Zdravko Šotra o novoj seriji o Lazi Kostiću, samosvesti nacije, višim silama koje ga prate kroz karijeru

– Dugo sam pripremao seriju Santa Maria della Salute, jer je reč o vrlo složenom projektu, koji prati ceo životni put Laze Kostića. Slikajući njegov život slikamo mnoge istorijske, političke i kulturne događaje kako u Vojvodini tako i u Beogradu. Pripreme na pisanju scenarija bile su veoma opsežne, a Laza je bio zanimljiv čovek svim savremenicima, koji su osećali potrebu da o njemu nešto zabeleže. Njegov život bio je veoma zanimljiv, dinamičan. Čovek koji je neprekidno išao iz jednog mesta u drugo, iz događaja u događaj, u prvoj polovini svog života. U drugoj doživljava tu, takozvanu, nemoguću ljubav sa mlađom Lenkom, koja će potpuno preosmisliti njegov život, naročito kada ona mlada umre. U tome je nastala najlepša naša pesma Santa Maria della Salute po kojoj smo i naslovili film.

Ovako za „TV novosti“ reditelj i scenarista Zdravko Šotra opisuje rad na filmu Santa Maria della Salute, o Lazi Kostiću, a po kom je nastala i serija koja bi trebalo da bude emitovana od sredine marta na RTS. Glavne uloge, Lazu Kostića i Lenku Dunđerski, tumače Vojin Ćetković i Tamara Aleksić.

* Da li je bilo teško napraviti glumačku podelu?

– Za Lazu Kostića nije bilo dileme, morao je to biti glumac u punoj glumačkoj zrelosti, jer igra vrlo složenu ličnost. S druge strane, on je bio krupan, lep, naočit čovek, tako da je sve upućivalo na Vojina Ćetkovića, koji je na vrhuncu svoje zrelosti i glumačke snage. A i fizički izgleda tako. Za Lenku mi je trebalo neko astralnije stvorenje. Pojavila se Tamara Aleksić, s kojom sam već radio malu ulogu kad je tek primljena na Akademiju, u „Šeširu profesora Vujića“. Već tada sam je projektovao za Lenku, nije bilo dileme. Znate, nije u pitanju samo lepota, već i neka anđeoska čednost, nedužnost koju ona nosi u svom biću, a karakteriše Lenku. Ona je, takođe, složena ličnost, nije samo lepa već i obrazovana, duhovita, muzikalna, svira klavir, peva operske arije. Sjajna ličnost, a sve to sam našao kod Tamare. U ovom filmu je karakteristično to što ima neobično mnogo uloga, nikad ih toliko nisam imao u životu, na stotine. Tako je i Soja Jovanović imala mnogo glumaca u jednoj drami, pa kad je završila snimanje pitala je: „Deco, je l’ ima neko da se nije slikao?“.

* Dugujemo li budućim generacijama ovakve filmovane priče?

– Ne samo mladim generacijama, već svima. Ni sam nisam bio upoznat sa mnogim stvarima koje sam otkrio radeći na ovom scenariju i mislim da je dobro da ljudi upoznaju mnoge detalje iz naše kulturne i političke istorije. Da saznaju da su imali Lazu Kostića, jednog od prvih velikih intelektualaca u Srba, koji je u vreme u kom je živeo bio intelektualna elita evropskih razmera. To može samo da ohrabri naše ljude.

* Koliko smo mi danas svesni sebe i svog porekla, držimo li do sebe kao nacije?

– Poznati smo po tome da ne posedujemo svest o sebi, svom poreklu i tradiciji. Srbi su vrlo lako menjali ono što je vekovima bilo u njihovoj biti. Uzmite Ćopića, kad dolazi kao mladi partizan i kaže: „Majko, nema Boga“. Majka kaže: „Je l’ tako, u redu“. I drugi su tako došli, jer odjedanput Srbi više nisu slavili slavu, Božić, krštavali decu. Prihvatali su da izađu iz svega onoga što su vekovima nosili u svom biću. Danas, pogledajte Beograd… Videćete da, u vreme kad se u Vukovaru bore za ćirilicu, u Beogradu je uopšte nema. Ne samo što je sve na latinici, već i na engleskom jeziku, čekaju neke Engleze da dođu. To je znak da naš narod ne drži do sebe. Lepo je da znamo latinicu, ali pogledajte šta rade veći slovenski narodi poput Rusa, oni firme kao što su „Mekdonalds“ pišu ćirilicom, a da ne govorim o ostalim stvarima. Svest o svom biću kod Srba oduvek je bila slaba. Dogodio se 20. vek koji je, u više mahova, bio velika pogibija, stagnacija, pa ponovo velika pogibija. Sve to vreme neko je koristio da ide napred. Zato nam se i događa da nam samosvest slabi.

DOSTA SAM RADIO

* IMA li nešto što ste hteli da snimite a niste?

– Ima mnogo više onoga što sam snimio, mada ima projekata koje sam pokušavao da realizujem a nisam. Sve ove koje jesam veoma dugo sam pokušavao prethodno da snimim. „Zonu Zamfirovu“, „Lajanje na zvezde“ sam po deset godina pokušavao, pa u međuvremenu snimim nešto drugo. Evo, i ovaj Laza, godinu dana nisam znao hoće li se snimati uopšte, dok se nije zaključio ugovor. Mnoge sam projekte tako ostavio. Ne mogu biti neskroman – dosta sam radio, niko nije uspeo da ostvari sve što je želeo u životu.