Зелена трансверзала – Аутор: Др Срђа Трифковић

Геополитичка основа неоосманизма на европском jугоистоку

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ –Секуларизам додуше jош увек отежава формално-правно утемељење новог легитимитета у исламу, али су се премиjер Ердоган и лидери АКП показали вештим и успешним у редефинисању референтног дискурса, коjи jе попримио карактер незамислив пре само jедне децениjе. Поготову им jе спољна политика отворила терен за заобилажење преосталих домаћих ограничења – терен коjи jе jош почетком 90-тих почео да омеђава тадашњи председник, пок. Тургут Озал.

Спољна политика отвара простор и за кооптирање у проjекат оних секулариста у државном и воjном апарату коjи нису склони вредносноj основи неоосманске парадигме, али коjи и те како могу да се идентификуjу са њеним „квантитативним“ аспектима, са националном компонентом Давутоглуове „стратешке дубине“. Зарад примамљивог статуса регионалне силе првог реда, коjа самоуверено проjектуjе утицаj и моћ на Балкану, на Блиском истоку, на Кавказу и Централноj Азиjи, они су спремни да зажмуре пред чињеницом ислама као спољног деноминатора проjекта и осетне детуркификациjе (видљиве у односу према курдском питању) као домаће последице.

Вођство АКП виспрено спознаjе чињеницу да и секуларни националисти могу да се уграде у консенсус о вишеслоjном идентитету Турске, пренебрегаваjући или релативизуjући притом оне слоjеве тог идентитета коjи су им идеолошки неприхватљиви. На сличан начин, наслеђени кадрови ваjмарског Раjхсвера и Министарства спољних послова нису били прожети духом нацизма, али су током кључних првих пет година постоjања Трећег раjха били спремни да се у таj де фацто револуционарни проjекат укључе у име промовисања традиционалних националних интереса и циљева. Почетком 1938 и њих jе захватио Глеицхсцхалтунг, наравно (уклањање Бломберга и Ноjрата), али jе било касно. Са сигурнишћу можемо предвидети окончање паралелног процеса у Турскоj у годинама пред нама.

На Блиском истоку, неоосманизам се манифестуjе првенствено кроз истицање ислама као заjедничког именитеља, уз све изражениjи антагонизам Анкаре према Израелу. На просторима бившег СССР-а (доле), манифестуjе се кроз истицање етно-jезичког и културног заjедништва, коjе подразумева и ислам али га не третира априорно као централни чинилац тог заjедништва.

КОРИДОР

На простору Балкана, пак, на делу jе зрела синтеза оба наведена елемента са трећом кључном компонентом неоосманизма – са геополитичким проjектом инкорпорациjе европског Југоистока у сферу превасходног, ако не и искључивог политичког, економског и културног утицаjа Анкаре и Истанбула, уз прећутну или чак отворену сагласност Вашингтона, Брисела и Москве. Таj геополитички проjекат постоjи; утемељен jе на концепту зелене трансверзале.[1] Оваj термин има два различита, премда међусобно повезана значења:

1.Да се означи дугорочни циљ идеолога исламизма, на Балкану и шире, стварања географски непрекинутог ланца већинских муслиманских заjедница или заjедница под доминациjом муслимана коjи ће се пружати од Турске на jугоистоку до Цазина на северозападу.[2]

2.Да се означи процес jачања етнорелигиjске самосвести међу традиционално муслиманским заjедницама на Балкану,[3] што пак има четвороструки политички ефекат:

•проширење географског простора њихове демографске доминациjе;
•успостављање или проширење ентитета под муслиманском политичком контролом са ескалациjом статусних захтева и са циљем успостављања суверене државности;
•jачање исламског карактера и идентитета доминантне заjеднице унутар тих ентитета, са паралелним смањивањем броjчаног присуства и маргинализациjом утицаjа других група; и
•спремност на сукобе са немуслиманским суседима и њиховим матичним државама.

Европске компоненте неоосманизма нема и не може бити без ослонца на политичке, културно-верске и демографске трендове међу муслиманским заjедницама на Балкану. Они указуjу да зелени коридор поприма jасан геополитички облик, углавном с предумишљаjем али делимично и спонтано.[4]

Наравно, западни политичари, академски експерти и медиjски коментатори и њихови београдски послушници априори одбацуjу сваку сугестиjу да на Балкану постоjи неки дугорочни геополитички проjекат исламиста, а камоли да се он спроводи с предумишљаjем и систематски. Свако помињање Трансверзале срубљено jе у доминантном медиjском и политичком дискурсу на деликт мишљења, на неослобистички говор мржње са “исламофобичним” тоновима.

Негациjа стварности не мења стварност. Подсетимо се да jе jош пре 16 година пок. сер Алфред Шерман, бивши саветник Маргарет Тачер и суоснивач Фондациjе лорда Баjрона за балканске студиjе, упозоравао да jе циљ муслимана да “створе зелени коридор коjи би раздвоjио Србиjу од Црне Горе”. Западне силе то подржаваjу, упозоравао jе Шерман, док се “Турска удаљава од Ататурковог секуларистичког и прозападног става и креће према отоманскоj, панисламскоj ориjентациjи.”[5]

Шерманова диjагноза била jе спектакуларно видовита. Њу jе пре две године потврдио израелски пуковник Шаул Шеj, аналитичар Бегин-Садат Центра на Бар-Илан универзитету у Тел Авиву. Он jе у своjоj книзи о продору ислама на европски jугоисток (2008) констатовао да “Балкан служи као истурени положаj на европском тлу за исламске терористичке организациjе, коjе користе ово подручjе за покретање активности у западноj Европи и у другим кључним тачкама широм свиjета”. Његова оцена о Трансверзали jе била неумољиво прецизна: “Стварање независне исламске териториjе, укључуjући Босну, Косово и Албаниjу… jедан jе од наjвећих успеха ислама jош од опсаде Беча 1683. године. Исламски продор у Европу преко Балкана jедан jе од наjвећих успеха ислама у XX веку.”[6]

Шеjев осврт показуjе како jе босански рат пружио историjску прилику радикалном исламу да продре на Балкан у вриjеме када jе муслимански свиjет – предвођен Ираном и разним исламским терористичким организациjама, укључуjући Ал Каиду – притекао у помоћ муслиманима. На таj начин jе успостављена џихадистичка оперативно-организациона инфраструктура. И Џон Шиндлер, професор стратегиjе на Воjно-поморскоj штапскоj академиjи САД, бивши аналитичар Националне агенциjе за безбjедност, сагласан jе са овим мишљењем.[7]

ОСМАНЛИЈСКИ ЛЕГАТ

Трансверзала одражава Хантингтонов Судар цивилизациjа, парадигматски случаj линиjе процепа између ислама и остатка света. Та тектонска напуклина настала jе турским продором на Балкан другом половином 14. века. Пада у очи да се географски шпиц агресиjе током потоња два века отоманске експанзиjе поклапао са “зеленом трансверзалом”. Од самог почетка, таj jе концепт имао кристално jасну геополитичку логику. Напори Османлиjа у циљу исламизациjе локалног становништва и колонизациjе муслимана из Азиjе били су далеко тврђи и успешниjи дуж коридора Тракиjа-Македониjа-Косово-“Санџак”-Босна него у другим освоjеним хришћанским земљама – нпр. у копненом делу Грчке, у централноj Србиjи, северноj Бугарскоj или Влашкоj.

Отоманска империjа напокон се распала пре скоро jедног века али њено наслеђе jе остало широм Балкана. На тих 500.000 квадратних километара данас живи око 60 милиона људи. Од тог броjа, православни хришћани – Грци, Бугари, Срби и словенски Македонци – имаjу танку већину од jедва изнад 50 одсто. Муслимани – 12 милиона њих у европском делу Турске и приближно jош толики броj Албанаца, словенских муслимана и етничких Турака ван Турске – чине око 40 одсто становништва; док католика (углавном Хрвата) има тек 7 одсто. Ове заjеднице не живе данас, нити су икада живеле, у мултикултурном складу. Латентна напетост о коjоj jе елоквентно писао Иво Андрић, а коjа повремено експлодира у разуздано крваво насиље, траjни jе плод отоманске владавине. Насупрот ревизионистичком миту о беневолентноj, мултикултурноj и толерантноj царевини, миту коjи jе jедан од идеолошких стубова неоосманизма, та jе владавина имала три битне карактеристике:

•Шериjатски утемељену, институционализовану дискриминациjу немуслимана;
•Личну несигурност сваког поjединца, хришћанина поготову, у систему арбитрарне моћи;
•Неповерењем испуњену коегзистенциjу народа и вера без међусобног прожимања.

Био jе то хобзовски свет коjи jе стварао и потхрањивао визиjу политике по принципу нултог збира: добитак jедне стране поиман jе као губитак друге. Таj психолошко-културни склоп ниjе се променио ни током скоро jедног века након распада отоманске империjе. Широм региjе АКП “подржава идеологиjу културних подела, тензиjа и сукоба, упркос проевропскоj реторици коjу пласираjу исламисти у жељи да искористе Европску Униjу за своj програм исламизациjе”.[8] Поново разбуктани осећаj сродства са балканским истоверцима ослања се на априорно антагонистичком односу према немуслиманским, традиционално хришћанским заjедницама, уз истовремену тежњу да се њихови политички лидери споjем обећања и претњи приволе на прихватање неоосманког свршеног чина. Исламски извори ово отворено истичу, уз истовремено упозоравање да jе Трансверзала само део ширег, паневропског проjекта:

(Југословенски) ратови деведестих година отворили су маргинална подручjа где су муслимани у већини: како су се мењале регионалне реалности, тако се мењала и динамика између оних коjи су остаjали у своjим постоjбинама на Балкану или коjи су отискивањем у Европу ширили ислам, са паневропским исламским групама са Запада континента. Од наjвеће важности за муслимане у западноj Европи, али нарочито за оне на Балкану, jесте приjем Турске у ЕУ, jер би Анкара била глас свих муслимана у срцу ЕУ.[9]

Већина балканских муслимана живи у компактним поjасевима териториjе дуж Трансверзале. Постоjе само две значаjне пукотине у том ланцу. Једна jе у источноj Македониjи, где тек нешто више од сто километара ваздушне линиjе дели наjисточниjа албанска села код Куманова од наjзападниjих насеља Помака у jугозападном шпицу Бугарске, у Благоевградскоj области. Друга jе у троуглу Нова Варош-Приjепоље-Пљевља у Рашкоj области, дуж пута и жељезничке пруге Београд-Бар.
Међутим, географска распрострањеност упоришних пунктова Трансверзале прикрива њену виталност и потенциjалне будуће димензиjе из простог разлога што се хришћанске заjеднице на Балкану налазе у демографском суноврату. Стопа раста jе негативна у свим земљама региона са хришћанском већином, у некима катастрофална. Насупрот томе, муслимани имаjу наjвећу стопу прираштаjа у Европи, а Албанци су на врху листе. Ако се тренд настави, муслимани ће имати просту већину на Балкану до краjа идуће децениjе. Неоосманизам jе нашао геополитички ослонац у Трансверзали и истовремено представља битни предуслов оживљавања ислама и на њему засноване етничко-културне самосвести дуж коридора. Без извора политичке, економске и духовне подршке на jугоисточном шпицу Балканског полуострва, без матичног сидришта на Босфору, исламски препород у бившим отоманским поседима не би био могућ.

Бугарска

Од 8 милиона становника, Турака има испод 10 одсто (750 000). Јужна Бугарска jе такође завичаj неколико стотина хиљада Помака, исламизованих Словена. Њихов тачан броj ниjе познат будући да они нису признати као етничка група: званично су они “муслимански Бугари”. Већина Помака и Турака живи у шест области коjе повезуjу Турску са БЈР Македониjом (в. мапу): Хасково, К’рџали, Смољан, Благоевград и jужни диjелови Пазарџика и Пловдива. Код Помака jе у пуном jеку исламска радикализациjа. Последњих година изграђено jе на стотине нових џамиjа. “Добротворне установе” из Турске и са Блиског истока такође осниваjу куранске школе, плаћаjу одласке на хаџилук и нуде стипендиjе младим Помацима. Како религиjа све више одређуjе њихов идентитет, Помаци су главна мета исламских прозелита коjима jе Бугарска интересантна као земља ЕУ са наjвећим броjем аутохтоног муслиманског становништва.[10] Упоредо са верском обновом, Помаци прихватаjу нови облик националног идентитета. Њихови активисти тврде да нису “исламизовани Бугари”, већ да су потомци старих Трачана.[11] Други чак веле да њихов исламски идентитет претходи турском осваjању. Многи Бугари у свему томе виде први корак ка захтеву за помачком државом – по карактеру исламском – у подручjу Родопа, коjа би тако постала кључна карика између Турске и западног Балкана.

БЈР Македониjа

Наjслабиjа jе држава на Балкану. Словени чине 66 одсто становника (1,3 милиона), а Албанци 25 одсто (500 000) од укупно 2 милиона. Она jе у пракси већ двонационална и двоjезична држава. Пошто су увелико обезбедили превласт дуж граница Албаниjе и Косова, главна мета албанског продора сада jе сама престоница. Скопље jе практично подељено попут Никозиjе, Јерусалима или Мостара. Јужне градске четврти испражњене су од неалбанског становништва. Источно од Скопља, компактне сеоске заjеднице са албанском већином се увелико простиру источно од Коридора 10 код Куманова. И демографски и политички, БЈРМ има лабаву садашњост и неизвесну будућност.

Косово

Моноетничко легло криминала и нетолеранциjе, jедан од главних извора регионалне нестабилности и кључни стуб зеленог коридора. Елаборациjа сувишна… изузев напомене да jе наjновиjом ревизиjом предлога резолуциjе ГСУН влада Србиjе и формално наjавила коначну капитулаЦИЈУ.

“Санџак”

Представља jедну од наjкритичниjих геополитичких тачака на Балкану. За исламисте, кључна демографска пукотина дуж зеленог ланца постоjи у три општине у Србиjи: Прибоj, Нова Варош и Приjепоље. У општинама Сjеница и Тутин Срби постоjе jош само у траговима, а у Новом Пазару убрзано нестаjу. Турска jе активно укључена у премошћавање те критичне недостаjуће карике, уз несхватљиву спремност званичног Београда да им таj посао максимално олакша. У односу на Зукорлића Турска сада лукаво игра улогу “доброг полицаjца”: само препустите нама таj ваш проблем, Ердоганова jе порука Тадићу, ми ћемо га држати под контролом када ви то већ не можете или не смете.

Прихватање институционализованог присуства Турске као легитимног учесника (д.) у домаћим и регионалним политичким процесима, па и арбитра у њима, од стране званичног Београдапредставља поjаву без преседана. Може се упоредити са улогом СССР-а у сателитским земљама источно-европске “братске заjеднице” пре Горбачова.

Србиjа тако постаjе де фацто држава са ограниченим суверенитетом, не само у односу на западне менторе и протекторе владаjуће коалициjе, већ и у односу на неоосманлиjску владу у Анкари. Ноторна чињеница да за дуги низ година нема ни говора о уласку Србиjе у ЕУ иде на руку турским амбициjама, jер се званични Београд изненада нашао без алтернативних опциjа и без идеjа (да паре не помињемо). С друге стране, и Брисел и Москва и Вашингтон прихватаjу проактивну улогу Турске као неоотоманског хегемона.

Америци одговара да Турцима даjу отворен терен на Балкану за стварање сопствене сфере интереса jер jе суштина те политике већ годинама истоветна америчкоj. И из Брисела Турцима се нуди Балкан као утешна награда, имаjући у виду да ни они у ЕУ никада неће бити примљени. Русима, пак, одговара стратешко партнерство са Анкаром, пошто се Москва нада да ће турски утицаj на Кавказу и у Централноj Азиjи представљати противтежу радикалном вахабитском исламу. Препуштање Србиjе турском утицаjу са становишта Москве не представља велику жртву, jер она ионако сматра да у Београду нема искрене и озбиљне партнере за ма какве дугорочне геополитичке комбинациjе.

Чувена мисао Алиjе Изетбеговића у Исламскоj декларациjи да не може бити мира и коегзистенциjе између ислама и неисламских друштава, савршено jе конвенционална за убеђеног исламисту.[12] Лидери АКП мисле исто и сходно томе раде своj посао (попут г. Ердогана са супругом летос у Сребреници, л.), истовремено – наравно – негираjући постоjање неоосманског проjекта пред аутсаjдерима. Њихова Таqиyyа на делу наjочигледниjа jе у БиХ, где се са циничном отвореношћу користи двосмислени, па и бахато дволични дискурс. Његова jе суштина jасна: ликвидациjа РС и унитаризациjа по Силаjџићевоj мери и укусу, био jе и остао стратешки циљ Анкаре.

ПЛОДОВИ НЕООСМАНИЗМА

Проблем Трансверзале постоjи. Он неће бити решен без трезвене диjагнозе стања и без критичког преиспитивања српке политике и српских илузиjа током протеклих десет година. Стварност jе неумољива: како констатуjе проф. Рафаел Израели са Трумановог центра Хебреjског универзитета у Јерусалиму, “Муслимани су успоставили континуитет коjи забиjа клин у хришћанску Европу. Запад равнодушно посматра ту поjаву jер се нада да ће на том терену настати наводно нератоборни ислам турског типа. С обзиром на успех фундаменталиста у Турскоj, нема изгледа да ће се те наде испунити.”

Политика САД у jугоисточноj Европи током две протекле децениjе ишла jе на руку тежњама наводно прозападних муслиманских заjедница дуж географске линиjе коjа води из Турске на северозапад ка централноj Европи, уз упоредно подржавање “мултикултурализма” коjи саму Европу рапидно мења, демографски и културно (в. мапу). Та се политика заснивала на очекивањима да ће задовољење муслиманских амбициjа на том секундарном попришту побољшати положаj САД у исламском свету као целини. Ова политика ниjе никада дала било какве резултате, али неуспех само подстиче њене заговорнике да удвоструче своjе напоре. Бивши државни подсекретар САД Николас Бернс тако jе изjавио 18. фебруара 2008, дан после jедностраног проглашења независности: “Косово ће бити држава са огромном муслиманском већином…

Сматрамо да jе веома позитиван корак што jе данас створена ова муслиманска држава, држава с огромном муслиманском већином.” Ако jе “веома позитиван корак” да се на европском тлу ствара “држава с огромном муслиманском већином” (коjа jе то постала чишћењем Срба под окриљем НАТО, тj. исте те Америке), онда са математичком прецизношћу можемо предвидети да ће Вашингтон дати ништа мање жустру подршку независном Санџаку коjи би повезивао Косово с Босном. Већ знамо да jе безрезервно посвећен централизованоj, постдеjтонскоj Босни. За очекивати jе да ће САД пружити подршку и сваком будућем Исламистану дуж Трансверзале: од (кон)федерализоване Македониjе до помачко-исламске Источне Румелиjе у jужноj Бугарскоj.

Далеко од тога да доприноси миру и регионалноj стабилности, неоосманизам наставља да подстиче динамику тог процеса са шест битних одредница:

1.Тежња за контролом над jош неповезаним сегментима Трансверзале: она ће се у Србиjи изразити кроз захтев за све већом аутономиjом региjе Санџак са муслиманском већином, у коjу ће бити утопљене општине Прибоj, Приjепоље и Нова Варош;
2.Тежња за све већом централизациjом Босне и Херцеговине и укидањем Републике Српске као “геноцидне творевине” са хипотеком “Сребренице”;
3.Стално потхрањивање великоалбанских аспирациjа према Македониjи, Црноj Гори, Грчкоj, али пре свега према крњоj Србиjи (Прешево, Медвеђа, Буjановац, потом Топлица);
4.Даља верска радикализациjа и етничко редефинисање муслимана у Бугарскоj, уз захтев за њихову териториjалну аутономjу у подручjу Родопа;
5.Даље ширење исламске пропаганда преко растуће мреже џамиjа, исламских центара, НВО и “добротворних фондациjа” дуж Коридора; а пре свега
6.Ескалациjа турских регионалних амбициjа кроз покретање имиграционих трендова, пре свега у Србиjи, под фирмом “реституциjе потомака прогнаника” из 1912 (и из 1878). ПР презентациjа прихватања имиграната из Турске као jош jедан доказ спремности Србиjе на евро-интеграциjе (имиграциjа jе “европски феномен”) и превазилажење предрасуда прошлости.

Подстицањем своjих несуђених исламских клиjената на Балкану, САД и западна Европа праве стратешку грешку упоредиву по учинку аустро-угарском ултиматуму Србиjи из jула 1914. Плодови ће бити jеднако горки. Пре или касниjе и Америка и Европа имаће разлога да зажале због тежње да преко туђих леђа купе исламску благонаклоност. Саучесништво званичника Србиjе у том проjекту, оличено у Тадићевим ходочашћима у Истанбул и Поточаре, подсећа нас на старогрчку максиму да када богови некога реше да униште, они му прво узму памет.

Дуж Зелене трансверзале Пандорина кутиjа jе широм отворена, а демони хараjу. Цену ће пре свих платити православни народи европског jугоистока, коjи су данас мање господари своjе судбине него у било коjе време од Балканских ратова до данас.

ПРЕПОРУКЕ РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ:

1.Без зазора контрирати неоосманскоj ревизиjи историjе на медиjском, публицистичком и академском фронту. Инсистирати на чињеници да jе Турска представљала империjалну силу, да jе борба балканских хришћана за ослобођење у 19. веку представљала процес антиколонимаjлне еманципациjе, а да неоосманизам за бивше османске поданике има исте конотациjе као неонацизам за Јевреjе.

2.Не обазирати се на “савете” из Београда. Спољна и безбедносна политика Републике Србиjе jе у рукама људи коjи су искуствено, интелектуално и морално недорасли задатку конципирања, промовисања и одбране националних и државних интереса. Примера има на претек; али после сребреничке резолуциjе, стамболске декларациjе и новопазарске фарсе… малтене jе небитно да ли jе реч о злонамерном предумишљаjу или гротескном дилетантизму, или (вероватно) споjу оба елемента. РС наравно треба да тежи сагласjу и координациjи са Београдом али свако мишљење или сугестиjу оданде треба да вреднуjе ад-хоц и суи генерис, уз спознаjу да тамо стратешке визиjе нема; или (што jе jош горе), ако jе има, да она ниjе визиjа српског опстанка и опоравка.

3.Спознати неоосманске симпатиjе западних сила. Чак и ван извитоперених параметара реалполитике, постоjи идеолошки афинитет између савременог Запада и неоосманизма. Ниjе реч само о Балкану као утешноj награди Анкари за неулазак у ЕУ. Оваj афинитет ниjе (само) интересни, него jе и идеолошки. Он омогућава Бриселу и Вашингтону да са Анкаром налазе заjеднички jезик у антагонизму према класичном европском систему националних држава а пре свега према његовим носиоцима на православном словенском Истоку. Спознаjа овог афинитета представља кључ за разумевање мотива Запада на Балкану и траjног антируског, православофобног става коjи преовлађуjе нарочито у Сjедињеним Државама.

И неоосманизам и евроатлански интегрализам представљаjу програме амалгамациjе коjи имаjу за циљ уништење старог система заснованог на суверенитету држава и нациjа дефинисаних по етничком, jезичком, културном и териториjалном критериjуму. “Визиjе” Ердогана и Давутоглуа са jедне стране, Блера и Солане са друге, сагласне су у непризнавању легитимност алтернативних форми политичког, друштвеног и културног организовања ки њихове криминализациjе уколико одбиjу да се потчине контроли метасистема.

Неоосманска Турска и постмодерни Запад стога имаjу заjеднички интерес у ломљењу Срба у целини и уништењу РС посебно. Ово ниjе испразна реторика нити конспирациjама опседнута параноjа, већ трезвена, емпириjски утемељена процена.

[1] Термин “зелена трансверзала” ушао jе у оптицаj пред почетак Зимских олимпиjских игара у Сараjеву 1984. Организациони комитет – у коjем су доминирали муслимански кадрови СК – дао jе спортскоj дворани изграђеноj за ту прилику необично име, “Зетра”. Била jе то скраћеница (ЗЕлена ТРАнсверзала) коjа се наводно односила на поjас паркова у централном
[2] Италиjанске службе безбедности дефинисале су дорсале верде (в. мапу горе) као “проjекат исламске колонизациjе Балкана чиjи jе циљ постепено успостављање коридора коjи би укључио све региjе у коjима преовлађуjу муслиманске етничке групе”. Fjorenca Sarancini: “Soldi e moschee, Osama avanza nei Balcani”. Corriere della Sera, 8. novembar 2001, str. 11. V. takođe “Come nasce la dorsale verde” u Limes, 3/1998, str. 15-27.
[3] Masimo Nava: “Il nostro Afghanistan”, u Limes Quaderni Speciali 4/2001, str. 177-185.
[4] Up. Laura Juči: “La Bosnia resta un serbatoio di terroristi”. Limes (Rim), br. 6/2003, str. 203-208.
[5] Ser Alfred Šerman: “Let’s Remove the Blinkers”. The Jewish Chronicle, 30. septembar 1994.
[6] Šaul Šej: Islamic Terror and the Balkans. Transaction Publishers, 2008.
[7] Džon Šindler: Unholy Terror: Bosnia, Al-Qa’ida, and the Rise of Global Jihad. Zenith Press, 2007.
[8] Basam Tibi: “Islamistička opasnost iz Turske”. Middle East Quarterly, zima 2009.
[9] “The Role of the Balkan Muslims in the Shaping of Europe”, Muslim Media Network, 4. maj 2008.
[10] Kristofer Delizo: The Coming Balkan Caliphate. Praeger, 2007, str. 106.
[11] Ова тврдња jе слична албанскоj да су “илирског” порекла: по импликациjи, православни Словени су “дошљаци”.
[12] Up. Ppuk. Džon E. Srej, Selling the Bosnia Myth to America: Buyer Beware. Fort Levenworth, Oct. 1995.

Краj
Реферат на скупу Неоосманизам и Република Српска, Бања Лука, 9. септембар 2010.