин Брода, али он је само пролетио. Касније сам схватио да је то тај МиГ који је ракетирао колону у Бравском. Касније сам прошао поред тог мјеста и чуо што се десило, а у Петровцу сам срео неке људе из Лапца и питао их тко је страдао. Рекли су да је ријеч о ‘неким биртијашима из околине Лапца’. То ме пресјекло јер је мој отац држао гостионицу. Међутим, ипак се радило о другом човјеку који је погинуо са женом и двоје дјеце.

Кад је стигао у Приједор, Жељко се у Црвеном крсту распитао за породицу и добио одговор да су стигли у Србију.

– Након пјешачења кроз БиХ, близу границе са Србијом, срео сам пријатеља који је вози шлепер за Бањалуку. На шлеперу сам поновно прошао поред колоне која се вукла према Србији, гдје су их чекале муке због наредбе да се војно способни на пуштају у земљу, што је опозвано након што су се неки поубијали на граничном мосту. У Бањалуци смо нашли 106 наших људи из Лапца и околине, утоварили их све под цераду и успјели смо се пробити до Апатина иако је полиција све скретала према Косову – присјећа се Обрадовић, који се 20. августа 1995. коначно састао са својом породицом. Жељко се у Хрватску вратио у септембру 2000. године. Данас живи у Дољанима, гдје се бави угоститељством.

Извор: Портал НОВОСТИ