Zelena transverzala – Autor: Dr Srđa Trifković

Geopolitička osnova neoosmanizma na evropskom jugoistoku

UVODNE NAPOMENE –Sekularizam doduše još uvek otežava formalno-pravno utemeljenje novog legitimiteta u islamu, ali su se premijer Erdogan i lideri AKP pokazali veštim i uspešnim u redefinisanju referentnog diskursa, koji je poprimio karakter nezamisliv pre samo jedne decenije. Pogotovu im je spoljna politika otvorila teren za zaobilaženje preostalih domaćih ograničenja – teren koji je još početkom 90-tih počeo da omeđava tadašnji predsednik, pok. Turgut Ozal.

Spoljna politika otvara prostor i za kooptiranje u projekat onih sekularista u državnom i vojnom aparatu koji nisu skloni vrednosnoj osnovi neoosmanske paradigme, ali koji i te kako mogu da se identifikuju sa njenim „kvantitativnim“ aspektima, sa nacionalnom komponentom Davutogluove „strateške dubine“. Zarad primamljivog statusa regionalne sile prvog reda, koja samouvereno projektuje uticaj i moć na Balkanu, na Bliskom istoku, na Kavkazu i Centralnoj Aziji, oni su spremni da zažmure pred činjenicom islama kao spoljnog denominatora projekta i osetne deturkifikacije (vidljive u odnosu prema kurdskom pitanju) kao domaće posledice.

Vođstvo AKP vispreno spoznaje činjenicu da i sekularni nacionalisti mogu da se ugrade u konsensus o višeslojnom identitetu Turske, prenebregavajući ili relativizujući pritom one slojeve tog identiteta koji su im ideološki neprihvatljivi. Na sličan način, nasleđeni kadrovi vajmarskog Rajhsvera i Ministarstva spoljnih poslova nisu bili prožeti duhom nacizma, ali su tokom ključnih prvih pet godina postojanja Trećeg rajha bili spremni da se u taj de facto revolucionarni projekat uključe u ime promovisanja tradicionalnih nacionalnih interesa i ciljeva. Početkom 1938 i njih je zahvatio Gleichschaltung, naravno (uklanjanje Blomberga i Nojrata), ali je bilo kasno. Sa sigurnišću možemo predvideti okončanje paralelnog procesa u Turskoj u godinama pred nama.

Na Bliskom istoku, neoosmanizam se manifestuje prvenstveno kroz isticanje islama kao zajedničkog imenitelja, uz sve izraženiji antagonizam Ankare prema Izraelu. Na prostorima bivšeg SSSR-a (dole), manifestuje se kroz isticanje etno-jezičkog i kulturnog zajedništva, koje podrazumeva i islam ali ga ne tretira apriorno kao centralni činilac tog zajedništva.

KORIDOR

Na prostoru Balkana, pak, na delu je zrela sinteza oba navedena elementa sa trećom ključnom komponentom neoosmanizma – sa geopolitičkim projektom inkorporacije evropskog Jugoistoka u sferu prevashodnog, ako ne i isključivog političkog, ekonomskog i kulturnog uticaja Ankare i Istanbula, uz prećutnu ili čak otvorenu saglasnost Vašingtona, Brisela i Moskve. Taj geopolitički projekat postoji; utemeljen je na konceptu zelene transverzale.[1] Ovaj termin ima dva različita, premda međusobno povezana značenja:

1.Da se označi dugoročni cilj ideologa islamizma, na Balkanu i šire, stvaranja geografski neprekinutog lanca većinskih muslimanskih zajednica ili zajednica pod dominacijom muslimana koji će se pružati od Turske na jugoistoku do Cazina na severozapadu.[2]

2.Da se označi proces jačanja etnoreligijske samosvesti među tradicionalno muslimanskim zajednicama na Balkanu,[3] što pak ima četvorostruki politički efekat:

•proširenje geografskog prostora njihove demografske dominacije;
•uspostavljanje ili proširenje entiteta pod muslimanskom političkom kontrolom sa eskalacijom statusnih zahteva i sa ciljem uspostavljanja suverene državnosti;
•jačanje islamskog karaktera i identiteta dominantne zajednice unutar tih entiteta, sa paralelnim smanjivanjem brojčanog prisustva i marginalizacijom uticaja drugih grupa; i
•spremnost na sukobe sa nemuslimanskim susedima i njihovim matičnim državama.

Evropske komponente neoosmanizma nema i ne može biti bez oslonca na političke, kulturno-verske i demografske trendove među muslimanskim zajednicama na Balkanu. Oni ukazuju da zeleni koridor poprima jasan geopolitički oblik, uglavnom s predumišljajem ali delimično i spontano.[4]

Naravno, zapadni političari, akademski eksperti i medijski komentatori i njihovi beogradski poslušnici apriori odbacuju svaku sugestiju da na Balkanu postoji neki dugoročni geopolitički projekat islamista, a kamoli da se on sprovodi s predumišljajem i sistematski. Svako pominjanje Transverzale srubljeno je u dominantnom medijskom i političkom diskursu na delikt mišljenja, na neoslobistički govor mržnje sa “islamofobičnim” tonovima.

Negacija stvarnosti ne menja stvarnost. Podsetimo se da je još pre 16 godina pok. ser Alfred Šerman, bivši savetnik Margaret Tačer i suosnivač Fondacije lorda Bajrona za balkanske studije, upozoravao da je cilj muslimana da “stvore zeleni koridor koji bi razdvojio Srbiju od Crne Gore”. Zapadne sile to podržavaju, upozoravao je Šerman, dok se “Turska udaljava od Ataturkovog sekularističkog i prozapadnog stava i kreće prema otomanskoj, panislamskoj orijentaciji.”[5]

Šermanova dijagnoza bila je spektakularno vidovita. Nju je pre dve godine potvrdio izraelski pukovnik Šaul Šej, analitičar Begin-Sadat Centra na Bar-Ilan univerzitetu u Tel Avivu. On je u svojoj knizi o prodoru islama na evropski jugoistok (2008) konstatovao da “Balkan služi kao istureni položaj na evropskom tlu za islamske terorističke organizacije, koje koriste ovo područje za pokretanje aktivnosti u zapadnoj Evropi i u drugim ključnim tačkama širom svijeta”. Njegova ocena o Transverzali je bila neumoljivo precizna: “Stvaranje nezavisne islamske teritorije, uključujući Bosnu, Kosovo i Albaniju… jedan je od najvećih uspeha islama još od opsade Beča 1683. godine. Islamski prodor u Evropu preko Balkana jedan je od najvećih uspeha islama u XX veku.”[6]

Šejev osvrt pokazuje kako je bosanski rat pružio istorijsku priliku radikalnom islamu da prodre na Balkan u vrijeme kada je muslimanski svijet – predvođen Iranom i raznim islamskim terorističkim organizacijama, uključujući Al Kaidu – pritekao u pomoć muslimanima. Na taj način je uspostavljena džihadistička operativno-organizaciona infrastruktura. I Džon Šindler, profesor strategije na Vojno-pomorskoj štapskoj akademiji SAD, bivši analitičar Nacionalne agencije za bezbjednost, saglasan je sa ovim mišljenjem.[7]

OSMANLIJSKI LEGAT

Transverzala odražava Hantingtonov Sudar civilizacija, paradigmatski slučaj linije procepa između islama i ostatka sveta. Ta tektonska napuklina nastala je turskim prodorom na Balkan drugom polovinom 14. veka. Pada u oči da se geografski špic agresije tokom potonja dva veka otomanske ekspanzije poklapao sa “zelenom transverzalom”. Od samog početka, taj je koncept imao kristalno jasnu geopolitičku logiku. Napori Osmanlija u cilju islamizacije lokalnog stanovništva i kolonizacije muslimana iz Azije bili su daleko tvrđi i uspešniji duž koridora Trakija-Makedonija-Kosovo-“Sandžak”-Bosna nego u drugim osvojenim hrišćanskim zemljama – npr. u kopnenom delu Grčke, u centralnoj Srbiji, severnoj Bugarskoj ili Vlaškoj.

Otomanska imperija napokon se raspala pre skoro jednog veka ali njeno nasleđe je ostalo širom Balkana. Na tih 500.000 kvadratnih kilometara danas živi oko 60 miliona ljudi. Od tog broja, pravoslavni hrišćani – Grci, Bugari, Srbi i slovenski Makedonci – imaju tanku većinu od jedva iznad 50 odsto. Muslimani – 12 miliona njih u evropskom delu Turske i približno još toliki broj Albanaca, slovenskih muslimana i etničkih Turaka van Turske – čine oko 40 odsto stanovništva; dok katolika (uglavnom Hrvata) ima tek 7 odsto. Ove zajednice ne žive danas, niti su ikada živele, u multikulturnom skladu. Latentna napetost o kojoj je elokventno pisao Ivo Andrić, a koja povremeno eksplodira u razuzdano krvavo nasilje, trajni je plod otomanske vladavine. Nasuprot revizionističkom mitu o benevolentnoj, multikulturnoj i tolerantnoj carevini, mitu koji je jedan od ideoloških stubova neoosmanizma, ta je vladavina imala tri bitne karakteristike:

•Šerijatski utemeljenu, institucionalizovanu diskriminaciju nemuslimana;
•Ličnu nesigurnost svakog pojedinca, hrišćanina pogotovu, u sistemu arbitrarne moći;
•Nepoverenjem ispunjenu koegzistenciju naroda i vera bez međusobnog prožimanja.

Bio je to hobzovski svet koji je stvarao i pothranjivao viziju politike po principu nultog zbira: dobitak jedne strane poiman je kao gubitak druge. Taj psihološko-kulturni sklop nije se promenio ni tokom skoro jednog veka nakon raspada otomanske imperije. Širom regije AKP “podržava ideologiju kulturnih podela, tenzija i sukoba, uprkos proevropskoj retorici koju plasiraju islamisti u želji da iskoriste Evropsku Uniju za svoj program islamizacije”.[8] Ponovo razbuktani osećaj srodstva sa balkanskim istovercima oslanja se na apriorno antagonističkom odnosu prema nemuslimanskim, tradicionalno hrišćanskim zajednicama, uz istovremenu težnju da se njihovi politički lideri spojem obećanja i pretnji privole na prihvatanje neoosmankog svršenog čina. Islamski izvori ovo otvoreno ističu, uz istovremeno upozoravanje da je Transverzala samo deo šireg, panevropskog projekta:

(Jugoslovenski) ratovi devedestih godina otvorili su marginalna područja gde su muslimani u većini: kako su se menjale regionalne realnosti, tako se menjala i dinamika između onih koji su ostajali u svojim postojbinama na Balkanu ili koji su otiskivanjem u Evropu širili islam, sa panevropskim islamskim grupama sa Zapada kontinenta. Od najveće važnosti za muslimane u zapadnoj Evropi, ali naročito za one na Balkanu, jeste prijem Turske u EU, jer bi Ankara bila glas svih muslimana u srcu EU.[9]

Većina balkanskih muslimana živi u kompaktnim pojasevima teritorije duž Transverzale. Postoje samo dve značajne pukotine u tom lancu. Jedna je u istočnoj Makedoniji, gde tek nešto više od sto kilometara vazdušne linije deli najistočnija albanska sela kod Kumanova od najzapadnijih naselja Pomaka u jugozapadnom špicu Bugarske, u Blagoevgradskoj oblasti. Druga je u trouglu Nova Varoš-Prijepolje-Pljevlja u Raškoj oblasti, duž puta i željezničke pruge Beograd-Bar.
Međutim, geografska rasprostranjenost uporišnih punktova Transverzale prikriva njenu vitalnost i potencijalne buduće dimenzije iz prostog razloga što se hrišćanske zajednice na Balkanu nalaze u demografskom sunovratu. Stopa rasta je negativna u svim zemljama regiona sa hrišćanskom većinom, u nekima katastrofalna. Nasuprot tome, muslimani imaju najveću stopu priraštaja u Evropi, a Albanci su na vrhu liste. Ako se trend nastavi, muslimani će imati prostu većinu na Balkanu do kraja iduće decenije. Neoosmanizam je našao geopolitički oslonac u Transverzali i istovremeno predstavlja bitni preduslov oživljavanja islama i na njemu zasnovane etničko-kulturne samosvesti duž koridora. Bez izvora političke, ekonomske i duhovne podrške na jugoistočnom špicu Balkanskog poluostrva, bez matičnog sidrišta na Bosforu, islamski preporod u bivšim otomanskim posedima ne bi bio moguć.

Bugarska

Od 8 miliona stanovnika, Turaka ima ispod 10 odsto (750 000). Južna Bugarska je takođe zavičaj nekoliko stotina hiljada Pomaka, islamizovanih Slovena. Njihov tačan broj nije poznat budući da oni nisu priznati kao etnička grupa: zvanično su oni “muslimanski Bugari”. Većina Pomaka i Turaka živi u šest oblasti koje povezuju Tursku sa BJR Makedonijom (v. mapu): Haskovo, K’rdžali, Smoljan, Blagoevgrad i južni dijelovi Pazardžika i Plovdiva. Kod Pomaka je u punom jeku islamska radikalizacija. Poslednjih godina izgrađeno je na stotine novih džamija. “Dobrotvorne ustanove” iz Turske i sa Bliskog istoka takođe osnivaju kuranske škole, plaćaju odlaske na hadžiluk i nude stipendije mladim Pomacima. Kako religija sve više određuje njihov identitet, Pomaci su glavna meta islamskih prozelita kojima je Bugarska interesantna kao zemlja EU sa najvećim brojem autohtonog muslimanskog stanovništva.[10] Uporedo sa verskom obnovom, Pomaci prihvataju novi oblik nacionalnog identiteta. Njihovi aktivisti tvrde da nisu “islamizovani Bugari”, već da su potomci starih Tračana.[11] Drugi čak vele da njihov islamski identitet prethodi turskom osvajanju. Mnogi Bugari u svemu tome vide prvi korak ka zahtevu za pomačkom državom – po karakteru islamskom – u području Rodopa, koja bi tako postala ključna karika između Turske i zapadnog Balkana.

BJR Makedonija

Najslabija je država na Balkanu. Sloveni čine 66 odsto stanovnika (1,3 miliona), a Albanci 25 odsto (500 000) od ukupno 2 miliona. Ona je u praksi već dvonacionalna i dvojezična država. Pošto su uveliko obezbedili prevlast duž granica Albanije i Kosova, glavna meta albanskog prodora sada je sama prestonica. Skoplje je praktično podeljeno poput Nikozije, Jerusalima ili Mostara. Južne gradske četvrti ispražnjene su od nealbanskog stanovništva. Istočno od Skoplja, kompaktne seoske zajednice sa albanskom većinom se uveliko prostiru istočno od Koridora 10 kod Kumanova. I demografski i politički, BJRM ima labavu sadašnjost i neizvesnu budućnost.

Kosovo

Monoetničko leglo kriminala i netolerancije, jedan od glavnih izvora regionalne nestabilnosti i ključni stub zelenog koridora. Elaboracija suvišna… izuzev napomene da je najnovijom revizijom predloga rezolucije GSUN vlada Srbije i formalno najavila konačnu kapitulaCIJU.

“Sandžak”

Predstavlja jednu od najkritičnijih geopolitičkih tačaka na Balkanu. Za islamiste, ključna demografska pukotina duž zelenog lanca postoji u tri opštine u Srbiji: Priboj, Nova Varoš i Prijepolje. U opštinama Sjenica i Tutin Srbi postoje još samo u tragovima, a u Novom Pazaru ubrzano nestaju. Turska je aktivno uključena u premošćavanje te kritične nedostajuće karike, uz neshvatljivu spremnost zvaničnog Beograda da im taj posao maksimalno olakša. U odnosu na Zukorlića Turska sada lukavo igra ulogu “dobrog policajca”: samo prepustite nama taj vaš problem, Erdoganova je poruka Tadiću, mi ćemo ga držati pod kontrolom kada vi to već ne možete ili ne smete.

Prihvatanje institucionalizovanog prisustva Turske kao legitimnog učesnika (d.) u domaćim i regionalnim političkim procesima, pa i arbitra u njima, od strane zvaničnog Beogradapredstavlja pojavu bez presedana. Može se uporediti sa ulogom SSSR-a u satelitskim zemljama istočno-evropske “bratske zajednice” pre Gorbačova.

Srbija tako postaje de facto država sa ograničenim suverenitetom, ne samo u odnosu na zapadne mentore i protektore vladajuće koalicije, već i u odnosu na neoosmanlijsku vladu u Ankari. Notorna činjenica da za dugi niz godina nema ni govora o ulasku Srbije u EU ide na ruku turskim ambicijama, jer se zvanični Beograd iznenada našao bez alternativnih opcija i bez ideja (da pare ne pominjemo). S druge strane, i Brisel i Moskva i Vašington prihvataju proaktivnu ulogu Turske kao neootomanskog hegemona.

Americi odgovara da Turcima daju otvoren teren na Balkanu za stvaranje sopstvene sfere interesa jer je suština te politike već godinama istovetna američkoj. I iz Brisela Turcima se nudi Balkan kao utešna nagrada, imajući u vidu da ni oni u EU nikada neće biti primljeni. Rusima, pak, odgovara strateško partnerstvo sa Ankarom, pošto se Moskva nada da će turski uticaj na Kavkazu i u Centralnoj Aziji predstavljati protivtežu radikalnom vahabitskom islamu. Prepuštanje Srbije turskom uticaju sa stanovišta Moskve ne predstavlja veliku žrtvu, jer ona ionako smatra da u Beogradu nema iskrene i ozbiljne partnere za ma kakve dugoročne geopolitičke kombinacije.

Čuvena misao Alije Izetbegovića u Islamskoj deklaraciji da ne može biti mira i koegzistencije između islama i neislamskih društava, savršeno je konvencionalna za ubeđenog islamistu.[12] Lideri AKP misle isto i shodno tome rade svoj posao (poput g. Erdogana sa suprugom letos u Srebrenici, l.), istovremeno – naravno – negirajući postojanje neoosmanskog projekta pred autsajderima. Njihova Taqiyya na delu najočiglednija je u BiH, gde se sa ciničnom otvorenošću koristi dvosmisleni, pa i bahato dvolični diskurs. Njegova je suština jasna: likvidacija RS i unitarizacija po Silajdžićevoj meri i ukusu, bio je i ostao strateški cilj Ankare.

PLODOVI NEOOSMANIZMA

Problem Transverzale postoji. On neće biti rešen bez trezvene dijagnoze stanja i bez kritičkog preispitivanja srpke politike i srpskih iluzija tokom proteklih deset godina. Stvarnost je neumoljiva: kako konstatuje prof. Rafael Izraeli sa Trumanovog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, “Muslimani su uspostavili kontinuitet koji zabija klin u hrišćansku Evropu. Zapad ravnodušno posmatra tu pojavu jer se nada da će na tom terenu nastati navodno neratoborni islam turskog tipa. S obzirom na uspeh fundamentalista u Turskoj, nema izgleda da će se te nade ispuniti.”

Politika SAD u jugoistočnoj Evropi tokom dve protekle decenije išla je na ruku težnjama navodno prozapadnih muslimanskih zajednica duž geografske linije koja vodi iz Turske na severozapad ka centralnoj Evropi, uz uporedno podržavanje “multikulturalizma” koji samu Evropu rapidno menja, demografski i kulturno (v. mapu). Ta se politika zasnivala na očekivanjima da će zadovoljenje muslimanskih ambicija na tom sekundarnom poprištu poboljšati položaj SAD u islamskom svetu kao celini. Ova politika nije nikada dala bilo kakve rezultate, ali neuspeh samo podstiče njene zagovornike da udvostruče svoje napore. Bivši državni podsekretar SAD Nikolas Berns tako je izjavio 18. februara 2008, dan posle jednostranog proglašenja nezavisnosti: “Kosovo će biti država sa ogromnom muslimanskom većinom…

Smatramo da je veoma pozitivan korak što je danas stvorena ova muslimanska država, država s ogromnom muslimanskom većinom.” Ako je “veoma pozitivan korak” da se na evropskom tlu stvara “država s ogromnom muslimanskom većinom” (koja je to postala čišćenjem Srba pod okriljem NATO, tj. iste te Amerike), onda sa matematičkom preciznošću možemo predvideti da će Vašington dati ništa manje žustru podršku nezavisnom Sandžaku koji bi povezivao Kosovo s Bosnom. Već znamo da je bezrezervno posvećen centralizovanoj, postdejtonskoj Bosni. Za očekivati je da će SAD pružiti podršku i svakom budućem Islamistanu duž Transverzale: od (kon)federalizovane Makedonije do pomačko-islamske Istočne Rumelije u južnoj Bugarskoj.

Daleko od toga da doprinosi miru i regionalnoj stabilnosti, neoosmanizam nastavlja da podstiče dinamiku tog procesa sa šest bitnih odrednica:

1.Težnja za kontrolom nad još nepovezanim segmentima Transverzale: ona će se u Srbiji izraziti kroz zahtev za sve većom autonomijom regije Sandžak sa muslimanskom većinom, u koju će biti utopljene opštine Priboj, Prijepolje i Nova Varoš;
2.Težnja za sve većom centralizacijom Bosne i Hercegovine i ukidanjem Republike Srpske kao “genocidne tvorevine” sa hipotekom “Srebrenice”;
3.Stalno pothranjivanje velikoalbanskih aspiracija prema Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj, ali pre svega prema krnjoj Srbiji (Preševo, Medveđa, Bujanovac, potom Toplica);
4.Dalja verska radikalizacija i etničko redefinisanje muslimana u Bugarskoj, uz zahtev za njihovu teritorijalnu autonomju u području Rodopa;
5.Dalje širenje islamske propaganda preko rastuće mreže džamija, islamskih centara, NVO i “dobrotvornih fondacija” duž Koridora; a pre svega
6.Eskalacija turskih regionalnih ambicija kroz pokretanje imigracionih trendova, pre svega u Srbiji, pod firmom “restitucije potomaka prognanika” iz 1912 (i iz 1878). PR prezentacija prihvatanja imigranata iz Turske kao još jedan dokaz spremnosti Srbije na evro-integracije (imigracija je “evropski fenomen”) i prevazilaženje predrasuda prošlosti.

Podsticanjem svojih nesuđenih islamskih klijenata na Balkanu, SAD i zapadna Evropa prave stratešku grešku uporedivu po učinku austro-ugarskom ultimatumu Srbiji iz jula 1914. Plodovi će biti jednako gorki. Pre ili kasnije i Amerika i Evropa imaće razloga da zažale zbog težnje da preko tuđih leđa kupe islamsku blagonaklonost. Saučesništvo zvaničnika Srbije u tom projektu, oličeno u Tadićevim hodočašćima u Istanbul i Potočare, podseća nas na starogrčku maksimu da kada bogovi nekoga reše da unište, oni mu prvo uzmu pamet.

Duž Zelene transverzale Pandorina kutija je širom otvorena, a demoni haraju. Cenu će pre svih platiti pravoslavni narodi evropskog jugoistoka, koji su danas manje gospodari svoje sudbine nego u bilo koje vreme od Balkanskih ratova do danas.

PREPORUKE REPUBLICI SRPSKOJ:

1.Bez zazora kontrirati neoosmanskoj reviziji istorije na medijskom, publicističkom i akademskom frontu. Insistirati na činjenici da je Turska predstavljala imperijalnu silu, da je borba balkanskih hrišćana za oslobođenje u 19. veku predstavljala proces antikolonimajlne emancipacije, a da neoosmanizam za bivše osmanske podanike ima iste konotacije kao neonacizam za Jevreje.

2.Ne obazirati se na “savete” iz Beograda. Spoljna i bezbednosna politika Republike Srbije je u rukama ljudi koji su iskustveno, intelektualno i moralno nedorasli zadatku koncipiranja, promovisanja i odbrane nacionalnih i državnih interesa. Primera ima na pretek; ali posle srebreničke rezolucije, stambolske deklaracije i novopazarske farse… maltene je nebitno da li je reč o zlonamernom predumišljaju ili grotesknom diletantizmu, ili (verovatno) spoju oba elementa. RS naravno treba da teži saglasju i koordinaciji sa Beogradom ali svako mišljenje ili sugestiju odande treba da vrednuje ad-hoc i sui generis, uz spoznaju da tamo strateške vizije nema; ili (što je još gore), ako je ima, da ona nije vizija srpskog opstanka i oporavka.

3.Spoznati neoosmanske simpatije zapadnih sila. Čak i van izvitoperenih parametara realpolitike, postoji ideološki afinitet između savremenog Zapada i neoosmanizma. Nije reč samo o Balkanu kao utešnoj nagradi Ankari za neulazak u EU. Ovaj afinitet nije (samo) interesni, nego je i ideološki. On omogućava Briselu i Vašingtonu da sa Ankarom nalaze zajednički jezik u antagonizmu prema klasičnom evropskom sistemu nacionalnih država a pre svega prema njegovim nosiocima na pravoslavnom slovenskom Istoku. Spoznaja ovog afiniteta predstavlja ključ za razumevanje motiva Zapada na Balkanu i trajnog antiruskog, pravoslavofobnog stava koji preovlađuje naročito u Sjedinjenim Državama.

I neoosmanizam i evroatlanski integralizam predstavljaju programe amalgamacije koji imaju za cilj uništenje starog sistema zasnovanog na suverenitetu država i nacija definisanih po etničkom, jezičkom, kulturnom i teritorijalnom kriterijumu. “Vizije” Erdogana i Davutoglua sa jedne strane, Blera i Solane sa druge, saglasne su u nepriznavanju legitimnost alternativnih formi političkog, društvenog i kulturnog organizovanja ki njihove kriminalizacije ukoliko odbiju da se potčine kontroli metasistema.

Neoosmanska Turska i postmoderni Zapad stoga imaju zajednički interes u lomljenju Srba u celini i uništenju RS posebno. Ovo nije isprazna retorika niti konspiracijama opsednuta paranoja, već trezvena, empirijski utemeljena procena.

[1] Termin “zelena transverzala” ušao je u opticaj pred početak Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. Organizacioni komitet – u kojem su dominirali muslimanski kadrovi SK – dao je sportskoj dvorani izgrađenoj za tu priliku neobično ime, “Zetra”. Bila je to skraćenica (ZElena TRAnsverzala) koja se navodno odnosila na pojas parkova u centralnom
[2] Italijanske službe bezbednosti definisale su dorsale verde (v. mapu gore) kao “projekat islamske kolonizacije Balkana čiji je cilj postepeno uspostavljanje koridora koji bi uključio sve regije u kojima preovlađuju muslimanske etničke grupe”. Fjorenca Sarancini: “Soldi e moschee, Osama avanza nei Balcani”. Corriere della Sera, 8. novembar 2001, str. 11. V. takođe “Come nasce la dorsale verde” u Limes, 3/1998, str. 15-27.
[3] Masimo Nava: “Il nostro Afghanistan”, u Limes Quaderni Speciali 4/2001, str. 177-185.
[4] Up. Laura Juči: “La Bosnia resta un serbatoio di terroristi”. Limes (Rim), br. 6/2003, str. 203-208.
[5] Ser Alfred Šerman: “Let’s Remove the Blinkers”. The Jewish Chronicle, 30. septembar 1994.
[6] Šaul Šej: Islamic Terror and the Balkans. Transaction Publishers, 2008.
[7] Džon Šindler: Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa’ida, and the Rise of Global Jihad. Zenith Press, 2007.
[8] Basam Tibi: “Islamistička opasnost iz Turske”. Middle East Quarterly, zima 2009.
[9] “The Role of the Balkan Muslims in the Shaping of Europe”, Muslim Media Network, 4. maj 2008.
[10] Kristofer Delizo: The Coming Balkan Caliphate. Praeger, 2007, str. 106.
[11] Ova tvrdnja je slična albanskoj da su “ilirskog” porekla: po implikaciji, pravoslavni Sloveni su “došljaci”.
[12] Up. Ppuk. Džon E. Srej, Selling the Bosnia Myth to America: Buyer Beware. Fort Levenworth, Oct. 1995.

Kraj
Referat na skupu Neoosmanizam i Republika Srpska, Banja Luka, 9. septembar 2010.